U Varšavi rano sviće. I ume da zavara. U pet ujutru sunce zasija kao u beogradskih deset. Posebno ako ste ušuškani i izolovani u finim soliterskim hotelima, u kakvom je bila smeštena delegacija novinara iz Srbije u okviru projekta “Puls Evrope”. Gomile stakla i čelika postepeno su menjale pejzaž poljske prestonice i dok je u socijalizmu grad bio raštrkan po širini – globalizam, kapitalizam, Evropska unija i postkomunistička era oterali su zgrade uvis. Poljski nobelovac Henrik Sjenkjevič je svojevremeno pribeležio da će u jedan Rim otići ljudi iz celoga sveta jer je to Rim, dok će u jednu Poljsku i Varšavu stići samo onaj ko je tu rođen i koji je zbog toga voli. I zaista – vek i kusur kasnije – čast uređenim fasadama, ogromnoj replici starog grada izgrađenog iz pepela nakon strahota Drugog svetskog rata, zelenilu i Šopenovim melodijama koje odjekuju ulicama – ali Varšava je obična. I u sto zlota (oko 20 evra) da se opkladimo, radije bismo izabrali neku drugu destinaciju za obilazak.

A opet, ove zime i ovog proleća, Poljska i Varšava postale su središte dela više od tri miliona različitih ljudskih priča, prožetih užasima rata u Ukrajini. Grad je simbolično i praktično obojen u žuto i plavo. I u gotovo svakom ćošku čuje se, oseća i vidi solidarnost prema Ukrajincima. Rat u Ukrajini je centar dešavanja, biografije predsednika Ukrajine i Rusije Vladimira Zelenskog i Vladimira Putina su najprodavanije knjige, a čak su i suvenirnice i ulični trgovci prepoznali trendove i prodaju proizvode sa motivima ukrajinske krize – od portreta Zelenskog do toalet papira sa Putinovim likom.

Ko je počeo rat, taj je i kriv za rat. Kako drugačije da gledamo na ovu situaciju, nego sa suzama!? Živeli smo na devetom spratu. Kada je raketa preletela našu zgradu, to je bio znak da moramo da odemo

Olena

Tog majskog dana je u Varšavi rano svanulo. Kada je autobus iz Litvanije pristigao na improvizovani peron prihvatnog centra u Nadarženu, u okolini Varšave, uveliko se razdanilo. Četrdesetpetogodišnja Ukrajinka Oksana Stjopina, zajedno sa sinom starim 15 godina i ćerkom (19), putovala je osam dana iz Marijupolja do poljske prestonice. Kroz Rostov, Sankt Peterburg i baltičke zemlje… Kroz ruševine, strah i nemir. U Varšavu je došla ciljano, na poziv porodičnog ukrajinskog prijatelja koji je odranije živeo u Poljskoj.

“Pre polaska sam mu napisala u poruci da autobus stiže oko pet ujutru i odgovorio mi je da će nas dočekati”, kaže Stjopina za Nedeljnik, brišući suze.

“Nije se pojavio na stanici kada smo stigli. Nije se odazivao na poruke i pozive. Videla sam da je pročitao poruke, ali odgovora nije bilo. U Poljskoj nemam nikog drugog.”

Nakon pet sati nadanja da će se prijatelj ipak javiti, smeštaj je pronašla u obližnjem prihvatnom centru. Stjopina je jedna od oko skoro 5.000 izbeglica iz Ukrajine koje trenutno borave u Nadarženu. Kroz ovaj objekat, kakvih u Poljskoj ima na hiljade, dnevno prođe oko 1.500 ljudi, a u danima kada je naveliko protekao najveći izbeglički talas iz Ukrajine. Mladi volonteri su u svakom kutku i trenutku na raspolaganju izbeglima, dok prostor štiti vojska. U normalnim okolnostima, hale i objekti su bili korišćeni za sajamske događaje i kao magacinski prostor, a sada je sve prekomponovano u privremeni dom za izbegle Ukrajince, mahom žene i decu. Odatle je organizovan dalji prevoz u zemlje EU. Dan nakon što je Stjopina zadužila tri ležaljke, ćebad i jastuke, prema redu vožnje obližnje autobuske stanice “Evropa”, dve linije su vozile za Nemačku. Međutim, Oksanin plan je drugačiji. Sada ne želi da napusti Poljsku.

