Odmah posle posvete – “Mojoj porodici, koju mnogo volim i koja mi nedostaje”; u toj kratkoj rečenici čitaju se čak tri godine, više od 1.000 dana koliko je Džulijan Asanž proveo zatočen u ambasadi Ekvadora u Londonu – čak i pre sadržaja, na četvrtoj strani srpskog izdanja, nalaze se stihovi britanske reperke šrilankanskog porekla M. I. A. iz pesme “The Message”:

Headbone connected to the headphones

Headphones connected to the iPhone

iPhone connected to the internet

Connected to the Google

Connected to the government

(Lobanja povezana na slušalice/Slušalice povezane na iPhone/iPhone povezan na internet/Povezan na Google/Povezan na vladu)

To je savršeni siže i šlagvort za ono što sledi na narednih 200 stranica, koliko broji treća knjiga najpoznatijeg disidenta 21. veka, nazvana “Kad je Gugl sreo Vikiliks”, u kojoj Džulijan Asanž, ponukan susretom sa izvršnim direktorom kompanije Gugl Erikom Šmitom, postavlja i pitanje – na koji način je najveći svetski pretraživač postao najefikasnije sredstvo praćenja pojedinaca, te zašto Gugl troši više na lobiranje u Vašingtonu od vodećih firmi koje sarađuju sa vojskom. Kao i prethodne dve knjige, “Neautorizovana biografija” i “Sajferpanks”, i ova se u Srbiji pojavila u izdanju Albion buksa.

Ovo je svojevrsno raskopčavanje mita o Guglu, ispričano kroz koktel političkog trilera, akciono-špijunskog filma i kamerne atmosfere razgovora, o Guglu koji obični korisnici smatraju “dobrom”, kul kompanijom. Po prvi put, i to sa debelim razlogom, Asanž nam prikazuje giganta iz kalifornijskog Mauntin Vjua kao veliku, zlu, geografski invazivnu megakorporaciju, integrisanu sa najmračnijim strukturama sile Sjedinjenih Američkih Država.

Sve počinje, opisuje Asanž u svojoj knjizi “Kad je Gugl sreo Vikiliks”, sredinom maja 2011, dok je osnivač Vikiliksa još boravio u kućnom pritvoru u ruralnom Norfoku, nekih tri sata kolima severoistočno od Londona. Napadi na Vikiliks i ono što su uradili, posebno nakon objavljivanja poverljivih depeša iz američkih ambasada diljem planete, koji su ogolili diplomatiju, korumpiranost vlada, ali i bili okidač za takve događaje kao što je “Arapsko proleće”, bili su u punom jeku.


“Svaki izgubljeni trenutak mi je delovao kao večnost”

“Svaki izgubljeni trenutak mi je delovao kao večnost. Bilo je teško privući mi pažnju. Ali kada mi je kolega Džozef Farel rekao da izvršni predsednik Gugla (Erik Šmit) želi sastanak sa mnom, obratio sam pažnju”, počinje svoju priču Asanž. “Na određeni način, viši ešaloni Gugla činili su mi se daljim i mračnijim od hodnika Vašingtona. Do tada smo se već godinama upuštali u borbu sa višim američkim zvaničnicima. Nije više bilo nepoznanica u vezi sa njima. Međutim, centri moći koji rastu u Silicijumskoj dolini još su bili dobro skriveni, tako da sam iznenada postao svestan da sam dobio priliku da razumem i utičem na kompaniju koja je postala najuticajnija na svetu.”

Tog poznog maja i ranog juna, svet je posle objavljivanja 251.000 depeša Stejt departmenta, bio u plamenu. Arapsko proleće je buktalo, Hilari Klinton krenula je na turneju po čitavoj planeti, pojavili su se prvi zameci ideje koja će docnije prerasti u pokret “Okupirajmo Volstrit”, organizacija “Anonimus” razotkrivala je napade na Vikiliks, usledili su ubrzo i nemiri u Španiji, Grčkoj, Londonu, Bredli (kasnije Čelsi) Mening je uhapšen, a Asanž je provodio vreme zarobljen u kući, sa hordom “ulizica” oko sebe…

