Te noći narod na Kosovu nije spavao. Dan uoči Vidovdana 1989. kolone ljudi su se zaputile na Gazimestan da odaju počast srpskim kosovskim junacima, u iščekivanju sutrašnjeg dana, kada će se na Kosovo Polje helikopterom spustiti Slobodan Milošević i ustoličiti sebe kao modernog vožda Srbije. Bio je to Vidovdan njegove najveće moći, dan kada je Srbima obećao Kosovo, državu, dostojanstvo… Deset godina kasnije, srpska vojska povukla se sa Kosova. Dvanaest godina kasnije, baš na Vidovdan, Milošević je opet ulazio u helikopter. Ovog puta zauvek je napuštao Srbiju…
Pred Haškim tribunalom više puta se puštao njegov „gazimestanski govor“, koji su istražitelji označavali kao početnu tačku razbijanja Jugoslavije i buđenja nacionalizma na ovim prostorima. Niko se, međutim, u protekle dve decenije nije zapitao kako se milion i po ljudi skupilo na jednom mestu bez ijednog većeg incidenta, kako su lokalni Albanci posmatrali višemesečnu pripremu proslave najvećeg srpskog praznika i koje su sve prepreke organizatori morali da preskoče kako bi zadovoljili vlasti u Beogradu.
Veče pred Vidovdan, kolone vozila neočekivano su pravile zastoj u saobraćaju između Gračanice i Gazimestana, a saobraćajna policija, očekujući veće nalete tek ujutro, spavala je u osnovnoj školi u Vučitrnu. Kosovo Polje je te večeri zadesila provala oblaka.
„To je nešto najgore što može da se dogodi u organizaciji ovako velikog događaja, ali na velikim događajima treba predvideti sve najgore što može da se dogodi“, svedočio je svojevremeno Nenad Brkić, u to vreme glavni operativac u pripremi proslave, a potonji direktor „Zvezdara teatra“.
„Bio sam organizator poslednjih deset sletova, radio na organizaciji Univerzijade u Zagrebu, a sticajem okolnosti učestvovao sam i u organizaciji velikog mitinga na Ušću 1988. Kako je miting na Ušću organizaciono bio poprilično uspešan, pozvan sam da pred organizacionim odborom proslave povodom bitke na Kosovu predložim svoju ideju kako bi to trebalo da izgleda. Koliko se sećam, pozvali su i ljude iz Centra „Sava“. Obišao sam teren na Kosovu, napisao sam plan i odlučili su se za moj predlog. Okupio sam ekipu profesionalaca sa kojom mogu da uradim tako veliki posao. Trebalo je obezbediti prilazne puteve, parkinge, vodovod, struju, jedan veliki sistem koji treba da omogući da milion ljudi uđe i izađe u relativno kratkom vremenu. Pripreme su trajale ukupno šest meseci“, prisećao se Nenad Brkić.
Organizacioni tim, na čelu sa tadašnjim predsednikom vlade Desimirom Jeftićem, nije odredio poseban budžet za organizaciju mitinga, ali su organizatorima bili dostupni svi državni resursi, od vojske i policije, do državnih preduzeća i komunalnih službi.
„Te 1989. godine na Kosovu nije bilo redovno stanje. Ali, koliko mi se činilo, kao da su se u tom periodu odnosi vlasti i kosovskih Albanaca malo popravili. Opština Priština je i neposredno bila uključena u organizaciju. Imao sam redovne sastanke sa predsednikom opštine Priština Sadrijem Godancijem, koji je bio šef njihovog malog štaba. Oni jesu formalno sve odrađivali, ali su pravili dosta problema. Kada god su mogli, komplikovali su nam posao, i to u sitnicama koje ne bismo mogli da ocenimo kao sabotažu“, svedočio je Nenad Brkić.
Albanci u policiji
Gazimestan su tada obezbeđivali lokalni policajci, uglavnom Albanci, koji su koristili svaku priliku da „zategnu stvar“, tako što ne bi puštali ljude da uđu.