“Ideja je da ovde pronađem posao. Kada Marijupolj opet bude zaživeo i funkcionisao, vratiću se, pod čijom god da je kontrolom, mada bih više volela da to bude ukrajinski grad.”

Od početka ruske invazije na Ukrajinu, Marijupolj – južni lučki grad na obali Azovskog mora – pretrpeo je možda i najteže napade ruskih trupa, a više od 90 odsto infrastrukture je u potpunosti uništeno. Grad smešten na reci Kalimus, koja ga deli na istočni i zapadni deo, postao je značajan za obe strane. Za Rusiju kontrola nad Marikom, kako lokalno stanovništvo naziva Marijupolj, znači obezbeđivanje kopnenog koridora između Krima i Donbasa, preuzimanje ekonomski važne ukrajinske luke, ali i simboličku pobedu nad Azovskom brigadom, malom jedinicom ukrajinske milicije koju čine ekstremisti krajnje desnice, koja je kontrolisala grad od 2014. Obratno, Ukrajincima je odbrana Marijupolja bila jednako važna, a posledice borbi za svaku ulicu najviše je osetilo lokalno stanovništvo. Oksana je pre rata bila zaposlena u metalurškom kombinatu “Iliča” u neposrednoj blizini čeličane “Azovstal” oko koje se mesecima vode teške bitke. Prvih dana rata se skrivala kod prijatelja, misleći da će se sukobi brzo okončati, kao što je bilo 2014. (borbe trajale nekoliko nedelja). Međutim, bez struje, vode i hrane, svakodnevni život postao je težak. Slike koje pamti su zgarišta i uništeni trgovi, mirisi koje oseća su paljevina i rat.

“Dobijali smo hleb po osobi i par konzervi na mesec dana. Kada smo četvrti dan proveli sakriveni, bez mogućnosti da napustimo objekat, i bez hrane, odlučili smo da napustimo grad.”

Bio je 30. april. I upravo je tada deo Marijupolja u kom živi, nedaleko od Azovstala, teško bombardovan. Deca su padala na zemlju od straha kada avioni nadlete grad. Spakovane su tri putne torbe, tašnica sa dokumentima oko struka i sećanja – put Rusije – u tom trenutku, jedinom mogućem pravcu izlaska iz grada. U Marijupolju je ostao bivši muž i pas. Na granici je upitana kuda želi da ide i da li ima veze i kontakte sa ukrajinskom vojskom.

“Oduzeli su telefon i proveravali pozive i prepiske. Bez te provere niste mogli dalje kroz Rusiju, ali drugih problema nije bilo.”

Imitacija normalnosti

Kamp Nadaržen odiše mirom i tišinom, kao da u ušima Ukrajinaca i sada ne odzvanjaju eksplozije i sirene. Idu svojim putem i mukom, “naterani” da imitiraju normalnost života među stotinama poređanih ležajeva.

Pločnici ispred prihvatnog centra već su uveliko išarani. UNHCR procenjuje da je u Poljsku od 24. februara i početka rata ušlo 700.000 dece iz Ukrajine, a deo njih je svoje crteže, poruke i slova ucrtao u kamenice nadomak prihvatnog centra. Dima, Andrea, Jakob i Ton ubeležili su jednog dana jasnu tabelu neke njima znane igrice koja se boduje. Drugi su ocrtavali svoje kuće, nazive ukrajinskih gradova, srca za domovinu i Poljsku, imena omiljenih klubova i fudbalera. Na jednoj od parola piše da je “Putin hulja”, druge su vezane za okončanje rata.

U jednom od poslednjih redova unutar hale tri ležaljke uredno su nameštene. Dve dečje i jedna za odraslu osobu. Majka je dve ćerke odvela na ručak. Između je stočić i na njemu bojice i crteži. Podom je prostrt ćilim, da zaliči na dom. Plišane igračke pedantno su poređane, dok pano iznad krase dečji natpisi: “Ne ratu” ili “Pomozite da se rat zaustavi”. Dečje poruke su iz perspektive odraslih opšta mesta, ali su njihovi prohtevi jednostavni i iskreni. Zidovi i pločnici sajmišta u Nadarženu oslikavaju kako ukrajinska deca razmišljaju nakon rata. Ilustruju šta im fali, na koga su kivni, ko im je u srcu, kakve su im zebnje.

