Memoari jedne pobune, četvrt veka kasnije – Veliko sećanje Čedomira Antića na studentske proteste

1
Kraj novembra (26. 11.) 1996., studenti u četiri trake kroz Kneza Miloša. Krajnje levo stoji Žarko Mihailović, budući pomoćnik ministra prosvete i praunuk generala Dragoljuba Mihailovića, iza srpske zastave studenti istorije Ljubomir Janković, Nebojša Bazić, Čedomir Antić i Bojan Ristić. Fotografija iz privatne arhive Čedomira Antića

Pre četvrt veka započele su najveće i najdugotrajnije demonstracije u istoriji Srbije. Tokom četiri meseca protesta Beogradski univerzitet postao je mesto rekordnog evropskog bunta studenata u 20. veku. Bilo je to vreme čudnovate, smirene uverenosti u neophodnost promena i potrebu nacionalnog pomirenja i jedinstva. Kada je tokom decembra te godine postalo izvesno da je jedina druga opcija krvavi građanski rat – za koji u dubinama našeg društva nije bilo ni volje ni snage – a da je odlučnost stotina hiljada ljudi koji su svakodnevno stupali ulicama velikih srpskih gradova postala ratna, promenio se za trenutak i odnos velikih sila prema srpskom narodu.

Predstavnici nemačkih studenata sa čuđenjem su sa petog sprata Filozofskog fakulteta posmatrali hiljade studenata koji su se tiskali na Platou, u Knez Mihailovoj i Vasinoj ulici, gledali su državne zastave kako vijore na košavi, sa njima i karneval slobode gde desetine ljudi nose rekvizite kao što je balon lizalice “čupa-čups”, Imlekovu kravicu sa cvetom za uhom (mlekara je zbog tog modnog detalja prve dame i predsednice koalicionog partnera režima – JUL-a – neko vreme izbrisala taj cvet sa svojih ambalaža), ali i zastave Ferarija i poneke zapadne države. Po fakultetu su se neprekidno rukovali sa raznim osobama koje su bile njihovi vršnjaci a organizovale su predstave sa glumcima evropskog renomea za više hiljada studenata, štampale studentske novine u desetinama hiljada primeraka, pisale nobelovcima, pregovarale sa ministrima, stranim izaslanicima, Piterom Arnetom sa Si-En-Ena i razmatrale sudbinu nacije u 22. veku. “Ovo kod nas ne bi moglo…”, sa čuđenjem i pomalo tužno je rekao vođa njihove grupe. Tešili smo ih ukazujući im na činjenicu da su opasnost i očaj najveća inspiracija, a da se mi borimo da naša deca budu kao oni. Student iz Italije ukazivao je na laž kapitalističkog društva i šuplje reči savremene demokratije. Objasnili smo mu da njegovo “čudovište” želi da građane zabavi i tako porobi, naše hoće da nas pojede. Srbi su, objasnili smo mu, mali narod i mi više ne možemo i nećemo da učestvujemo u gigantskim svetskim borbama. Nama treba demokratija, sa svim njenim manama. Za eksperimente nemamo snage a ni vremena.

Britanski istoričar Timoti Garton Eš prisustvovao je Glavnom odboru Studentskog protesta negde u januaru 1997. godine. Ovaj slavni Britanac i Evropljanin smejao se parlamentarnim procedurama, uzvišenim govorima, zanesenom pevanju himni uz manjak sluha – opravdavao je narod za koji je u Zapadnoj Evropi već neko odlučio i da je proklet i da je kulturno defektan i za mnoge greške velikih ekskluzivno kriv – ali se i divio. Kada su njegovu zemlju dvadeset godina kasnije zauzeli populisti, setio se Srbije ali među svojim istomišljenicima na stotinama univerziteta nije našao ni taj patos, ni taj zanos, ni ta uverenja, ni tu nadu…

Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. novembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju primerak Mond diplomatika na srpskom jeziku

1 KOMENTAR

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime