Možda titulu videti neće, ali Arsenal je šampion u okretanju novog lista: Priča o svima nama kada svane 2. januar

0
EPA/Lindsey Parnaby

Prvi je januar i u istoriji bio rezervisan za neke velike stvari. Linkoln je tada oslobodio robove, Kastro je došao na vlast, evro je u istoriji poslao dojč marku, pa zašto onda prvog januara i svako od nas ne bi mogao da okrene novi list. Znate ono, da je 1. januar kao 1. epizoda 1. sezone neke nove, lepše serije.

Početkom godine, uporedo sa prazničnom euforijom i atmosferom, maštalo se, mašta se i maštaće se o novogodišnjim odlukama. Prave se liste sa ciljevima i zadacima, kuju se planovi, a mnogi navijači u sve te svoje liste ugrađuju i ciljeve klubova koje vole i za koje navijaju.

I baš dok su navijači Arsenala prvih sati 2022. godine verovali da svedoče rađanju „neke bolje verzije kluba“, Arsenal je u susretu sa Mančester Sitijem ponovo bio Arsenal. Poveo je, imao je dve šanse da poveća prednost, bio je bolji od Sitija, možda je i oštećen za penal.

U nastavku je Gabrijel dobio drugi žuti karton. Uspešno su se Tobdžije branile sve do nadoknade, a onda je u 93. minutu, tipično „arsenalovski“, nakon karambola ispred peterca Arona Ramsdejla, Rodri ugurao loptu za preokret.

Tako je Arsenalu brzo svanuo drugi januar. Ako je prvi rezervisan za velike planove, drugi je kolevka prvih razočaranja. U sebe i svet, u nekonzistentnost, i obično služi samo da psujemo sve svoje ideje kako možemo da okrenemo novi list.

Sve je to tako arsenalovski.

Od Dajal Skvera do afere Grejem – zabeleška o novim listovima

Dok su Velika Britanija i Nemačka pregovarale o podeli kolonija u Istočnoj Africi, u jednoj pivnici u Londonu, radnici su imali važniju temu – želeli su da osnuju svoj fudbalski klub. Arsenal.

Nakon samo jedne ubedljive pobede Dajal Skvera, novoformiranog kluba u okviru fabrike „Rojal arsenal“, osnivači su odlučili da je za budućnost i finansije kluba ispravnije vezati ga za brend uspešne vojne fabrike. Posle mesec dana postojanja, Dajal Skver je postao Rojal Arsenal i odlučili su da “okrenu novi list”.

U poslednjim otkucajima 19. veka, Rojal Arsenal bio je među popularnijim na Ostrvu. Iako još uvek drugoligaš i bez trofeja – duboko u vojničkim srcima, čuli su se Arsenalovi taktovi. Mnogi od njh nikada nisu ni pogledali utakmicu, važno je bilo jedino da je to klub u kom igraju oni koji su pravili municiju i oružje za britansku vojsku. Sa rastom simpatizera, vlasnici su odlučili da je pogodan trenutak za preregistraciju kluba kao društva sa ograničenom odgovornošću. Uz novu strukturu, ponovo je promenjen i naziv kluba – Rojal je posao Vulvič. Još jedan novi list.

Ipak, finansijski krahovi unutar fabrike za municiju na početku 20. veka, i konkurencija, funtu po funtu, dovele su klub do bankrota. Lokalni biznismeni su ugradili svoj kapital u oporavak, ali je Vulvič Arsenal ispao iz elitnog ranga. Na sve poteškoće, klub je ubrzo ostao i bez stadiona nakon što su Sufražetkinje zapalile jednu tribinu kao vid radikalne borbe za pravo glasa žena u Ujedinjenom Kraljevstvu. Umesto skupe popravke, odlučeno je da se pređe u severni deo grada, na stadion u Hajberiju. Znate već, novi list.

U komšiluku je igrao i Totenhem, a rivalstvo dva kluba je zaoštreno kada je Vulvič Arsenal, nauštrb bolje plasiranog Totenhema, iz predratne Druge divizije prekomandovan u prošireni elitni rang engleskog fudbala nakon Velikog rata. Na novom stadionu, i u novoj ligi, klub je postepeno izbacio Vulvič iz imena.

Za nepune tri decenije postojanja klub je promenio četiri imena, sijaset uprava, doživeo bankrot i promenio stadion.

Posleratni restart u klub je privukao i Herberta Čapmena, menadžera koji je izgradio temelje za Arsenalovu dominaciju tokom tridesetih, u kojima su „Tobdžije“ osvojile pet titula i četiri FA kupa. Obrise nadmoći iz predvorja Drugog svetskog rata osetili su ponovo tek u eri Arsena Vengera.

Drugi svtski rat uzeo je previše od Arsenala. Nijedan engleski klub u elitnom rangu nije imao više poginulih. Ponovo je moralo da se gradi od početka. Na plećima stare slave, Arsenal je obezbedio pojačanja koja će mu doneti titulu u drugoj posleratnoj sezoni engleskog fudbala. Početkom pedesetih su osvojili FA kup. Međutim, sastav tima je bio mator, a klub nije uspeo da privuče adekvatne zamene. Vlasnici su želeli da podmlade ekipu, a nužna je bila i obnova severne tribine Hajberija. Arsenal je ušao u finansijske minuse.