Za mene su izbeglice izbeglice, bez obzira na to odakle dolaze. Ali, iz moje perspektive, razlika je u tome što je mnogo lakše da komunicirate sa ljudima koji koriste sličan jezik, jedu sličnu hranu i imaju blisko kulturno nasleđe. Lakše je kad imate ‘gosta’ iz komšiluka nego iz nepoznatog grada. Prosto je lakše. Ali nije lako ako ih imate tri miliona

Olena opisuje strahove sa kojima se njena porodica suočava. Ona je u kamp stigla iz okoline Kramatorska, u Donjeckom regionu, sa troje dece. Dečacima starim dvanaest, jedanaest i tri godine. Iako je prosečno vreme zadržavanja u prihvatnom centru četiri dana, Olena je u Nadarženu već čitav mesec. Muž joj radi u Podmoskovlju, ali ona i deca ne žele da žive u Rusiji. Ljuti su. Majka i brat su joj ostali u Ukrajini i kažu da sada streljaju sa svih strana.

“Ko je počeo rat, taj je i kriv za rat”, odgovara Olena za Nedeljnik na pitanje kako ona i njena deca razumeju rusku invaziju.

“Kako drugačije da gledamo na ovu situaciju, nego sa suzama!? Živeli smo na devetom spratu. Kada je raketa preletela našu zgradu, to je bio znak da moramo da odemo. Moj najmlađi sin se od tada plaši i zvuka vetra.”

Natalija Hipska, vaspitačica iz Harkova, koja je u Poljskoj uspela da se zaposli u jednom varšavskom restoranu nastalom na ideji da uposli ukrajinske izbeglice, uočila je koliko su se stavovi njenog petnaestogodišnjeg sina promenili kada je reč o odnosu prema Rusiji i Rusima.

“Jako je kivan. Mi smo došli iz grada koji je bombardovan nekoliko puta. Imamo rodbinu i prijatelje u Rusiji i znam da je sin pisao loše o Rusima na društvenim mrežama. Učim ga da to više ne radi jer možemo da imamo problem sa Putinovim režimom, ali ne možemo da mrzimo ljude”, kaže Hipska za Nedeljnik.

Zato i UNHCR u Poljskoj fokus stavlja upravo na rad sa osetljivim grupama.

“Većina izbeglica su žene i deca, a oni su posebno osetljivi na rizike i traumatska iskustva zbog onoga što su videli u svojoj zemlji, pa neki, a pre svega deca, imaju traumatične slike u glavi. Zbog toga im je nekada potrebna i psihološka podrška”, kaže za Nedeljnik portparol UNHCR-a Rafal Kostrzinski.

Poljska solidarnost

Prema podacima UNHCR-a, iako je u Poljsku ušlo oko 3,3 miliona ljudi, više od milion se vratilo u Ukrajinu. Pojedini su iz Poljske otišli dalje ka EU. Međutim, oko 1,5 miliona Ukrajinaca je i dalje u državi.

“Veliki je napor izboriti se sa toliko krizom. Naš tim je sa osmoro zaposlenih narastao na devedeset. To su posledice ukrajinske krize, najveće od Drugog svetskog rata”, kaže Kostrzinski.

“Bio sam u Srbiji 2015. za vreme izbegličke krize i ‘Balkanske rute’. Tada je, u piku priliva izbeglica, granicu dnevno prelazilo 13.000 ljudi. I to su bile ozbiljne cifre. A osmog marta je u Poljsku ušlo više od 140.000 izbeglih iz Ukrajine. U jednom danu! Sada je situacija mirnija pa opet broj izbeglica na svim graničnim prelazima prelazi 20.000.”

