Luka Đukić je odrastao sa jednom opsesijom – fudbalom. „Moj jedini cilj bio je da postanem fudbaler, ništa drugo“, kaže on. Međutim, adolescencija ume da promeni planove, a slomljena noga tokom tinejdžerskih godina pretila je da zauvek ugasi Đukićev san. Tada ga je stariji brat Lazar usmerio ka novoj disciplini: funkcionalnom fitnesu, svetu u kojem snaga, strategija i disciplina znače isto koliko i brzina. Ono što je počelo kao zaobilazni put, postalo je poziv.
Luka Đukić dokazuje da se veličina ne meri samo pobedama, već hrabrošću da ustaneš svakog dana, iznova i iznova.
Postao si jedan od vodećih u svetu funkcionalnog fitnesa. Da li si ikada očekivao ovakav nivo popularnosti?
Nikada nisam mislio da ću stići do ovog nivoa. Nisam poznavao nikoga iz našeg okruženja ko zarađuje za život u fitnes industriji. Nisam ni znao da je to moguće. Lazar i ja smo počeli da se takmičimo lokalno, pa zatim širom istočne Evrope. I onda, odjednom, našli smo se na najvećim svetskim pozornicama, takmičili se sa najboljima na svetu i osvajali takmičenja koja smo do tada gledali samo na TV-u.
Da li ti je oduvek bila namera da postaneš jedan od najboljih na svetu?
Ako ti je cilj da budeš najbolji na svetu i ništa drugo, osećaćeš se kao gubitnik svakog dana sve dok zaista ne uspeš. Ali ako ti je svakodnevni cilj da odradiš dva treninga i budeš u krevetu do 22 h, onda ćeš na kraju dana imati mali ali stvaran uspeh.
To je snažna poruka za sve mlade sportiste.
Mali, svakodnevni uspesi se vremenom sabiraju, oni te oblikuju u boljeg sportistu i boljeg čoveka. Biće dana kada ćeš morati da „zagrebeš“ i izdržiš, ali s vremenom ćeš videti rezultate i biće ti sve lakše da ostaneš disciplinovan.
Sa čim si se najviše borio na putu treniranja?
Na početku smo morali da se snalazimo kako bismo uopšte mogli da treniramo kako treba. Nismo imali dobru opremu ni mesto za trening. Vežbali smo u podrumu kod bake i deke, gde nismo smeli ni da ispustimo tegove. Sami smo pravili kutije i loptu za zid. Kasnije, kada sam počeo studije i morao da hvatam autobus u osam ujutru, budio sam se u 4.30 da bih stigao da treniram. Sada, kada sam napredovao i postao profesionalni sportista, sve deluje mnogo lakše. Osećam se zaista privilegovano.
Da li ikada sumnjaš u sebe?
Naravno, sumnje postoje. Samo moraš da se podsetiš da ćeš imati loše dane, da ćeš nešto promašiti i da nećeš uvek postići vreme koje si želeo, ali je ispred tebe još mnogo dana. Suština je u doslednosti. Ne možeš da kontrolišeš sve. Svaki dan pokušavam da se podsetim: „Zašto ovo radim?“
Da li je tvoj identitet vezan za ulogu koju imaš u ovom sportu?
Dugo jeste bio. Mislim da sam svoj identitet vezivao za rezultate i mesto na rang-listi. Teško je da to ne uradiš, pogotovo kada ti je trening ceo dan, probudiš se, treniraš, odmaraš se, ponovo treniraš i ideš na spavanje. Ali pogledaj bilo koji sport, nikada nećeš pronaći nekoga ko uvek pobeđuje. Ako doživiš pad, to ne znači da je kraj sveta. U budućnosti želim da budem dobar muž, dobar otac i dobar sin svojim roditeljima. Mislim da su to mnogo važnije uloge. Veoma je važno odvojiti sport od života, kako bi mogao da budeš prisutan za ljude oko sebe, bez obzira na to kako nastupaš.
Kako održavaš pravi način razmišljanja?
Podsećam sebe da ovo radim zato što to volim, a ne samo zbog mesta na rang-listi. I dalje bih dolazio i trenirao čak i da se ne takmičim.
Koje nasleđe želiš da ostaviš iza sebe?
Nadam se da sam inspirisao ljude načinom na koji sam se nosio sa svojom karijerom i svime što mi se dogodilo u životu. Ljudi mogu da se poistovete s tim da ne odustaješ, da pokušavaš da preguraš sve što ti se nađe na putu. Tokom protekle godine dobio sam mnogo poruka od onih koji se bore s različitim stvarima, a koji kažu: „Gledajući kako si se nosio sa životom u poslednje vreme, mnogo si mi pomogao.“ Svi mi se borimo za poene, titule, novčane nagrade i priznanja, ali kada čuješ da si motivisao nekoga ko prolazi kroz težak period, tada sav trud zaista dobije smisao.
Tagovi
