Najbolja srpska priča: Petnica, tamo gde je lepo biti štreber

To je duža i dublja priča od nekog letnjeg kampa za hipertalentovane klince koji znaju da projektuju svemirski brod od lego kockica, koji kada ga pustite niz vodopad - nećete verovati - ode nizvodno. Niti bilo šta slično lošim holivudskim prikazima. Priča o Petnici počinje od jednog "sasvim običnog učenika" koji živi u bilo kom gradu u Srbiji i ima volju da uči, a svestan je da bi mu dobro došlo da ga neko u tome usmeri

0
Profimedia

Iz spavaonice razdragani odlaze na doručak u vreme kada petao uključen na snooze budi mrzovoljne stanovnike u okolini. Pravo iz kantine upućuju se u učionice, uz neki blaženi poluosmeh, željni da uče. Svako predavanje je novi izazov, svaki razgovor sa mentorom nova prilika, dodatno pitanje na kraju višesatnog učenja dolazi kao nagrada. Ne. Nije ovo priča o učenicima koje na velikom stepeništu dočekuje profesorka sa čudnim šeširom i niko neće biti raspoređen u kuće Grifindor ili Sliterin. Postoji u Srbiji jedna “škola” koja se ne zove Hogvorts, a učenici joj se ipak raduju.

Istraživačka stanica Petnica, zapravo nije škola – u onom formalnom smislu – ali pruža priliku onima koji u njoj borave da nauče važne lekcije o sebi. A tu oblast u svim onim “pravim školama” obično preskaču po nastavnom programu.

Osnovana je 1982. godine na inicijativu grupe mladih istraživača, nastavnika i studenata nezadovoljnih postojećom praksom u obrazovanju i formiranju mladih naučnih kadrova. Bio je to prvi nezavisan korak u obrazovnom sistemu Jugoslavije. Od tog trenutka, tokom više od tri i po decenije postojanja, Petnica je predstavljala – i danas predstavlja – jednu od retkih spontano nastalih i programski konzistentnih obrazovnih organizacija u svetu.

“Petnica je onaj osmeh koji polaznici imaju svaki put kada pristignu u Stanicu i onaj pomalo setan izraz lica, ali pun zadovoljstva, kada ih ispraćamo sa seminara”, kaže za Nedeljnik Ana Radanović, doktorantkinja studija psihologije na Filozofskom fakultetu, koja je u Petnici do pre dve godine vodila seminar psihologije. “Petnica ima zadatak da razvija kritičko mišljenje, pruži priliku za učenje kroz istraživanje, upozna polaznike sa širokim dijapazonom naučnih disciplina, razvija ‘naučni’ način razmišljanja i multidisciplinarnost. Međutim, Petnica nije samo rad na zadacima i projektima…”

To je jedna mnogo duža i dublja priča od nekog letnjeg kampa za hipertalentovane klince koji znaju da projektuju svemirski brod od lego kockica, koji kada ga pustite niz vodopad – nećete verovati – ode nizvodno. Niti bilo šta slično lošim holivudskim prikazima sličnih ustanova.

Svake godine Istraživačka stanica Petnica organizuje veliki broj različitih višednevnih programa u obliku kurseva, seminara, naučnih kampova, radionica.

Petnici nikada nije bio cilj da ‘stvori’ nove mlade supernaučnike, nije važno da li će neko od srednjoškolaca kasnije izabrati taj put nauke, nije bitno da li će dobijati dobre ocene i nagrade. Važna stvar koja se u Petnici nauči je da upoznaš sebe i svoj stil učenja, da naučiš da postavljaš pitanja, da vidiš da je okej grešiti i da su greške deo procesa učenja

Smiljana Jošić, Institut za pedagoška istraživanja

Priča o Petnici počinje – ta duža i dublja priča – od jednog “sasvim običnog učenika” koji živi u bilo kom gradu u Srbiji i ima volju da uči, a svestan je da bi mu dobro došlo da ga neko u tome usmeri.

Neretko se događa da ti učenici u budućnosti postanu oni koji usmeravaju neke nove mlade željne znanja. Takav je slučaj i sa sagovornicom Nedeljnika Anom Radanović.

“Prvi put sam došla u Petnicu kao srednjoškolka 2009. godine, na program psihologije. Razlika između podučavanja u školi i u Petnici bila je moj prvi ‘wow’ utisak. Došla sam u Petnicu iz male sredine u vreme kada neformalno obrazovanje nije bilo toliko prisutno. Iskorak iz formalnog obrazovanja omogućio mi je da razvijam svoje veštine i stičem nova znanja kvalitativno drugačije, brže i efikasnije. Danas je neformalno obrazovanje neophodno s obzirom na brzinu kojom se svet razvija”, kaže Ana Radanović.