Slobodan Vujović, kulturni radnik i jedan od ljudi koji se nalazio u vrhu organizacije, pričao je da je ideja bila da se izgradi infrastruktura na Kosovu Polju, koja bi i posle mitinga ostala okolnim selima. Tako su građeni putevi koji bi povezali Gračanicu sa Lipljanom, Obilićem i ostalim selima u kojima je u to vreme još bilo Srba. Gračanica je prvi put dobila osvetljenje, a napravljene su i trafo-stanice na Gazimestanu i u Gračanici koje se i danas koriste.
Sa „Elektrodistribucijom Beograd“ napravljena je strategija kako bi se obezbedila struja za vreme manifestacije. Napajanje je vršeno iz tri pravca, a glavno je bilo iz elektrane „Obilić“. Nekoliko dana pre proslave, iz Beograda je otišla ekipa koja je „uz adekvatno obezbeđenje“ preuzela termoelektranu „Obilić“ kako bi sprečila bilo kakvu diverziju.
Angažovani su PKB i BIM „Slavija“ kako bi se obezbedilo dovoljno hrane za milion ljudi. A u valjevskom zatvoru pravljeni su mobilni klozeti.
Kako je pričao Nenad Brkić, jedan Albanac je bio direktor prištinske gradske čistoće, koja je imala zaduženje da prazni pokretne toalete.
„Čuda je radio da bi se kroz gužvu probio do toaleta. Imali smo problem sa jednim klozetom koji se prepunio, a bio je u gužvi ispred spomenika. Ne znam kako, ali je stigao sa svojim cisternama i sprečio da fekalije počnu da cure. A mogao je jednostavno da kaže predsedniku opštine da ne može ništa da učini, ovaj bi to jedva dočekao. Bilo je i takvih slučajeva“.
Treznilište za 400 ljudi
Iza bine sa koje je govorio Milošević bio je podignut „grad šatora“. Na ogromnom prostoru smeštena je bolnica u kojoj su se mogle obavljati i manje operacije, a postojalo je i treznilište za 400 ljudi. Kroz to treznilište prošlo je oko 700 ljudi. U masi je bilo raspoređeno oko osam hiljada pripadnika Crvenog krsta čiji je zadatak bio da alkoholisane ljude i onima kojima bude loše sprovede do službene zone, gde je bilo 500 lekara. Improvizovani su čak i fri-šop i pres-centar, u kom „nije bilo interneta kao danas“, ali je imao faksove i teleprintere.
Deo ispred bine bio je predviđen za specijalne goste, članove predsedništva SFRJ, diplomatski kor, srpsko rukovodstvo. Bilo je mesta da sedne oko hiljadu ljudi. Taj deo, koji bi se danas nazvao VIP sektorom, ogradama je bio udaljen od mase oko 20 metara. U taj deo moglo je da se uđe samo sa specijalnom propusnicom.
Borisav Jović je o velikom mitingu je svedočio:
„Tada sam bio potpredsednik Predsedništva SFRJ i kada nas je republičko rukovodstvo Srbije pozvalo da prisustvujemo skupu na Kosovu Polju, malo je bilo snebivanja u federaciji. Neki su negodovali: ‘Kako to da mi kao država budemo gosti, a Srbija, republika, organizator’. Na kraju smo razjasnili da je to srpska proslava i važan datum u srpskoj istoriji. Uređeno je da Milošević nosi venac u sredini, Janez Drnovšek, kao predsednik Predsedništva, desno, a načelnik Generalštaba Veljko Kadijević, levo. Iako su išli paralelno, venac Srbije ipak je bio u sredini.
Nisam bio upućen u samu organizaciju, jer je za to bila zadužena Republika Srbija. Na Gazimestan sam doleteo helikopterom, upravo sa Drnovšekom i Kadijevićem, pola sata pre početka ceremonije. Odozgo sam video nepregledne kolone ljudi, koje su pristizale iz svih pravaca. Kada smo sleteli, zadržali smo se kratko u šatoru, malo se osvežili, otišli na polaganje venaca, a zatim i na koncert hora kojim je dirigovala Darinka Matić-Marović.
