Tokom razgovora mi je prošlo da su mu život i karijeru predodredile dve epizode. Jedna je film „Kad budem mrtav i beo“, sa sjajnim Draganom Nikolićem, u kom je Peđa predstavljen kao „mladi hipik iz Kruševca“. Tada je mladi Peđa bio frontmen benda Lutalice. I ime te grupe odredilo je život ovog muzičara. Hipik na lutanju od prve gitarijade na Beogradskom sajmu, preko odlaska u Pariz, Indiju, Nemačku, Dansku… kratkotrajne karijere u Jugoslaviji, pa opet odlasci, pa epizoda bivše rok zvezde u rijalitiju za keš.
Posle završenog intervjua stojimo na terasi Peđinog stana nadomak Autokomande. Ugledam moje naselje Stjepana Filipovića i kažem mu: „Ono je moj bivši soliter.“ Peđa mi dobaci da je i on tu stanovao, malo ispod, sa ćerkom ili sa ženom i ćerkom.
Setim se da sam u periodu svog odrastanja u tim soliterima prvi put (posredno) upoznao Peđu D’ Boja. Visili smo mi klinci na mini-golfu na Kalemegdanu i vrtela se video-kaseta sa mnogim spotovima, a među njima i onaj nemačkog benda Jane koji je imao jedan evropski hit a za mikrofonom je bio Peđa. Gledali smo ga svako veče u tim reprizama VHS kasete i nismo ga prepoznavali jer je tih nedelja i meseci žario Jugoslavijom kao izblajhani frontmen benda D’ Boys.
Ovih dana mu je izašao kompakt-disk „Pedja D’ Boy – London Days“ na kome je zabeležen njegov muzički boravak u Londonu.
***
Mladi hipik iz Kruševca
Da, „Mladi hipik iz Kruševca“, tako su me najavili u čuvenom srpskom filmu „Kad budem mrtav i beo“. Iz tog filma svi pamte Dragana Nikolića kao Džimija Barku. Viđali smo se tokom snimanja, ali nismo se baš družili. Bio sam klinac.
Rano sam počeo sa muzikom, sa rokenrolom, sa četrnaest godina. Moj prvi pravi bend bile su Lutalice. Svirali smo 1966. na onoj čuvenoj Gitarijadi na Beogradskom sajmu, prvom velikom rok koncertu kod nas. Imali smo svirke po raznim mestima u Beogradu. Dešavalo se da za jedno veče zaradimo ono što je bila prosečna plata u Beogradu.
Raspadamo se u mojoj sedamnaestoj godini jer dvojica iz benda moraju u vojsku, i ja sam se prijavio da idem da bismo posle odsluženja vojnog roka nastavili sa muzikom, ali sam bio premlad za uniformu. Rekli su – sledeće godine, auto-jedinica, pa sam otišao u Bor, Majdanpek, svirao bas u nekom hotelu u orkestru neke folk pevačice. Morao sam da živim od nečega. I onda, moj drug sa Dedinja, Vlajko, predloži mi: „Peđa, idemo u Pariz.“ Prodao sam razglas, kupio kartu, ulazim u voz po dogovoru, mog druga nema. Ceo voz sam pretražio. Sećam se dolaska u Pariz. Jutro, grad blešti, beli se od sjaja, jedino se crne strani radnici, đubretari koji peru ulice.
Hotel, klopa, izlasci… i ode sva lova za mesec dana. Moram da se vratim u Beograd, a nemam kinte. Tada je stopiranje bilo aktuelno, ali na mesto na koje sam došao pristigla je gomila stopera. Imao sam sreće da mi je zajedničko stopiranje ponudila prelepa devojka koja nije smela sama da to radi i ulazi nepoznatima u auto. I ljubav na putu i njena ponuda da idem s njom u Sen Trope. Žurke, bila je mislim na tim partijima i Brižit Bardo, ali nisam znao jezik, ništa ih nisam razumeo, osećao sam se kao privezak.
Nakit, koža, komuna u Kopenhagenu, devojka u Diseldorfu
Taj hipi život je bio moj zaista pravi život. Prelazio sam tada gradove, zemlje… Farbao čamce i svirao na francuskoj obali, bio statista u Rimu… Svirao sam gitaru na plažama Kana, u metrou Pariza. Imao sam za hotel, klopu i flipere. Devojke naravno. Jednom dok sam svirao u metrou prilaze mi dva lika, sviđa im se moj glas, oni imaju studio i pozovu me da snimim demo. Dolazim, kad u dvorištu studija crveni lamborgini. I studio i lamborgini su bili u vlasništvu Žaka Ditrona, legende francuske muzike. On je kao nepoznati muzičar došao baš u taj studio da snimi pesmu. I ovi mu kažu: „Dečko, bolje se ti bavi nečim drugim“, otkače ga. On ode u drugi studio, pesma postane ogroman hit, postane najpopularniji muzičar Francuske, kupi ovaj studio gde su ga odbili, otpusti sve te zaposlene. Ja sam bio mlad i lud, nisam snimio ništa, već odem preko Ciriha u Kopenhagen. U čuvenu hipi komunu Kristijanija, u kojoj sam nađeš svoju sobu.
Počeo sam da radim sa kožom, pravio sam kaiševe, pantalone, torbice… Bilo je to hipi vreme i jedna prijateljica koja je imala butik u centralnoj pešačkoj zoni Kopenhagena ponudi mi da tu prodajem svoje stvari a spavam u prostoriji iza butika. Bilo je dobro, išlo je, a jednog dana, moj nemački prijatelj, muzičar, kaže mi: „Peđa, za tebe je Diseldorf. Čuda ćeš da napraviš.“ I dođem u Diseldorf koji je tada bio centar mode, novca… Prvo nakit, pa onda koža. Počeo sam da prodajem velike količine robe, jedne godine preko sto hiljada kaiševa. Zarađivao sam na nedeljnom nivou otprilike sedam-osam hiljada maraka. U Diseldorfu sam upoznao Ingrid koja mi je rodila prvo dete, ćerku.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 23. APRILA NA SVIM KIOSCIMA I NSTORE.RS
Nedeljnik #745Nedeljnik
Tagovi