A taj prvi “wow” utisak nije nešto što te ostavi bez teksta, već sasvim suprotno, predstavlja didaskaliju za sve do tada naučeno i sve ono što te čeka kada iz Petnice izađeš.

Isti put – od učenice do mentora – u Petnici je prošla i druga sagovornica Nedeljnika, Smiljana Jošić, sa Instituta za pedagoška istraživanja.

“Ja sam u Petnicu došla prvi put kada sam imala 15 godina (2001) i meni je to napravilo važne temelje za razne moje buduće životne odluke. Ovo možda zvuči kao floskula i nešto što se često čuje od raznih Petničara, ali nema drugih reči kojima može da se opiše životno iskustvo koje formatira adolescentski period života. Ja sam u Petnicu došla iz malog mesta, iz male škole i taj prvi dolazak mi je pokazao, osim dragocenog znanja, neke životne veštine i vrednosti u kojima sam se osećala dobro”, kaže Smiljana Jošić.

Upravo taj osećaj da je sve dobro i na svom mestu, karakterističan je zajednički utisak svih koji su “prošli kroz Petnicu”.

Škola je često surovo mesto, ili kako kaže ona stara fora: škola (school) je akronim za “šest nemilosrdnih sati naših života” (“six cruel hours of our lives”). Osim sistema rada sa učenicima, čiji roditelji neretko prepoznaju rečenice koje su napamet naučili pre 30 godina, često je nemilosrdno i društvo u školi. Postoje određene “norme” karakteristične za određeni uzrast i svako ko od unapred zacrtane putanje odstupa u bilo kom smeru, susreće se sa problemima. Manjim ili većim. A zna se da su često na udaru većine – “štreberi”.

“Petnica jeste mesto u kojem nije sramota biti štreber”, kaže Smiljana Jošić. “Tamo jednostavno nije bitno koji brend nosiš, nevažno je odakle si, kojim akcentom govoriš. Jedino je važno da imaš jaku želju da učiš, da postavljaš pitanja, da budeš tolerantan na različitosti, da se sam organizuješ kako i kada ćeš da učiš i da tražiš pomoć i resurse koji su ti potrebni da završiš svoj projekat i da dobiješ odgovore na pitanja.”

Tolerancija. Organizacija. Pomoć. Projekat.

Reči koje zvuče strano i daleko mnogim učenicima između ostalog i zbog toga što u okviru sistema čiji su deo ne postoji prilika da se pažnja posveti nekim od najvažnijih aspekata individualnog razvoja.

Petnica izlazi iz takvih okvira.

Funkcioniše po principu “zone narednog razvoja”. To je termin ruskog psihologa Lava Vigotskog koji podrazumeva zonu onoga što polaznik može da nauči, veština kojima može da ovlada uz asistenciju nekoga ko “malo” više zna i “malo” je iskusniji od njega.

“To malo je veoma važno – nije u pitanju asistencija nekog ko zna previše kao što bi bio npr. profesor univerziteta, ali ni premalo kao što bi bio na primer učenik nižih razreda, već taman onoliko koliko je iskusniji upravo student”, objašnjava Ana Radanović. “Kombinacijom različitih metoda individualnog i timskog rada, u ovoj interakciji između asistenata i polaznika, koja se odvija u okviru zone narednog razvoja, dešava se eksplozija – eureka! Ovaj mentorski sistem koji je uspostavljen u Petnici omogućava svima koji su uključeni u proces obrazovanja da napreduju. Polaznici uče od asistenata, asistenti uče od starijih, iskusnijih saradnika i rukovodilaca programa, a iskusniji saradnici uče od stručnih saradnika i predavača. Nemoguće je da dođete, usuđujem se da kažem čak ni da svratite u Petnicu, a da ne naučite nešto novo o nauci, o svetu ili o sebi.”

Posao asistenta je da, između ostalog, prepozna snage i slabosti svakog polaznika i da u interakciji sa njim pokuša da maksimalno razvije njegove potencijale, dodaje ona.

Ipak, postoji još jedan ugao iz kog se uloga asistenta jasnije vidi.