U takvoj atmosferi, Asanža su posetili Erik Šmit, njegov kolega Džared Koen (direktor “Google Ideas”), njegova partnerka Liza Šilds (inače potpredsednica Saveta za spoljnopolitičke odnose, američkog tink-tenka sa bliskim vezama u Stejt departmentu) i Skot Malkomson, koji je trebalo da bude urednik Koenove i Šmitove knjige… Trebalo, jer je svega tri meseca nakon sastanka prešao u Stejt department kao vodeći pisac govora i glavni savetnik Suzan Rajs, tadašnje američke ambasadorke u UN, sada savetnice predsednika za nacionalnu bezbednost; one iste Suzan Rajs koja je pre desetak dana ugostiti srpskog premijera Aleksandra Vučića u Vašingtonu…

U tom trenutku, kako u “Kad je Gugl sreo Vikiliks” s dozom ironije, ali i samokritike primećuje Asanž, ta delegacija je svega jednom četvrtinom bila Guglova, dok je tri četvrtine činio spoljnopolitički establišment SAD. Ali je i Guglov predstavnik, Erik Šmit, imao vrlo dobre i vrlo dokumentovane odnose sa predsednikom Obamom i drugim uticajnim ljudima u Vašingtonu.

“Počeo sam da razmišljam o Eriku Šmitu kao o briljantnom politički nesrećnom kalifornijskom tehnološkom milijarderu koga su iskorištavali isti oni američki spoljnopolitički tipovi koje je okupljao da bi radili kao posrednici između njega i Vašingtona – Zapadna naspram Istočne obale kao ilustracija odnosa upravnik-agent. Međutim, pogrešio sam.”

Tanjug/AP,Frank Augstein, File

Asanžu je polako postajalo jasno da se Gugl integrisao sa najsumnjivijim američkim strukturama moći. Mnogo pre nego što su osnivači kompanije, Lari Pejdž i Sergej Brin, angažovali Šmita 2001. godine, njihovo početno istraživanje iz kog je nastao Gugl, finansirala je DARPA, agencija američkog Ministarstva odbrane koja je odgovorna za razvoj novih tehnologija za vojsku SAD. Čak i dok je Šmitov Gugl razvijao imidž giganta prijateljski nastrojenog prema tehnološkoj zajednici, uvek je gradio bliske kontakte s obaveštajnom zajednicom.

NSA je još za vreme Džordža Buša imala za cilj da “prikupi sve, nanjuši sve, zna sve, procesira sve, eksploatiše sve”. Tokom istog tog perioda, Gugl je prihvatao finansiranje NSA u iznosu od dva miliona dolara, da bi agenciju snabdeo alatkama za pretraživanje svoje riznice ukradenih saznanja koja je rasla vrtoglavom brzinom.

“Nakon što je 2004. preuzeo Keyhole, novoosnovanu tehnološku kompaniju koju su zajedno finansirali Nacionalna geoprostorna obaveštajna agencija (NGA) i CIA, Gugl je razvio tehnologiju za Google Maps, pomogao NGA da 2008. u svemir lansira špijunski satelit GeoEye-1, počeo da deli te satelitske snimke sa vojskom SAD. (…) Nakon što je 2010. kineska vlada bila optužena za hakovanje Gugla, kompanija je i formalno počela da ‘deli informacije’ sa NSA. (…) Otprilike u isto vreme, Gugl se uključio u program poznat pod nazivom ‘Trajni bezbednosni okvir’ (ESF) koji je podrazumevao razmenu informacija između visokotehnoloških kompanija Silicijumske doline i agencija pridruženih Pentagonu. Elektronska prepiska iz 2014. pokazuje da Šmit i Sergej Brin šefa Državne bezbednosne agencije NSA generala Kita Aleksandera, oslovljavaju imenom”, stoji u knjizi u izdanju Albion buksa.

Bilo je tu i otvorene podrške naporima američke diplomatije. U jesen 2013. Obamina administracija je pokušavala da pridobije podršku za vazdušne napade na Siriju. Gugl im je 10. septembra ustupio svoju naslovnu stranu – koja je najpopularnija na internetu – i podržao je ovaj ratni napor tako što je dodao jednu liniju ispod polja za pretragu, u kojoj je pisalo: “Uživo! Sekretar Keri odgovara na pitanja o Siriji. Danas preko Google Hangouts u 14 časova po istočnom vremenu.”

Tri dana nakon što je posetio Asanža u Elingem holu, Džared Koen je odleteo u Irsku da bi vodio “SAVE samit”, događaj koji su kofinansirali Google Ideas i Savet za spoljnopolitičke odnose. Na jednom mestu su okupili članove gradskih bandi, militantne desničare, nasilne nacionaliste i “verske ekstremiste” iz celog sveta, da bi na radionicama tražili tehnološko rešenje za problem “nasilnog ekstremizma”.

