Moj kredo

Kako sam postala antijunakinja Televizije N1

0

Čitalac može da odahne. Ne pada mi na pamet da se proglasim žrtvom. Neću da podgrevam strasti i podstičem indignaciju protiv autora emisije koju je Televizija N1 prošle srede o meni emitovala pod naslovom „Pukovnica relativizacije“.

Živimo u eri političke mržnje. To tvrdim od 2013. godine, tome se na ovom mestu redovno vraćam, i poslednja sam osoba na svetu koja bi imala pravo da se čudi što je i sama postala predmet mržnje.

Sve sam svoje neprijatelje zaslužila i ponosim se njima. Ali tek me je N1 naterao da se upitam: čime sam zaslužila ovoliko dobrih prijatelja?

Lepo je od njih što brinu, ali nepotrebno. Pothvat N1 niti me skandalizuje, niti posebno rastužuje. Ko hoće da učestvuje u nacionalnoj debati, u razgovoru nacije sa samom sobom, taj mora da računa da je raspirivanje mržnje protiv pojedinaca i grupa danas glavni poslovni model medija.

Mržnja, prezir, gnušanje, sve se te emocije isplate, ljudima zbog njih srce brže kuca, osećaju se živima. Takvo je naše doba, i ko sa tim ne može da se pomiri, bolje da ne učestvuje u javnom govoru. Što bi rekli Amerikanci, kojim dugujem dobar deo svog političkog obrazovanja, ko ne može da podnese vrelinu, neka ne ulazi u kuhinju.

Volim da kažem šta mislim. Mogu da si priuštim da ne brinem kome moje mišljenje smeta. Za te dve stvari sam spremna da platim skoro svaku cenu. Zato samo napred, tu sam, ispalite šta imate.

Jer cena moje slobode da kažem ono što mislim je da drugi mogu da kažu ono što misle o meni. Zašto da to zadovoljstvo imaju samo bezimene kukavice po društvenim mrežama?

Kome je vruće, neka se odmakne od šporeta

Ljudi katkad steknu veliku društvenu moć samim tim što im je dato da nastupaju na javnoj sceni. Nije nužno da imate stranku ili da vodite važnu društvenu ustanovu. Zar u tome nije lepota savremenog društva? Neka novinari, dakle, ne traže da njih, tobožnje čuvare javnog interesa, niko ne dira. Nismo mi svete krave, a niko nam više ne veruje da štitimo samo javni, a ne i interese društvenih grupa kojim pripadamo, ili vlasnika medija za koje radimo.

Pravo da se šokiramo kada nas optužuju bez dokaza izgubili smo kada se nismo pobunili jer su druge optuživali bez dokaza. Ne govorim samo o novinarima. Kad bacanje blatom jednom počne, kad je politika rat u kom ste vi dobro, a druga strana biblijsko zlo, više nema ko ni da proglasi primirje. Prihvatili ste kao legitimno da nekog zovu zlim, umobolnim ubicom, diktatorom i kvazi-Hitlerom? Onda prihvatate i da vas tretiraju bez skrupula. Volite da druge častite rečju koja počinje slovom g? Sve vam metafore počinju i završavaju u klozetu? Nikoga osim političkih blizanaca nećete ubediti da ste borci za građansko društvo, lepšu i pristojniju Srbiju. Jer niste. Vi ste građani tog klozeta u kom nalazite inspiraciju.

A i da ste najbolji novinar na svetu, nećete ljude moći da sprečite da vam izvrću reči, menjaju kontekst, pripisuju mračne pobude i podmeću sopstvene osobine. Kao što druge ljude ne možete sprečiti da vas prisvajaju i neodmereno žestoko brane i od uvreda koje vam nisu nanesene.

Taj napor nije vredan truda. Kad se samo setim kako je Stojan Cerović 1999. umeo da kaže da bi mnogo žešće o Zapadu i NATO-u, da ga nije strah da ne završi u Drugom dnevniku RTS-a. Što smo mi tada zamišljali kao neku vrstu božje kazne.

Kako smo naivni bili.

Zato ne mogu da se nadivim činjenici da sada imamo i opozicione televizije poput N1. Neka vlast priča šta hoće, ipak je to divno. Da znamo šta ljudi koji je prave ili poseduju stvarno misle, i kako bi se ponašali da imaju vlast u društvu. Jer kad se ne čuje druga strana, rastu izgledi za nasilne političke rasplete. Ovih je dana Njujork tajms konačno saopštio ono što se odavno iz aviona vidi: da i Amerika ima problem slobode govora. Čak 84 posto građana zazire od nekog stepena odmazde, ako javno iskaže stav koji okolina ne odobrava.

Zato ću da ponovim ono što volim da ponavljam i čime sam toliko puta uspešno razgnevila protivnike. Nismo mi ni mnogo drugačiji, ni gori od drugih. Nije ovo posebno surovo, a kamoli „najgore mesto na svetu“, iako i ja često citiram londonski Ekonomist iz Miloševićevog vremena, po kom je Balkan „najgori kvart Evrope“ (Europe’s roughest neighborhood). U to će se u nesrećnoj Ukrajini uveriti i zapadni propagandisti koji su ispaljivali slične parole. A tek što su Azov brigadu od „neonacističke“ vojne formacije prelakirali u „desničarsku“, dok sa interneta postepeno uklanjaju tragove o tome da su i Ukrajinci, a ne samo Nemci, mogli nešto da imaju sa Babi Jarom.

Da me nije strah da će čitalac u tome prepoznati hvalisavost i mitomaniju, preporučila bih mu da odvoji vreme i pogleda „Pukovnicu“ (za one koji nisu na SBB-u, evo linka youtu.be/zSmVF3yKfWA). Nizak je čin, ali pukovnica je „na čelu grupe državnika, političara i novinara“. Drmam državom, ili još bolje, „dubokom državom“.

Kakvo olakšanje. A do juče me je mučilo isto što i sve kolumniste: drže li me čitaoci dovoljno relevantnom.

***

Kolumna je originalno objavljena u aktuelnom broju štampanog izdanja Nedeljnika br. 532 od 24. marta