“Monstruozna promena” u Atlantskom okeanu: Da li će nestati Golfska struja

Ovo je jedna od najmoćnijih reka koje nikada nećete videti; ona nosi 30 puta više vode od svih drugih reka na svetu zajedno. Na severu Atlantika, jedna grana Golfske struje račva se ka Islandu, noseći toplotu ka dalekom severu. Prema nekim procenama, snabdeva Skandinaviju toplotom 78.000 puta većom od količine energije koja se trenutno tamo troši. Naučnici veruju da bi veliki deo sveta izgledao sasvim drugačije da nema ove struje.

Niz istraživanja, ipak, ukazuje na to severni deo Golfske i dubokih okeanskih struja koje su sa njom povezane počinje da se usporava. Naučnici su rasporedili senzore širom Atlantika – na površini i stotinama metara u dubinu – kako bi stekli bolji uvid u kompleksnu mrežu struja kojima pripada i Golfska.

“Svi priželjkujemo da to nije istina”, rekao je o promenljivim morskim strujama Piter de Menokal, direktor Okeanografskog instituta u Masačusetsu. “Jer ako jeste, to je monstruozna promena.”

Posledice bi mogle da budu i brži rast nivoa mora niz istočnu obalu Sjedinjenih Država, kao i uz evropsku obalu, snažniji uragani u SAD, ali i smanjene padavine u oblasti Sahela, pojasu savana koji se proteže od jednog do drugog kraja Afrike.

Zabrinutost naučnika uslovljena je njihovim razumevanjem praistorijske klime. U prošlosti je slabljenje – ili čak gašenje – ove grane Golfske struje okidalo rapidne promene u vremenskim uslovima.

Severna grana Golfske struje je tek jedan pipak velikog okeanskog sistema cirkulacije vode koji se naziva Severnoatlantska meridijanska obrtna struja (AMOC). Naučnici raspolažu jasnim dokazima da se ova struja i ranije zaustavljala u prethodnih 13.000 godina.

Tada su temperature u nekim delovima Evrope, kako se pretpostavlja, padale do 15 stepeni Celzijusa ispod današnjeg proseka, dovodeći tako do arktičkih uslova. Severnu Afriku i sever Južne Amerike zahvatala je suša. Nivo padavina opadao je na onaj koji je danas u Kini. Ove promene događale su se u rasponu od nekoliko decenija, ili čak manje.

AMOC je ilustracija koncepta klimatskih “prelomnih momenata” – teško predvidivih pragova u klimatskom sistemu planete koji, kada se jednom pređu, imaju ubrzane efekte. To je obrt, ističe dr De Menokal, i to obrt koji se može dogoditi vrlo brzo.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 482), od 8. aprila

Što nas dovodi do “hladne kapljice”. Skoro svugde u svetu, prosečne temperature rastu – osim na jugoistočnom delu Grenlanda, gde je severni Atlantik postao hladniji. Hladna kapljica, moguće je, signalizira da severna grana Golfske struje više ne dopire istom snagom do severa Atlantskog okeana. Da je sve toplija atmosfera, paradoksalno, dovela do hlađenja jednog dela sveta.

Slabljenje AMOC-a neki osporavaju, ali naučni modeli, baš kao i istorijski podaci, ukazuju na to da hlađenje severnog Atlantika prethodi gašenju struje.

“Jedan od pokazatelja gašenja je ova hladna kapljica”, ističe dr De Menokal.

Okeanografi su tokom 20. veka uvideli da je severna grana Golfske struje deo ogromne petlje, sa toplom površinskom vodom koja teče na sever i hladnom koja se vraća južno, duboko ispod površine. Sada se to naziva AMOC.

Sistem pokreće voda iz severnog Atlantika koja, pošto se zgusne kada njena toplota ispari u atmosferu, tone u dubinu okeana i povlači topliju površinsku vodu ka severu. Sredinom veka je okeanograf Henri Stomel objasnio u okvirima fizike kako bi AMOC mogao da se promeni. Njegov zaključak bio je da efekat tog spuštanja vode u dubinu – nazvan “obrtanje” – može da u zavisnosti od balansa toplote i slanoće ojača, oslabi ili se sasvim zaustavi.

Osamdesetih je geohemičar Volas Broker sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku proučavao tu ideju. Kolege koje su posmatrale ledena jezgra u ledenom pokrivaču Grenlanda primetile su tragove neobičnih klimatskih “treperenja”. Sa zagrevanjem Zemlje od poslednjeg ledenog doba čiji se vrhunac dogodio pre oko 22.000 godina, temperature su rasle, odjednom padale, a potom ponovo rasle. Dr Broker je izneo teoriju da je ove fluktuacije uzrokovao “veliki transportni pojas” okeana – odnosno AMOC.

https://www.nstore.rs/product/godisnja-pretplata-na-magazin-nedeljnik/

Najočigledniji primer ovoga dogodio se pre oko 12.800 godina. Glečeri koji su nekada pokrivali veći deo Severne Amerike i Evrope povukli su se i svet više nije bio okovan dubokim ledom. Ali onda su, za samo nekoliko decenija, Grenland i Zapadna Evropa ponovo zahladili. Temperature su pale za oko deset stepeni u nekim delovima Grenlanda, a u Evropu se vratila arktička klima. Hladni talas trajao je verovatno 1.300 godina – pre nego što se klima ponovo iznenada promenila.