“Koenov svet se izgleda sastojao od niza ovakvih događaja: neprekidne večernje sedeljke za ostvarivanje uzajamnog uticaja između elita i njihovih vazala, pod svetim imenom ‘sektora građanskog društva’. Tokom poslednjih četrdeset godina nastalo je more tink-tenk organizacija i političkih NVO čija svrha je, kada se uđe u njihovu srž, da izvršava političke zadatke preko posrednika”, piše Asanž. “Ne radi se samo o istaknutim neokonzervativnim grupama poput Spoljnopolitičke inicijative (Foreign Policy Initiative). Tu su i besmislene zapadne NVO poput Fridom hausa (Freedom House), u kojoj su naivnim ali dobronamernim karijernim neprofitnim saradnicima ruke vezane tokovima političkim fondova i koji osuđuju svaku vrstu ne-zapadnog kršenja prava, dok okreću glavu pred svojim domaćim slučajevima. To je neprekidni krug konferencija građanskog društva, u kome aktivisti iz razvijenog sveta stotinama puta godišnje lete širom Zemljine kugle. (…)”.

Kada pogledate članstvo najvećih američkih tink-tenk organizacija i instituta, videćete da se stalno pojavljuju ista imena, upozorava Džulijan Asanž u knjizi “Kad je Gugl sreo Vikiliks”. Koenov “SAVE samit” je posejao seme za AVE, iliti AgainstViolentExtremism.org, dugogodišnji projekat čiji je, pored Gugl Ideja, osnovni finansijer Gen Next fondacija. Gen Next takođe pruža podršku jednoj NVO, koju je pri kraju svog mandata u Stejt departmentu osnovao Koen, koja se bavi dovođenjem “prodemokratskih aktivista” koji rade na internetu pod okriljem američke spoljnopolitičke mreže. Ona se 2011. preimenovala u Movements.org i nastavlja da dobija sredstva od Gen Next, kao i od Gugla, MSNBC i PR giganta Edelmana, koji između ostalog zastupa Dženeral elektrik, Boing i Šel.

Google Ideas su veće, ali prate isti način rada. Dovoljno je da samo bacite pogled na listu govornika na jednom od njihovih godišnjih okupljanja na koje se dolazi samo po pozivu.

“Najokoreliji među njima su trgovci oružjem i karijerni vojnici: aktivne poglavice Sajber komande SAD i čak i admiral zadužen za sve američke vojne operacije u Južnoj Americi od 2006. do 2009. godine. Sve njih povezuju Džared Koen i predsednik Gugla Erik Šmit.”

U knjizi “Kad je Gugl sreo Vikiliks”, Džulijan Asanž crta i neku vrstu psihološkog profila Erika Šmita i Džareda Koena, bez kojeg verovatno ne bi do kraja mogla da se razume ni njihova agenda.

“Na ličnom nivou, Šmit i Koen su potpuno dopadljive osobe. Ipak, predsednik Gugla je tipični ‘šef industrije’, koji sa sobom nosi celokupni ideološki teret koji takva funkcija podrazumeva. (…) Reći će vam da je otvorenost uma vrlina, ali će sve perspektive koje dovode u pitanje protiv izuzetnosti koji leži u srcu američke spoljne politike, za njih ostati nevidljive.”

Guglov šareni, zabavni logo utisnut je u mrežnjače ljudi skoro šest milijardi puta svakog dana, 2,1 bilion puta godišnje – prilika za uslovljavanje korisnika kakvu nijedna kompanija u istoriji nije imala.

“Kada su prošle godine uhvaćeni na delu kako petabajte ličnih podataka daju na uvid obaveštajnoj agenciji SAD kroz PRISM program, Gugl je, bez obizra na sve, nastavio po inerciji da koristi dobru volju pridobijenu svojom dvosmislenom krilaticom ‘ne budi zao’. Kasnije su poslali nekoliko simboličnih otvorenih pisama Beloj kući i čini se da je time sve oprošteno.”

Prvo je Džulijanu Asanžu, već sa dobijenim azilom i privremenim smeštajem u ekvadorskoj ambasadi, pa njegovim kolegama sa Vikiliksa, a potom i mnogima koji su se interesovali za privatnost i način rada Gugla, postalo jasno da je imperija koja nastupa pod sloganom “Ne budi zao” ipak imperija.

