Politički put jednog srpskog lidera veoma podseća na Viktora Orbana. Ukazao se prvo kao dašak liberalizma (koliko je to bilo moguće u postkomunističkim zemljama), kao antiteza dominirajućim konzervativnim narativima, svakako „American darling“ odakle je i dolazio vetar podrške, nije se u prvom naletu dugo zadržao na vlasti, a u drugom svom ukazivanju vremenom je postao antipod sebi iz prvog mandata, za Brisel inokosni „bad guy“, Putinov pajtaš kome je naruku išao dolazak Trampa na vlast…
***
Primer iz Mađarske koji se nametnuo kao potencijalni model za organizovanje srpskog opozicionog dela javnosti, mogao bi da predstavlja i raskid sa neostvarenim snom o primeni crnogorskog modela (tri opozicione kolone) i povratak na nešto što bi odgovaralo više petooktobarskom modelu (skoro svi na jednu listu, pa šta nam bog da).
U odgovoru na pitanje da li može „mađarski model“ da se preslika, Kostić ukazuje na ključne institucionalne razlike.
„Mađarski model se ne može direktno preslikati na Srbiju, jer su izborni sistemi suštinski različiti, a samim tim i logika osvajanja vlasti. U Mađarskoj mešoviti sistem omogućava da snažan politički talas donese disproporcionalno veliku parlamentarnu većinu, posebno kroz jednomandatne okruge gde pobednik uzima sve“, objašnjava Kostić.
„Nasuprot tome, srpski izborni okvir proizvodi drugačiju dinamiku. U Srbiji proporcionalni sistem u jednoj izbornoj jedinici favorizuje raspodelu glasova među više aktera, pa čak i snažan opozicioni rezultat ne mora automatski dovesti do dominacije u parlamentu. Zbog toga je u Srbiji presudna sposobnost formiranja koalicija i postizanja većine kroz sabiranje mandata, a ne samo pojedinačna snaga jedne političke opcije“, zaključuje Kostić.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