Bilo je vreme za novi list.

Veći deo pedesetih i šezdestih protekao je u osrednjosti. Bilo je potrebno 18 godina, 1971, da Arsenal osvoji prvenstvo ili kup, a godinu dana ranije osvojen je Kup sajamskih gradova, prvi evropski trofej. Ipak, šampionska ekipa koja je stvarana pola decenije, razbijena je ubrzo, a ostatak sedamdesetih je okarakterisan nizom pogrešnih odluka na svim nivoima.

Znaci novog buđenja – novi list, razume se – nazirali su se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kada su „Tobdžije“ osvojile FA kup i igrale finale Kupa pobednika kupova. Potom je 1986. menadžer postao Džordž Grejem i ponovo je najavljena nova era. U klub su tog leta stigli Najdžel Vinterbern, Li Dikson i Stiv Bold kao podrška Toniju Adamasu. Stvorena je „čuvena četvorka“. Taj, novi početak je ukrašen titulom 1989. Tada je Arsenalu bila potrebna pobeda od 2-0 nad Liverpulom, direktnim konkurentom, i obezbeđena je golom u poslednjim sekundama poslednjeg kola. Nakon novih 18 godina čekanja, Arsenal je stigao do trofeja u ligi. Osvojeno je i prvenstvo ’91, uz samo jedan poraz, te trofeji u FA i Liga kupu 1993, kao i Kup pobednka kupova 1994. Međutim, Grejmova reputacija je narušena kada je otkriveno da je uzimao mito od menadžera za potpise određenih fudbalera.

Otpušten je 1995, a Arsenal je ponovo morao da okrene novi list, čije su najbolje stranice počele su da se pišu godinu dana kasnije.

Kako smo zavoleli Arsenal – potpis Arsena Vengera

Sastav: Jens Leman – Sol Kembel, Kolo Ture, Loren, Ešli Kol – Patrik Vijera, Žilberto Silva, Fredi Ljunberg, Rober Pires – Denis Bergkamp, Tijeri Anri

Menadžer: Arsen Venger

Skor: 26 pobeda, 12 remija, 0 poraza

Nepobedivivi!

Kulminacija politike uštogljenog francuskog profesora koji je voleo da mu tim igra lepo i zanimljivo, i neretko umeo da iz nekog zapećka izvuče igrača koji bi u londonskom crvenom-belom dresu postao velikan.

Pričao je Bela Gutman, čovek koji je prokleo Benfiku, kako je „treća godina“ u jednom klubu „fatalna“. Igrači do tada previše upoznaju menadžera. On postepeno gubi autoritet, a njegove ideje više nisu tek tako prihvaćene. Zbog toga je valjda i proputovao svet trenirajući ukupno 25 klubova.

Venger je, u tom kontekstu, više od sedam puta preživeo svoje igrače. I još važnije, preživeo je Arsenal i njegovu istorijsku tendeciju da iznova pokušava ispočetka. Konačno je Arsenal dao jednom menadžeru toliko vremena da stvara, a Venger je dao povoda za tako nešto.

Fotografija: EPA/NIC BOTHMA

Već u drugoj sezoni Aresenalu je obezbedio titulu, što mu je uspelo još 2002. i 2004. Osvojao je trofeje u periodu kada Arsenal nije bio ni najmoćniji, najbogatiji ili najdominantniji tim engleskog fudbala, kao što je bio slučaj u tridesetim godinama prošlog veka.

Ali mnogo značajnije od trofeja, izveo je Arsenal van okvira Engleske. Upoznao ga sa svetom. Arsenal je počeo da se voli po svim meridijanima i paralelama planete. Ljubitelji PES-a, pa i FIFA, najčešće su birali „Nepobedive“. Igrali su i na igrici, često, kao da je svaka ocena na 99.

Onaj crveni dres, sa dve bele štrafte na rukavima i jednostavnim „02“ logoom bio je rado i često nošen tokom utakmica na velikim odmorima u školama, a imena poput Anrija, Bergkampa, Patrike Vijere ili Piresa klicala su se kad se uspešno izvede dribling ili postigne pogodak.

Znalo se u pola noći zašto se Anri, uglavnom, ne troši na proslave golova. Kopirala se Ljungbergova roze čirokana, a ko je mogao, i Piresovu štucanu liniju na vilici. Na treninzima se uvežbavao Bergkampov gol iz okreta…

Svet ih je zavoleo zbog brzine, lepršavosti, kreativnosti, borbe i organizacije, a Venger je doprineo u tome da Arsenal uđe, i zadrži se, u elitnom rangu evropskog fudbala. Među najboljima od najboljih.

