“Mislio sam da je Amerika nešto posebno. Menadžer, obični prevarant…”: Život Tome Zdravkovića bio je masovna pojava…

0
screenshot/youtube

Ne bi takav ritam, tu boemštinu, posebno uz tugu koju mu je redovno servirao, izdržao nijedan organizam: sredinom sedamdesetih godina, iako tek u četvrtoj deceniji, Toma Zdravković počeo je da oseća prve posledice svog života, a njegov je život bio masovna pojava.

Kada već nije imao sreće da ga prihvati cela Jugoslavija onako kako je želeo – a svaki muzičar, svaki umetnik želi da bude popularan, sujetna je to profesija, samo što neko to bolje, a neko malo lošije krije – počeo je da peva i zarađuje u dijaspori.

Prva generacija jugoslovenskih gastarbajtera već se bila odomaćila u Zapadnoj Evropi toliko da je počela da joj nedostaje domovina, a pevači su bili najčešća, uglavnom i jedina veza koja je u krvotok ubacivala ritmove i ukuse zemlje u koju se mnogi neće vratiti.

U Nemačku je Toma otišao već prilično bolestan, njegova jetra više nije mogla da obrađuje hektolitre alkohola koje bi unosio u sebe gotovo svakodnevno, ali još veći su mu bili problemi sa bešikom, u kojoj se pojavio tumor i zbog čega će morati da mu bude odstranjen bubreg. Prvi bubreg, preciznije, jer će ostati, uoči fajronta, i bez drugog.

Tamo “preko” je stvar eskalirala, jer šta drugo da radiš među svojima nego da piješ, posebno ako drugi plaćaju, i posebno ako ti se čini da dojčmarke rastu na drvetu i treba ih samo ubrati.

Iz Nemačke je otišao u Kanadu i Ameriku, želeo je da se leči i da peva, ali jedno sa drugim nije moglo. Uz to, više nesposoban sa parama nego što je bio naivan, opet je bio žrtva.

“Mislio sam da je Amerika nešto posebno. A i bolest ću lakše zauzdati u zemlji u kojoj su samo vrhunski lekari i bolnice. Krenem sa deset dolara u džepu. Trebalo je na aerodromu da me neko sačeka. Ali kad sam izašao iz aviona, nikog nije bilo. Menadžer, obični prevarant, gledao je samo kako da on zaradi. Na kraju sam turneju od dvanaest koncerata u Americi i Kanadi završio sa deficitom. U stvari, ispalo je da on treba da mi isplati tek 50 dolara. Bio sam previše ponosan i gord pa sam odbio i taj mizerni honorar. Previše sam verovao u ljude, a oni su to, bar većina, obilato koristili.”

U Americi bi rekli da svaki oblak ima svoju srebrnu postavu, naše bi babe to rekle “Ko zna zašto je to dobro”: a njegova srebrna postava bila je upravo Gordana, koju je sreo u Torontu i sa kojom će ostati i narednih godina, sve do kraja. Pratila ga je i kroz tešku operaciju tamo daleko. Iz bolnice je, pisala je tada štampa sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, izašao sa 55 kilograma. Ni to, ni Gordanini apeli, nisu mu značili mnogo. Ili makar ne dovoljno da bi se držao saveta lekara.

Nije imao ni četrdeset godina, a već je bio oronuo. Godinu, dve, pa pet celih nije zapevao; izdržavala ga je supruga – venčali su se, na njeno insistiranje, u međuvremenu – od onoga što bi zaradila svojeručno, u frizerskom salonu koji je držala. Poput Džonija Keša, njegovog sabrata, kojem mora da je bio blizu makar u jednom trenutku na toj nemuzičkoj američkoj turneji, posvetio se porodici, podizao malog Sašu i tek bi mu ponekad, kada mu se u prolasku do iseljeničkog restorana ili kafane javi neko od starih prijatelja, oči zacaklile.

Posebno što su mu pričali ono što je želeo da čuje i upravo ono od čega je negde duboko u sebi zazirao: njegove se pesme i dalje pevaju, ima ih na radiju, ali je još važnije što ih ima među narodom, ima ih po kafanama i svi ih znaju i svi ga još pominju, zar ne štuca nekad kasno po podne, to je mrkla noć po beogradskom, novosadskom, leskovačkom, zagrebačkom, sarajevskom vremenu?

Kasnije će Toma pričati, ni to se ne razlikuje mnogo od klasičnih povratničkih narativa, da mu se u Americi ništa nije toliko svidelo, da tamo nema – kao što verovatno i nema, ne spočitavajmo mu da to izmišlja – ni naše duše ni komadića zavičaja, ni naših ljudi ni atmosfere. Govoriće, dakako, i o “prozaičnom svetu bez mirisa i ukusa”, te o tome da je “srećne dane” (ah, kao da su Tomi ikada mogli doći oni baš srećni dani!) želeo da “živi u zemlji koju voli, među ljudima koje voli).

Bio je to trijumfalni povratak, nalik na onaj kambek sa “American Recordings” koji je u žižu vratio drugog “Čoveka u crnom”.

U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, tačno na 30 godina od smrti legende narodne muzike:

POKLON SVIM ČITAOCIMA

Knjiga o Tomi Zdravkoviću: ISTINITA PRIČA O POSLEDNJEM BOEMU BALKANA

This image has an empty alt attribute; its file name is reklama-3-1024x1004.jpg

Rezervišite kod prodavca novina