U neku ruku, Gugl to nije ni tajio, pošto se Šmitova i Koenova knjiga, u kojoj se nalazio i njihov razgovor sa Asanžom, zvala “Novo digitalno doba: preoblikovanje budućnosti ljudi, naroda i biznisa”.

“Primetio sam na internetu da mediji izveštavaju sa uzbuđenjem o Šmitovoj i Koenovoj knjizi, neodgovorno zanemarujući eksplicitni digitalni imperijalizam iz naslova, kao i upadljiv niz izraza podrške i pre samog objavljivanja, od strane poznatih ratnih huškača poput Tonija Blera, Henrija Kisindžera, Bila Hejdena i Medlin Olbrajt, objavljenim na zadnjoj korici knjige”, navodi osnivač Vikiliksa.

Iznenađenja su ga tek čekala, unutar korica.

“Iako označena kao vizionarska najava globalne tehnološke promene, knjiga to nije – u njoj nema ni naznake budućnosti, dobre ili loše, one koja bi se značajno razlikovala od sadašnjosti. Knjiga predstavlja pojednostavljenu fuziju Fukujamine ideologije ‘kraja istorije’ – koja je izašla iz mode još devedesetih – i brzih mobilnih telefona. Prepuna je vašingtonskih fraza, doktrine Stejt departmenta i ulizičkih citata Henrija Kisindžera. (…) Ona je predstavljala ljubavno pismo Gugla zvaničnom Vašingtonu. Gugl, narastajuća digitalna super zvezda, nudio se da postane Vašingtonov geopolitički vizionar.”

Već tada je, u autorskom tekstu za Njujork tajms (koji se takođe nalazi u srpskom izdanju knjige “Kad je Gugl sreo Vikiliks”, kao i ceo transkript razgovora sa Šmitom i Koenom), Asanž upozorio na ovu promenu.

“Gugl, koji je nastao kao izraz nezavisnosti kulture kalifornijskih studenata – pristojne, humane i žive kulture – se, kako se suočio sa velikim i ružnim svetom, priključio tradicionalnim elementima moći iz Vašingtona, od Stejt departmenta do Nacionalne bezbednosne agencije. (…) Napredak informativne tehnologije koja se ispoljava kroz Gugl u sebi nosi smrt privatnosti za većinu ljudi i pomera svet ka autoritatizmu. (…)”

No sam razgovor Šmita, Koena, Lize Šilds i Skota Malkomsona nije verno prenet u knjizi koju su objavili Koen i Šmit 2013. Zato je pažljivom čitaocu čitav transkript razgovora neprocenjivo svedočanstvo, jer i ova diskrepanca govori o tome kako su velike kompanije poput Gugla spremne da izvrću istinu na svoju vodenicu.

Kao zapadni optimisti, Šmit i Koen navode da će rasprava o Snoudenovim otkrićima biti dobra za Zapad: “Verujemo da će se na kraju pokazati da će u zapadnim zemljama, koje poseduju istoriju zaštite prava na privatnost, građani i državni lideri uspeti da tokom vremena uspešno nađu pravu meru između slobode i bezbednosti”. Oni koji žive u SAD još su srećniji, jer “iako sredstva nadzora postaju sve sofisticiranija, Sjedinjene Države, uz svoju predistoriju pronalaženja balansa između obezbeđivanja javne bezbednosti i očuvanja privatnosti… više su nego spremne da na pravi način podese taj balans.”

Uprkos svim dokazima da je u Sjedinjenim Državama izgrađen najveći sistem za nadzor u istoriji čovečanstva, Šmit i Koen su još zaglavljeni u binarnom načinu razmišljanja – “u kojima i poslovni i vladini lideri rade poštujući kulturu odgovornosti, transparentnosti i izbora” – i lošim državama, poput Kine.

Šta se dešava, pita se Asanž, sa odgovornošću tehnoloških kompanija? Šmit i Koen navode ime Edvarda Snoudena kada insistiraju na tome da tehnološke kompanije imaju “etičku obavezu da više govore o zahtevima koje dobijaju”, međutim dodaju da “ne smatraju da su to važni argumenti”.

“Čitajući ovo, lako zaboravimo da je Gugl primio novac od NSA za svoju ulogu u PRISM programu za špijuniranje. Ako je glava Gugla želeo snažnu debatu začinjenu sa ‘više odgovornosti’, možemo ga pitati zašto je on onda nije poveo na neki način, kada sam ga, jednog letnjeg dana 2001. godine, pitao da nam obezbedi dokaz o tome šta se dešava. Sada imamo Google Ideas.”