Za vreme proslave sedeo sam u prvom redu. Miloševićev govor bio je sasvim primeren. Nije tačno da je želeo rat i ta rečenica o kojoj se govori nema nikakve veze sa onim što se kasnije dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije. To je namerno i savim pogrešno vezivanje te dve situacije. Naravno da se on nije pokajao što je izgovorio tako nešto, jer za to nije bilo razloga.
Svi sem Cimermana i Šuvara
Od svih državnih zvaničnika i stranih diplomata u SFRJ, na Gazimestanu se nisu pojavili jedino američki ambasador Voren Cimerman i predsednik Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije Stipe Šuvar. Miloševićevom govoru prisustvovalo je kompletno Predsedništvo tadašnje SFRJ, a Janez Drnovšek je u ime SFRJ položio cveće na spomenik.
Cev pukla zbog JNA
Vidovdansko jutro počelo je incidentom koji je zapretio da uporopasti ceo događaj.
„Pukla je vodovodna cev iz koje je šikljao gejzir od 20 metara. Nije nam bilo jasno kako je mogla pukne i svi su sumnjali da je u pitanju diverzija, pošto se to dogodilo na samo 50 metara od glavnog štaba. Zvali smo tehničare iz Prištine i ispostavilo se da je zbog kiše koja je padala noć pre Vidovdana zemlja „legla“, a cevi su bile plitko. Na mestu na kom je pukla cev, veče pre toga smo se pozdravljali sa inženjerijskom jedinicom JNA, koja je gradila puteve. Ispostavilo se da je cev pukla pošto su na takvom zemljištu prošle njihove teške mašine. Srećom, bilo je dovljno vode u cisternama“, prisećao se Vujović.
Mira i Sloba se svađali celu noć
Jedan od porodičnih prijatelja porodice Milošević iz tog vremena, autoru ovog teksta, ispričao je kakva je atmosfera vladala u njihovoj kući noć uoči odlaska na Gazimestan.
Marija i Marko pričali su da su se roditelji svađali celu noć i da je „mama lomila sve po kući“.
Mira je bila ljuta na Slobu zbog Gazimestana i optuživala ga da se prodao nacionalistima. Sloba je nervozan otišao od kuće, nije spavao celu noć, kaže ova verzija priče.
A gde je Momir?
Helikopter je uzletao „svakih pet minuta“ i gosti su svečano dočekivani i sprovođeni u štab. Dok se gužva zahuktavala, organizatorima je javljeno da je crnogorska delegacija zaglavljena kod Peći i da ne može da stigne. Podignut je policijski helikopter koji ih je prebacio do Gazimestana, pa su Milo Đukanović i Momir Bulatović jedva stigli na proslavu. U celoj toj gužvi dogodilo se da je protokol zaboravio da dočeka Momira Bulatovića.
„U jednom trenutku neko je primetio da ga nema. Okrenuli su se i videli ga kako sam ulazi u šator“, sećao se Nenad Brkić.
A gde je vino?
Prepričavala se i anegdota po kojoj patrijarh German nije imao vino za obred.
Država nije mnogo učestvovala u pripremi programa u Gračanici. Bilo je predviđeno da „državni deo“ proslave traje do tri sata, a da odmah nakon što Milošević završi govor počne „crkveni deo“, odnosno osveštanje spomenika. Televizijski prenos je završen i nije sačekao osveštavanje spomenika. Obezbeđenje se okrenulo prema državnim zvaničnicima, a i narod je krenuo prema spomeniku. Tada smo se mi samoorganizovali, uz pomoć ljudi iz tehnike i uz deo policije, nekako smo uspeli da zadržimo masu i omogućimo da patrijarh dovrši osveštavanje. Međutim, obred je trebalo da počne, a niko od sveštenika nije imao vino. Onda smo preko motorole zvali da se iz fri-šopa pošalje vino, koje je do spomenika išlo od ruke do ruke… – svedočili su organizatori.
Tagovi