U prvih devet godina boravka na Hajberiju, osam puta je bio u prva dva tima u Premijer ligi. Dvadeset godina zaredom je bio među prva četiri. Protiv Barselone su 2006, tipično arsenalovski, izgubili finale Lige šampiona, a gol za preokret i pobedu Katalonaca im je dao Belet, kojem je to bio prvi i poslednji gol u Blaugrani. Nikada pre i posle toga “Tobdžije” nisu bile bliže najvećem evropskom klupskom trofeju.

Sa Vengerom na klupi, Arsenal je pobeđivao u serijama, radio planski i studiozno, i kupovao jeftino. Znali su da odaberu – Nikolasa Anjelku su doveli kao klinca koji nije mogao da nakupi minute u Pari Sen Žermenu, a predvodio je napad u dve szeone. Kada je želeo da ode, za zamenu je odabran Anri, koji se nije naigrao u Anćelotijevom Juvntusu.

Došao je kao krilni igrač, a kada mu je Venger rekao da će igrati skoro pa „devetku“, uzvratio je sa: „Ali ja ne dajem golove.“ Trebalo mu je osam utakmica da postigne gol, do kraja sezone je nadmašio Anjelkin učinak. Do kraja mandata je bio najbolji strelac u istoriji Arsenala. I jedan od njegovih simbola.

Foto: EPA-EFE/ANJA NIEDRINGHAUS

Rober Pires je došao kao „neadekvatna zamena“ za Emanuela Petita, a klub napustio kao idealni veznjak kog je pola lige zamrzelo dok su bezuspešno pokušavali da mu ukradu loptu ili pročitaju, naizgled, neobične pasove ka Anriju ili Viltoru.

Vengerov, možda i najveći usud, jeste što je navikao navijače Arsenala na uspeh. Na serije uspeha… Zato je i „kriv“ za kasniji gnev i one povike sa Emirejtsa – „Wenger out!“. Razmazio ih je…

Kada se, u drugoj deceniji boravka na Emirejtsu, ponekad pogrešilo u izboru igrača, ili nije bilo novih „Nepobedivih“ koji će da prigle titulu u Premijeršipu, navijači su postepeno gubili strpljenje.

Arsenal je postao dosadan, a Vengerovo carstvo ustajalo.

Tiho, pa sve glasnije, govorilo se o još jednom novom početku. Onom bez Vengera!

Fotografija: EPA-EFE/TIM KEETON

Postvengerovski sindrom – filozofija koje više nema

Vengerova vladavina je možda trajala predugo, ali je njegovo prisustvo uvek predstavljalo, na neki način, most ka “Nepobedivima”, duhu Hajberija, finalu u Parizu… Bez te doze nostalgije i Vengerovog otiska u klupskim prostorijama, nije ostalo mnogo toga da zamaskira pukotine i realnost.

Promene su opet bile drastične. Ivan Gazidiz, čovek koji je obećavao, remont, pobegao je u Milan posle samo pet meseci, što mu je bilo dovoljno da napravi kuršlus u administrativnoj podeli.

Usledili su naprasni odlasci, po neki dolazak, oktazi i otpuštanja. Arsenal se vratio nedoslednosti i novim počecima. Ponekad izgleda kao da je klub izgrađen da propadne.

Kada je Unaj Emeri 2018. nasledio Vengera, navijači Arsenala su očekivali još jedno novo „Ja“ na obrisima Vengerove flozofije. Ipak, usledio je prosek. Samo godinu i po dana kasnije, Mikel Arteta je bio zadužen za novi početak.

Novi list, tako karakterističan za Arsenal.

Arteta, doduše, ima zanimljiv CV. Prošao je Barseloninu „La Masiju“, trenirali su ga Venger i Dejvid Mojes, trenerski zanat je učio kod Pepa Gvardiole u Sitiju. Na promociji je rekao da će od igrača Arsenala tražiti „strast“ prema igri.

Obećeao je redefinisanje sisteme, raskidanje sa lošim navikama i usađivanje novih ideja na isti način kako je to svojevremno radio Venger.

U drugoj utakmici na klupi, Arsenal je pobedio Siti. Bio je prvi januar 2020. i prigodan momenat da se pompezno zamišlja novi početak.

Španac je osvojio FA kup, zatim i Komjuniti šild. U Ligi Evrope je stigao do polufinala. Ipak, dva osma mesta u Premijer ligi ukazala su da je Arsenal daleko od drugačijeg. I već se povremeno šaputalo o još jednom okretanju lista.

Pogotovo kada je, u tekućoj sezoni, u prva tri kola, osvojeno nula bodova. Međuim, Arsenal 2022. godinu dočekuje na četvrtom mestu Premijeršipa i pobeđuje u serijama. Dovoljno za novu priču o revoluciji i okretanju novog lista i svojevrsni „dan mrmota“ navijača Arsenala u novoj godini, čak i kada počne Rodrijevim golom za preokret i pobedu u 93. minutu.

U prvom poluvremenu prvog januara sve je izgledalo sjajno. A onda je svanuo drugi.

Iako, titulu verovatno ponovo neće videti, Arsenal je već šampion. U okretanju novog lista.

Fotografija: EPA/PAUL MILLER