Utisak je da je Poljska, u ovom slučaju, odgovorila organizovano i solidarno. Tik uz železničku i autobusku stanicu u Varšavi, mesec dana od početka rata, u obližnjem parku je nikao tranzitni centar posvećen Ukrajincima koji stignu u Varšavu. Slike izbeglica rasutih na peronima, zamenio je organizovani prostor u kome izbeglice mogu da uživaju sve potrepštine u prvim satima boravka u Poljskoj. Pšemislav Rembjelak iz Poljskog centra za međunarodnu pomoć, organizacije koja upravlja prijavnim centrom, iskustvo iz ratom zahvaćenih područja na Bliskom istoku i na severu Afrike, preneo je u Varšavu. U samim šatorima sada je mirno. Čuje se kotrljanje točkića pokojeg kofera ili glas sa razglasa da je autobus ili voz pristigao na peron. Unutra je tek nekoliko ljudi, volontera i dece koja se igraju žmurke u delu predviđenom za igralište. Ovde dobijaju prostor i vreme potrebno da se okrepe i nastave dalje.

“Mi ih ne pritiskamo da nam se otvore i u početku nemaju potreba. Prvi zahtevi javljaju se minutima ili satima kasnije. Tek tada prelazimo na naredni nivo gde uviđamo njihove planove”, kaže za Nedeljnik Rembjelak.

Odatle se dalje ide u druge prihvatne centre, iznajmljene stanove; u Varšavu, Krakov, Lublin, Pariz, Berlin, pa čak i SAD, Australiju ili Kanadu; na posao i u školu.

Slučaj Natalije Hipske i još četiri Ukrajinke koje rade u restoranu “Garmaš” formiranom sa ciljem da zapošljava ukrajinske izbeglice jedan je od primera integracije Ukrajinaca u poljski sistem. Više od 100.000 tamošnjih izbeglica već je zaposleno širom Poljske. Zakonodavstvo im omogućava gotovo jednaka prava sa Poljacima. Na raspolaganju im je besplatno zdravstvo i socijalna pomoć. Izveštaj UNHCR-a ukazuje da su ukrajinskim izbegličkim porodicama – koje uglavnom čine jedna majka i jedno dete – obezbeđena novčana sredstva u iznosu od 2.500 poljskih zlota mesečno (oko 540 evra) i tako najviše tri meseca.

Međutim, poseban izazov bio je da se u poljski obrazovni program integrišu školarci iz Ukrajine. Lublinsko vojvodstvo na istoku Ukrajine jedno je od dva poljska vojvodstva (regiona) koja se direktno graniče sa Ukrajinom. Vojvoda Lublinskog vojvodstva Leh Spravka za Nedeljnik ističe da je 1,4 miliona izbeglica iz Ukrajine u Poljsku ušlo kroz ovaj region, a da je među njima bilo mnogo dece koju je trebalo “prisvojiti” u školski sistem Poljske.

“Tri su načina pohađanja nastave za ukrajinsku decu, a dva se odnose na edukaciju kroz poljske škole – pripremna grupa za decu koja ne vladaju poljskim jezikom i grupa koja je odmah spremna za školovanje u Poljskoj. Treća grupa prati nastavu onlajn po ukrajinskom modelu”, kaže Spravka.

U Lublinskom vojvodstvu je u škole upisano 2.200 ukrajinskih učenika, od kojih je 360 u pripremnim grupama. Pomažu im i učitelji iz Ukrajine koji su angažovani kao pomoćno osoblje. Grupa ekonomskih škola “A. J. Veterov” jedna je od poljskih srednjih škola koje su primile ukrajinske đake. Učenici ovde pohađaju ekonomski smer, menadžment, turizam i hotelijerstvo, dok je u drugom delu zgrade gimnazija. Škola je i u ranijim godinama imala đake iz Ukrajine zbog blizine granice, ali nikada u ovolikom broju. Pedesetoro učenika je u pripremnim grupama, dok ih je osmoro u potpunosti integrisano u poljski obrazovni sistem, a najveći problem je jezička barijera. Za petnaestogodišnju Eugeniju Hornu poljski, ipak, nije problematičan. Uredno odevena, pomalo stidljiva i sa strahom u očima opisuje težinu rute duge skoro hiljadu kilometara. U Lublin je sa majkom stigla iz Dnjepra, 11. marta, pamteći slike eksplozija na horizontu, ali raduje je što je u Lublinu i što je trenutno dobro. Boji se za oca koji je na frontu i rodbinu koja je ostala u Ukrajini.

“Jezik nam je sličan i mislim da je relativno lak. Ovde imam nove prijatelje i planiram da ostanem u Lublinu dok se ne završi rat u Ukrajini”, kaže Eugenija za Nedeljnik.