Naučnici su posmatrali iznenadne promene u polenu nataloženom na dnu evropskih jezera i promene u sedimentu okeana oko Bermudskih ostrva. To je dovelo do drugačijeg razumevanja klimatskih promena. Prethodno su verovali da se promene dešavaju u rasponu od nekoliko milenijuma, ali su do kraja devedesetih godina prošlog veka prihvatili ideju da se prelomni momenti događaju u mnogo kraćim periodima. Nisu predviđali lep kraj zagrevanju atmosfere.

Dr Broker koji je preminuo 2019. godine upozorio je: “Klimatski sistem je razjarena zver, a mi je čačkamo štapovima.”

Vodeća teorija o razlogu gašenja AMOC-a je da se voda od otopljenih glečera prazni u severni Atlantik. Slatka voda je lakša od slane i priliv slatke mogao je da dovede do toga da slana voda koja ima veću gustinu potone dublje.

Danas ne postoje džinovska glečerska jezera koja prete da se izliju u severni Atlantik, ali imamo ledeni pokrivač na Grenlandu koji se topi šest puta brže nego devedesetih godina. Prema jednom istraživanju, subpolarni severni Atlantik ima niži nivo soli nego u poslednjih 120 godina. Promene u obrascima vetrova ili struja verovatno tome doprinose, kao i povišeni nivo padavina. Ipak, Štefan Ramštorf, okeanograf sa Univerziteta u Potsdamu u Nemačkoj, sumnja da se događa upravo ono što se dogodilo i pre 12.800 godina – da otopljeni led sa Grenlanda usporava AMOC.

Niz senzora postavljen je na dno severnog Atlantika između Njufaundlenda, Grenlanda i Škotske, i oni polako počinju da otkrivaju sasvim novu sliku o strujama koje oblikuju Atlantik.

Dr Ramštorf i njegove kolege su 2015. godine objavili istraživanje u kojem se tvrdi da je AMOC u poslednjih nekoliko decenija oslabio 15 odsto, te da takvo usporavanje nije zabeleženo u poslednjih hiljadu godina. Oni su nedavno objavili još jedno istraživanje u kojem je utvrđeno da je usporavanje počelo sa Industrijskom revolucijom u 19. veku, a potom se ubrzalo pedesetih godina. U izveštaju Ujedinjenih nacija o klimatskim istraživanjima iz 2019. godine navodi se da će AMOC “vrlo verovatno” oslabiti krajem ovog veka, ali da je gašenje sistema “malo verovatno”.

Dr Ramštorf ističe da se “malo verovatno” prevodi u verovatnoću manju od deset odsto, ali da u vašem komšiluku postoji nuklearni reaktor sa istom verovatnoćom da eksplodira, pita doktor, da li bi vas ovakav podatak umirio?

“Još uvek ne znamo koliko je taj prag daleko”, navodi dr Ramštorf. Ako uspemo da ograničimo globalno zagrevanje na 1,5 stepeni iznad vrednosti iz preindustrijskog doba, što je i cilj Pariskog sporazuma, malo je verovatno gašenje, ali, dodaje on, “sve je veći rizik da ćemo AMOC oslabiti dovoljno da ga gurnemo preko ivice”.

U perverznom obrtu bi gašenje AMOC-a moglo da pogorša globalno zagrevanje. Okean apsorbuje skoro jednu trećinu ugljen-dioksida koji emituju ljudi, a slana voda igra odlučujuću ulogu u toj apsorpciji. Ako se AMOC uspori ili zaustavi i slana voda prestane da tone, atmosferski gasovi koji zadržavaju toplotu će se ubrzati.

Džoel Hirši, naučnik iz Nacionalnog okeanografskog centra u Velikoj Britaniji, smatra da će ipak vreme pokazati koliko je situacija zaista ozbiljna. “Ovde nema mnogo podataka”, ističe.

Direktno merenje AMOC-a počelo je relativno skoro. Niz senzora između Bahama i Kanarskih ostrva postavljen je 2004. godine, a drugi niz koji se prostire između Kanade, Grenlanda i Škotske – nazvan Osnap – postavljen je 2014.

“Nema konsenzusa da li se AMOC dosad usporio, niti da li se trenutno usporava”, navodi Suzan Lozijer, okeanograf sa Instituta za tehnologiju u Džordžiji. “Ali definitivno je konsenzus da će se to dogoditi ako nastavimo da zagrevamo atmosferu.”

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji je na svim kioscima od četvrtka, 8. aprila

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs