Vreme radnje je martovsko popodne. Nije to bio jedan od martova predodređenih da se izgube u računskoj tablici beskonačnog kalendarskog ponavljanja i ljudskom sećanju. Od onih je koji, osim proleća, oluju najavljuju. Dvadeset šesti mart je, 1941. godine, dan pred velike narodne dvadesedmomartovske demonstracije. Već od 18 časova, u zgradu Advokatske komore u Dečanskoj ulici, pristižu članovi Upravnog odbora, kako bi u 18.30 otpočela sednica sa samo jednom tačkom dnevnog reda: „Stav Advokatske komore u Beogradu povodom potpisivanja Protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu“. Njen predsednik, Vladimir Simić, svakako ne zna za već odmakle aktivnosti Beogradske britanske uprave za specijalne operacije (SOE) i generala Mirkovića i Simovića, saradnika tajnog udruženja Srpskog kulturnog kluba „Konspiracija“, na pripremi puča. Zna i oseća jedino potrebu da u napetoj atmosferi iščekivanja nastaloj nakon potpisivanja Protokola u Berlinu, advokatura prva progovori i odredi se za budućnost. Kao najmlađi predsednik najveće komore u zemlji, poznat po svojim odbranama pred Sudom za zaštitu države, drži na sednici nadahnut govor, koji je potom pretočen u Rezoluciju i advokatski stav. Njegove reči, kao i vreme odbrojano do obaranja Vlade, klize kao po ledu: „Nedostatak ustanova političkog poretka uspostavljenog Ustavom iz 1931. godine, naročito je sudbonosan u danima teških kriza u kojima mi danas živimo, pa je to glavni razlog da se odluke vrhovne državne uprave mogu mimoići sa pravim narodnim raspoloženjem i da nature narodu obaveze koje ne odgovaraju njegovim težnjama i koje on nije odobrio niti bi ih odobrio. Zato danas, kada je, po našem uverenju, dovedena u pitanje sloboda, puni suverenitet i integritet naše države, mi, uvereni da iskazujemo misao i pravo narodno raspoloženje, protestujemo protiv ovakvog postupka Vlade, jer duboko osećamo povređenu narodnu čast i jasno vidimo teške posledice najskorije budućnosti…“
Osamdeset dve godine su protekle od ovog događaja. Mart je, 2023. godine. Karakter dileme formalno nije isti, nema Trojnog pakta, mada ima onih koji, bez mere, smatraju sadašnji svetski poredak četvrtim Rajhom. Današnji Protokol, alias Sporazum o normalizaciji nije potpisan u Berlinu, već u Briselu. A ni potpisan nije, koliko čujemo. Ista je, međutim, težina izgovorenih reči sa ove advokatske sednice i one su tačne i primenljive i danas, koliko su bile i onda. Ista je potreba da se advokatura izjasni povodom de facto priznanja tzv. države Kosovo, ukoliko želi da ostane institucija ovog naroda.
Pitanje Kosova je oduvek bilo državno i nacionalno pitanje. Ali ono je i pravno pitanje, pa samim tim postaje, po sva tri osnova, i naša, advokatska stvar. Realno nepostojanje odgovornosti za donete državne odluke obezbeđuje luksuz da se bude principijalan, ali, tim gore po političare, koji takvu odgovornost imaju. Sami su je tražili kad su se kandidovali da nas vode tvrdeći da jedino oni znaju pravi put za očuvanje Kosova i Metohije, kao dela naše zemlje. Tu ne treba imati razumevanja.
„Nedostatak ustanova političkog poretka“, kako to onomad nazvaše predsednik Simić na sednici iz 1941, opterećuje nas i danas. Personalizacija vlasti i tercijalni značaj institucija, nije ekskluzivitet ovog vremena, ali nam, u danima krize, stavlja nož pod grlo. U tom smislu, nismo nimalo odmakli od pisma Vuka Karadžića koje upućuje 1832. godine knjazu Milošu, doduše, opreza radi, tek kada je stigao u Beč. Nije ni on želeo da mu se, baš , nađe pod rukom: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravom smislu te reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo vi sami: kad ste u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kad ste vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru; kad ste vi na putu, i ono je na putu; a da vi sutra, sačuvaj Bože umrete (koje jednom mora biti), umrlo bi i praviteljstvo, pa onda ko bi bio jači, onaj i stariji…“ Sličnost sa današnjom Srbijom je više nego očigledna. Mogao bi Vuk poslati ovo pismo, bez truda da ga menja, i današnjem predsedniku Republike, takođe, opreza radi, iz neke okolne zemlje, jer kako bi sa onakvom nogom stigao uteći.