Granica i gosti

Prilazeći graničnom prelazu Dorohusk, unutar Lublinskog vojvodstva, proteže se kilometarska kolona. Ovog puta vozila čekaju u pravcu ka Ukrajini. Kamioni i automobili sa prikolicama stoje i po dvadesetak sati čekajući da prođu uzan most nad rekom Bug, koja razdvaja Ukrajinu i Poljsku. Zvanični Kijev je nedavno ukinuo većinu poreza na polovna vozila iz Francuske i Nemačke i potražnja za polovnjacima je naglo porasla.

Ideja je da ovde pronađem posao. Kada Marijupolj opet bude zaživeo i funkcionisao, vratiću se, pod čijom god da je kontrolom, mada bih više volela da to bude ukrajinski grad

Oksana Stjopina

Pre samo nekoliko nedelja, kolone vozila, autobusa i pešaka, ovuda su prolazile u suprotnom pravcu, bežeći od rata u Ukrajini. Od početka rata, pa sve do sredine maja, ovim ravničarskim krajem prošlo je više od 450.000 ljudi. Kako navodi Tomaš Zibinski, zamenik komandira granične policije u Dorohusku, najviše ih je bilo 7. marta, kada je granicu prešlo više od 20.000 ljudi, od čega 7.000 pešaka, dok je najmanje bilo dan pre nego što će delegacija novinara iz Srbije obići granični prelaz – 890.

Visoke ograde, bodljikave žice i nezgodan teren podsećaju na tretman Poljske prema nekim ranijim izbegličkim krizama kada nije bilo srdačnosti i solidarnosti prema izbeglicama iz Sirije. Kako je to objasnio Pšemislav Rembjelak iz Poljskog centra za međunarodnu pomoć, “za njega su izbeglice izbeglice, bez obzira na to odakle dolaze”.

“Ali, iz moje perspektive, razlika je u tome što je mnogo lakše da komunicirate sa ljudima koji koriste sličan jezik, jedu sličnu hranu i imaju blisko kulturno nasleđe. Lakše je kad imate ‘gosta’ iz komšiluka nego iz nepoznatog grada. Prosto je lakše. Ali nije lako ako ih imate tri miliona”, kaže Rembjelak.

Volonteri su i dalje na granici, šatori sa toplim obrocima, vodom, grickalicama i hranom za životinje uredno postavljeni. Nešto dalje je kamp prikolica pretvorena u prostor namenjen za majke i bebe, unutar koje su istaknute međusobne poruke podrške ukrajinske i poljske dece, kao i humanitaraca koji su bili na granici. Na jednoj od njih piše: “Bog je ljubav, ljubav je strpljenje, ljubav je dobrota i nikada ne prestaje. A vi podesite vaše oči ka Bogu jer vas on nikada neće napustiti. Edinburg, Škotska.”

Vojvoda Lublinskog vojvodstva Leh Spravka ističe da su “spremni na novi talas izbeglica, ali da situacija na terenu ukazuje da ih neće biti”.

Zaista – ka ulazu u Poljskoj je mala kolona vozila, tek nešto veća od uobičajenog mirnodopskog dana na istočnim granicama EU. Pešaka gotovo da nema, a u kolonama su i građani Ukrajine koji u Poljsku ulaze zbog trgovine ili kratkih poseta. Najveći “metež” prave rojevi komaraca, s obzirom na močvarno područje i prirodni rezervat u neposrednoj blizini granice.

Helm je prvi veći grad na daljem putu za Poljsku i većina izbeglica koji su prošli Dorohusk, u nekom trenutku, bili su u prihvatnom centru u ovom mestu. Jedina druga opcija iz ovog pravca bila je da odsednu kod rodbine, budući da je u Poljskoj pre invazije živelo oko dva miliona Ukrajinaca. Sada je bivši Teskov supermarket, preuređen za smeštaj izbeglica, sablasno prazan. Lokalne vlasti tvrde da je u prihvatnom centru tek šestoro izbeglica. Gomile poređanih ležajeva, crteži, poruke i prospekti tu su da upozore na strahote i probleme koje su Ukrajinci prolazili na putu ka miru.