„Veće od tebe.“
„Svako je bitan.“
„Istorijski trenutak.“
„Sve drugo je SAUČESNIŠTVO.“
U svakoj istini pomalo istine. Činjenice na sve strane, atmosfera zavodljiva, malo sigurnosti u bilo šta osim volje i snagu zajedništva. Ovih dana je izazovno misliti, još izazovnije ostati ravnodušan. Na mestima susreta najlepše, u spavanju najteže. Preplavljeni smo informacijama i emocijama, a bespomoćnost rođena iz straha poprima oblik kolektivne katarze.
Okupljanja i zajedničke inicijative koje su započele kao studentske blokade sada već dostižu značajne razmere i podsećaju nas na lekovitost uzajamnosti i solidarnosti, ali i moć udruživanja.
Budi se potreba da doprinesemo, budemo deo borbe, prisustvujemo srcem i glavom, ali i griža savesti ili krivica da ne radimo „ništa konkretno“, da ne radimo dovoljno ili „kako treba“. Pritisak je veliki, što je i razumljivo uzevši u obzir dugoročnost neizvesnosti u kojoj živimo. Naboj nataložene ljutnje zavodi i najinternije među nama. Nažalost, sa njom raste i prostor za osude, isključivanja, razna „prepoznavanja“ i agresivno nametanje matrice pozicioniranja spolja, odnosno polarizaciju stanovništva.
Siguran način da se suzi prostor za greške u hodu. Siguran način da se odstrane kolebljivi, a prekopotrebni. Sigurno stvaranje atmosfere netrpeljivosti prema određenim kategorijama stanovništva.
Kada je realna situacija takva da jedino jedni na druge možemo da se oslonimo, korisno je podsetiti se na ljudski lik promene, odnosno razlike u životnim uslovima i iskustvu, ali i razlike u doživljavanju i ličnim kapacitetima. Malo koga je iskreno motivisala osuda na dobru stvar, ali primer jeste, na šta nas je podsetio nedavni događaj u Resavici.
Potreba da se oglasiš ili aktiviraš je normalna i poželjna, ali je normalan i naglašeni strah od pritiska da ne kažeš ili uradiš nešto pogrešno.
Iako dobra namera i iskrenost u politici ne znače mnogo, u neposrednim međuljudskim odnosima će uvek značiti.
Intenzivna dešavanja, u nama mogu aktivirati snažnu pokretačku energiju ili nas, usled preplavljenosti, odvesti u povlačenje. Drugim rečima, u čoveku se aktiviraju svi raspoloživi kapaciteti ili su, usled šoka, svi akutno nedostupni. Središnji put je malo verovatan, bez napora da mu se približimo. Središnji put ovde ne preporučuje meru, već podrazumeva ideju o dugoročnosti, i s njom u vezi – razvoj svesti o sopstvenim ograničenjima, ali paralelno sa njom i snazi zajedništva. Pristupajući na takav način, svesno radimo na širenju zajedničkog kapaciteta za delanje, dok istovremeno čuvamo sebe, druge i zajednički cilj. Niko ne može sve, svi mogu svašta.
Kako u kontekstu zajedničke borbe, lična i zajednička akcija međusobno stoje u uslovnom odnosu, u idealnom slučaju one bi se dopunjavale i prilagođavale u odnosu na dinamiku i potrebe dešavanja.
Ideja o nagloj i impulsivnoj akciji može delovati primamljivo, ali nosi rizik po dugoročnu održivost. Može doći do osećaja iscrpljenosti i gubitka pravca – posebno ako se u nju polažu sve nade, bez jasne slike o narednim koracima.
U takvim okolnostima, otvara se prostor za emotivne reakcije koje mogu skrenuti pažnju sa suštine. S druge strane, pasivnost i odlaganje delovanja takođe nisu korisni.
Da ne bismo upadali u paradoks pobune, u kome protest postaje mesto „ventiliranja“ frustracije, koje prija psihi i telu, ali ništa ne čini za korenite promene i time pojačava osećaj bespomoćnosti, važno je da ne izgubimo iz vida pomenutu dugoročnost. Kao što je slučaj sa individualnom promenom, i kod kolektivne je u pitanju proces.
Najznačajniji doprinos studentskog angažmana jeste snažan podsetnik na ipak promenljivu prirodu strukture i na zajedničke korene pojedinačnih problema.Vraćanje vere u moć udruživanja, ali i prirodnog povezivanja mentalnog zdravlja sa politikom, neočekivani su obrti svakodnevica.
Iako su prvobitni zahtevi bili usmereni na osnovne potrebe i odgovornost nadležnih, vremenom su prerasli u konkretnije inicijative, poput zagovaranja smanjenja školarina i promišljanja o drugačijim potrošačkim navikama. To potvrđuje koliko su strpljenje, vera u proces i otvorenost za greške – bez osuđivanja – ključni za razvoj svake kolektivne promene.
Učimo jedni od drugih, umesto da ostrašćeno i instant ulazimo u uloge sudija, političkih analitičara i stručnjaka za predviđanje budućnosti. Ukoliko pored zajedničkih interesa, ne zaboravimo na moć saradnje, istrajnosti i kreativnosti, već smo dovoljno učinili.
Ako je ljudska istorija inteligentna, na nama je da joj se svesno prilagodimo, ne zaboravljajući jedni na druge ni tokom, ni nakon promene.
Teodora Didić, DokTok Sistemska psihoterapeutkinja u superviziji
Ukoliko vam je potreban razgovor, na DokToku su stručnjaci koji su dostupni za podršku. Preuzmite DokTok aplikaciju sa #Google Play ili #App Store i zakažite svoju video konsultaciju već danas!
Foto: Freepik
