Mržnja koja se neguje pola veka, najgledaniji meč u istoriji britanske televizije, Bijelsa i Lampard: Zašto je utakmica Čelsija i Lidsa mnogo više od fudbala

0
Alamy / Profimedia

Kada fudbaleri Čelsija i Lidsa izađu na teren stadiona Stamford bridž, u onoj londonskoj tački koja ih je pre više od pola veka zauvek i razdvojila, pojaviće se verovatno iznad terena jedan zloduh zakopanih ratnih sekira koje su Bijelsa i Lampard nemilice otkopali. I od tog trenutka, makar do sledećeg vikenda neće prestati da se priča o toj utakmici koja je za mlađe navijače tek jedno od kola Premijer lige. Za one starije, to je mnogo, mnogo više.

Atletik je jutros, na dan utakmice koja bi mogla da pokaže koliko Čelsi zapravo nije ozbiljan kandidat za titulu, a Lids nije za potcenjivanje i sredinu tabele, podsetio na to koja je najgledanija utakmica u istoriji britanske televizije.

Verovatno najveći broj ljudi koji vole fudbal ni iz stotog pokušaja ne bi pogodili da je u pitanju finale FA Kupa 1970. godine, kada su koplja ukrstili – i bukvalno – Čelsi i Lids. Čak 28,9 miliona gledala bilo je uz svoje televizore, a taj događaj može da se poredi samo sa dokumentarcem o kraljevskoj porodici, finalu Mundijala 1966. godine ili sahranom princeze Dajane.

Razlozi leže u činjenici da su Lids i Čelsi u tom trenutku bili metafora podeljene Engleske.

Čelsi je predstavljao glamur i brujanje Londona šezdesetih. Bili su klub sa Kings rouda, njegovi igrači su izlazi u otmene restorane, nosili skupa odela, bili su klub čija mladost i kreativnost bujaju. Lids je bio klasičan jorkširski težak radnik, čiji igrači ne idu u slobodno vreme na otmena mesta nego na tombolu i žive život običnih građana siromašnijih delova Engleske.

Pored toga, klubovi su krajem šezdesetih na terenu imali nekoliko vatrenih duela i zbog toga je ta slika plave i crvene Engleske privukla toliko gledalaca. A na utakmici – pokolj. Predstavnici sudijske organizacije koji su nedavno gledali tu utakmicu tvrde da bi po današnjim pravilima bilo podeljeno 11 crvenih kartona, a tada je sudija pokazao samo jedan žuti.

Od te utakmice, mržnja između navijača se samo produbila i iako se timovi nisu prečesto sastajali, a u poslednjih 16 godina nisu igrali ni u istom rangu takmičenja, prenošena je sa kolena na koleno. Naravno, pokorica vremena ublažila je tu mržnu i tako je bilo sve do danas.

Frenk Lampard je jedan od najvažnijih i među igračima koji su omiljeni navijačima. Njegova prva sezona na klupi Čelsija prometnula ga je na mesto “najtalentovanijeg mladog trenera” u njihovim očima i nema tog Plavca koji bi dao na svog Frenkija. Šta tek reći za Bijelsu i Lids. “Ludak” je došao u Jorkšir i istrajao je u tome da ispuni glavni, sveti cilj – da vrati klub u Premijer ligu. Navijači ga smatraju božanstvom.

E sad, njih dvojica se mrze, ili hajde da ne preterujemo, mrzuckaju.

Sve je počelo kada je Bijelsa u Čempionšipu poslao svog saradnika da špijunira trening Derbija koji je sa klupe vodio Lampard. Frenki je tada napravio čitavu dramu, pozivajući se na čojstvo, junaštvo, britansku tradiciju, džentlmenstvo i još 1.000 opasnih reči. Bijelsa nije mogao da shvati u čemu je problem i priznao je da je godinama to radio svojim rivalima.

Za Bijelsu fudbal nije ceremonija i mnogo Engleza to jednostavno nije moglo da razume. Za Bijelsu je fudbal rat i nije neobično da iskoristiš nesmotrenost svog rivala. Lampard je bio dovoljno oprezan i uhvatio je žbira, a na kraju te sezone slavodobitno je stezao pesnice.

Ipak, taj je događaj i pored kasnijih pobeda protiv Argentinca, navukao jedan strah u kosti legendarnog kapitena Čelsija.

Bijelsa je, onda kada je otpužen da je lopov i argentinski seljak i prevarant, organizovao konferenciju za štampu i na njoj detaljno objasnio šta sve zna o ekipi Derbija i bez špijunaže. Ta konferencija je suvo zlato, a količina podataka koje je Argentinac izneo, mogli su samo da uplaše Lamparda.

Deluje da je Bijelsa o Derbiju znao više od njegovog trenera.

Koji igrači igraju koliko minuta, koji su signali koje igrači Derbija koriste kada izvode prekide i šta koji signal znači, koliko vremena provode u kojoj formaciji, koje signale Lampard daje da bi se formacija promenila i kako to čini u zavisnosti od rezultata, koliko je Mejson Maunt (npr) minuta proveo na kom mestu, u kojoj formaciji, koji igrač je opasan u duelu na kom delu terena – posebno na zemlji, posebno u vazduhu… I tako za ukupno 51 utakmicu jer je u obzir uzeo i sezonu pre spomenute.

Rekao je tokom te 66-minutne prezentacije Bijelsa da je za svaku od 51 utakmice utrošio četiri sata da je analizira. Bio je muk u sali, novinari nisu ni disali.

“Ludak”.

I zbog toga ga navijači Lidsa obožavaju i zbog toga mrze Lamparda. I obrnuto.

Tako su jednom “špijunskom aferom” i igrom strpljivih prstiju neminovnosti koji su ih ponovo spojili, Lampard i Bijelsa svojim međusobnim sukobom probudili staru mržnju.

Nemojte se iznenaditi ako sve na Stamford bridžu, u toj tački koja deli elitu i radnike i precepljuje Englesku na dve zamišljene polovine, večeras bude ličilo na 1970. godinu. To je onaj zloduh opet izašao iz boce.