Svako ko je imao priliku da se druži sa starijima od sebe, makar u kratkom periodu svog života, dobio je šansu da baci pogled preko plota od kog je niži za nekoliko godina važnog životnog iskustva. Često se događa da mladi svoje uzore potraže van kuće, a neretko na njih jači utisak ostavljaju priče malo starijih ljudi kojima teže da se okruže nego saveti roditelja ili profesora. To može da odvede mladog čoveka i u pogrešnom pravcu, ali kada u Petnici igraju na tu kartu, u pitanju je siguran dobitak.

Funkcioniše po principu “zone narednog razvoja”. To je termin ruskog psihologa Lava Vigotskog koji podrazumeva zonu onoga što polaznik može da nauči, veština kojima može da ovlada uz asistenciju nekoga ko “malo” više zna i “malo” je iskusniji od njega

Mladi ljudi, željni znanja, u bliskoj su interakciji sa onim koji su pre samo nekoliko godina bili u njihovoj poziciji i koji su u međuvremenu radili na ostvarenju svojih želja. Oni se kroz taj mentorski rad i druže, socijalizuju i osećaju se “većim”, bez potrebe da docrtavaju brkove, ili neke druge simbole “odraslosti”.

“Jedna od osnovnih ideja Petnice je da se polaznicima pruži prilika i stimulativno okruženje da na konkretna šarenolika istraživačka pitanja odgovore primenom naučnog metoda i tako implicitno razvijaju naučnu pismenost”, kaže Ana Radanović.

Ipak, ni u tome nema priče o “savršenosti”, kojoj mladi često teže u senzitivnim periodima svog razvoja.

“Ja sam u toku četiri godine kao polaznica imala mogućnost da upoznam različite naučnike u Srbiji i niko od njih nam nije davao idealizovanu sliku nauke ili profesije naučnika. Dobijali smo vrlo realnu sliku šta znači baviti se naukom i koliko je posvećenosti, strasti i truda potrebno ulagati a da to nije finansijski isplativo. Niko nam nije pričao da ćemo postati bogataši ali smo svi implicitno osetili da možemo da obogatimo naš um i našu ličnost”, objašnjava Smiljana Jošić.

Tako obogaćene nove generacije Petničara se razmile kroz život i prava je šteta što ne izlazi redovni godišnjak sa svim alumnijima, po uzoru na neke visoke škole po belom svetu. Videli bismo u takvom zborniku i scenariste najpopularnijih serija, i profesore velikih svetskih univerziteta, i psihologe, i hemičare, i lekare, i neke ljude “običnih zanimanja”, sve njih – bistrooke.

“Tokom obuke novih asistenata često podelim svoje iskustvo i naglasim da, pored naučnog obrazovanja, ono najvrednije što mi je Petnica dala jesu prijatelji. Nakon Petnice često ostajemo umreženi. Danas je mreža ljudi koji su prošli kroz Petnicu veoma široka, u koji god veći grad u svetu da odete velika je šansa da ćete naići na nekoga ko je bio u Petnici”, tvrdi Ana Radanović.

Njena prethodnica na seminaru Psihologije u Petnici potvrđuje i dopunjuje njene reči.

“Petnici nikada nije bio cilj da ‘stvori’ nove mlade supernaučnike, nije važno da li će neko od srednjoškolaca kasnije izabrati taj put nauke, nije bitno da li će dobijati dobre ocene i nagrade. Važna stvar koja se u Petnici nauči je da upoznaš sebe i svoj stil učenja, da naučiš da postavljaš pitanja, da vidiš da je okej grešiti i da su greške deo procesa učenja”, zaključuje Smiljana Jošić.

I ovog leta – baš kada se završila jedna od najluđih školskih godina od Drugog svetskog rata – organizovana je letnja škola, ovoga puta za sedmake, a neki novi učenici dobili su priliku da se podiče “titulom” Petničara.

Organizacija letnje škole, po smenama i striktnim pravilima – od zabranjenih poseta do obaveznog nošenja maske i na otvorenom – samo je jedan u nizu pokazatelja kako Istraživačka stanica u Petnici funkcioniše i da ni ozbiljni svetski izazovi, poput koronavirusa, ne mogu da zaustave njen rad.

I dok roditelji, svesno ili nesvesno, stvaraju određeni okvir i kontekst u kom njihova deca odrastaju, Petnica je jedno od mesta koja im pomažu da pronađu sebe i izvan tog okvira i da shvate da nije potrebno da im roditelji budu mađioničari – ni sa filma ni iz zbilje – da bi oni dobili priliku da u svojoj zemlji uče zanimljive stvari u zabavnom okruženju.

*Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju Nedeljnik, b4. 456