Aluzija, takođe, nalaže potrebu da Advokatska komora Srbije, kao najjača profesionalna organizacija u zemlji, iznese svoj stav, držeći se svoje uloge društvenog korektiva, pre svega o pravnoj strani cele stvari, a potom i o samom tekstu predloga Evropske unije za Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije. To nam nalažu i naši Vidovdanski susreti advokata, koji se već 30 godina održavaju u Kruševcu, i koji postaju besmisleni ako i mi pristanemo na „normalizaciju“ odnosa sa neprijateljem.
Pravna argumentacija je jasna: U skladu sa Ustavom Republike Srbije nije moguće dati saglasnost, ni pisanu ni usmenu, na bilo koji dokument koji u sebi sadrži priznanje Kosova kao nezavisne države, voditi pregovore koji se tiču uspostavljanja dobrosusedskih odnosa, priznanja njenih simbola, teritorijalnog integriteta i nezavisnosti, saglašavanja sa prijemom u međunarodne organizacije i sve to činiti bez ovlašćenja – advokatskim rečnikom – punomoćja za zastupanje. Predsednik, doduše, ima generalno punomoćje naroda, dobijeno na izborima, da predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu, ali ne i specijalno punomoćje za preduzimanje bilo kojih radnji koje nisu unapred odobrene od strane građana i njihovih institucija. Naime, Ustav naivno tvrdi da „suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“. Tu suverenost, opet po Ustavu, ne može od naroda odvojiti i prisvojiti nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac. Prema tome, na sceni je hrabra uzurpacija ovlašćenja od strane predsednika Republike koja ima za cilj da se na kraju puta prizna „situacija na terenu“ kao realnost koja se ne da izmeniti. To se više ne može sakriti ni u šumi kontradiktornih predsednikovih izjava koje se razlikuju od dana do dana.
Postoji, međutim, realnost koju, u ovom trenutku, moramo priznati – Kosovo je oteto od Srbije krajem dvadesetog i početkom 21. veka, i ono danas predstavlja teritoriju pod okupacijom. Tzv. Vlada Kosova je neprijateljska vlada a organi te organizacije osnovane na našoj teritoriji – nelegalni. Shodno ovoj realnosti, koja je tačna koliko i ona suprotna – da Kosovo trenutno nije inkorporirano u naš sistem – nalaže odluku da ne može biti nikakvih pregovora sa okupatorima. Svako sedanje za zajednički sto u nekoj opskurnoj briselskoj kancelarijici (čime nam se, takođe šalje poruka ko smo i šta smo), sa predstavnicima te, prema našim interesima neprijateljske organizacije, ponižavajuće je za narod i državu. Ovako mora razmišljati svaka suverena, međunarodno priznata država, ukoliko želi to da ostane.
Ove reči ne smatram anahronim i ratobornim. Ova generacija nije ta koja će ratovati za Kosovo, niti može da ratuje. Njeno je samo da ne pristane da se upis u krug civilizovanih naroda kupuje slaganjem sa nepravom i odricanjem od otetog dela naše zemlje. Nakon takve nesrećne odluke, mi više nemamo pravo da govorimo sa autoritetom države po bilo kom pitanju, niti da postavljamo „crvene linije“. Izvesni Keljmendi već putuje u Vašington da tamošnji Senat upozna sa položajem Albanaca u Preševskoj dolini, i ta akcija nije za potcenjivanje. Par incidenata na tom području biće dovoljni da izazovu reakciju naših snaga, a potom eto međunarodnih posmatrača, poziva na mir i razum, i zahteva EU da se situacija pregovorima reši i prizna „realnost na terenu“. Sve smo to već doživeli. Hoćemo li tada moći da kažemo – e ovo je naša crvena linija? Dovde smo dali i priznali, ali odavde ni korak nazad! Država u čiju se ozbiljnost ne veruje loš je zaštitnik. Država koja trideset godina ne može da pronađe saveznika, takođe.
O alternativama, kojih ima i koje ne isključuju evropski put Srbije, nisam dužan da govorim. Nije bio dužan ni Upravni odbor advokatske komore 1941. ali postupiti drugačije, nije mogao. Pitam se: Gde bismo mi, advokati, danas krili njihovu odluku da je bila drugačija? Ovako, služi nam na čast.
Piše Viktor Gostiljac, advokat, bivši predsednik Advokatske komore Srbije
*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 582
