Ljubav, sreća, sloboda i podrška deci – pravi zaključci za uspeh sa četvrtog Panela Novak Đoković Fondacije “Talenat u sportu – istina ili mit?”

Učesnici četvrtog Panela “Putem šampiona Prof. dr Ranko Rajović, Marin Sedlaček i Viktor Troicki kroz izuzetno sadržajnu diskusiju istakli da je najvažnije deci dati podršku da sa ljubavlju, u sreći, slobodno i prirodno uživaju u sportu i sebe motivišu na dalji uspeh – a da je talenat najbolje posmatrati kao predisponiranost koji se neće ispoljiti kao uspeh bez marljivog i predanog rada; u diskusiji učestvovala i suosnovačica Fondacije Jelena Đoković

Svi koji su uživo ili putem onlajn prenosa na YouTube kanalu Novak Đoković Fondacije imali prilike da isprate diskusiju četvrtog Panela programa „Putem šampiona“ pod naslovom “Talenat u sportu – istina ili mit” održanog juče u Teniskom centru “Novak” u Beogradu – sigurno su se osetili bogatijim za jedno izuzetno iskustvo koje su im priredili njegovi inspirisani učesnici.

Važnošću poimanja i priznavanja pojma talenta i njegovog uticaja na stasavanje mladih sportista u ambijentu porodice, sportskom i vršnjačkom okruženju kroz parametre uspeha, zdravog odrastanja i usmeravanja za dalji život bavili su se Prof. dr Ranko Rajović – specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije i doktor sportskih nauka, Marin Sedlaček – poznati košarkaški trener, analitičar i NBA skaut,  Viktor Troicki – aktuelni Dejvis Kup selektor Srbije, osvajač istog trofeja sa reprezentacijom Srbije i glavni trener Teniske akademije “Novak”; i Ana Jovanović, autorka programa “Putem šampiona” posvećenog pružanju pomoći roditeljima i trenerima budućih sportista sa ciljem njihovog osnaživanja u ovoj posebno zahtevnoj ulozi kroz programe edukacije i šire podrške.

U potrazi za odgovor na pitanje šta je talenat i kako se definiše, govornici su stavili akcenat na različite aspekte i parametre – uz svest da se isti menjaju kroz vreme i da je i zbog toga teško doći do univerzalne definicije talenta. Dedukcijom iz etimologije reči poreklom iz antičke Grčke koja je označavala izuzetnu novčanu vrednost – Sedlaček ga je opisao kao skup fizičkih sposobnosti i psiholoških kvaliteta koje bi mogle da ukažu na to da bi neko mogao da se ostvari u datom polju delatnosti, ali da – u slučaju da izostane rad i razvoj – percepcija talenta postaje jednako značajan balast koji vodi ka propadanju. Istovremeno, dr Rajović je – iz ugla eksperta za rani razvoj – naglasio činjenicu da na ispoljavanje talenta već od najranijeg uzrasta utiču problemi koji potiču od nedostatka fizičke aktivnosti dece, gde preko 50% mladih u Srbiji i Evropi manifestuju problem u razvoju fine motorike pri nekim od osnovih testova – što mišićnu konstituciju tela čini slabom i nedovoljno uticajnom na razvoj moždanih funkcija. “Lepo je čuti da je neko talentovan, ali u mojoj karijeri to nije bio presudan faktor”, podelio je lična iskustva o poimanju i važnosti talenta Troicki, kome je činjenica da je zanemarivan zbog navodnog “nedostatka talenta” dala neiscrpni motiv da se kroz predan rad – ali i uz svesrdnu i neopterećujuću podršku roditelja – ostvari u izabranom sportu. “Sada svi znamo kroz šta je sve prošao Srđan Đoković da bi saznao da li mu je dete talentovano – ali Novak ne bi bio ono što jeste danas da nije bio izuzetno disciplinovan i posvećen u radu i treningu”, pravi paralelu sa jedinim od najboljih tenisera u istoriji Troicki.

Potencirati važnost talenta u ranoj fazi razvoja sportiste najčešće stvara bumerang-efekat kroz pritisak u pogledu ostvarenih očekivanja – gde treba razlikovati talenat od genijalnosti koja se najčešće ispoljava u umetnosti ili prirodnim naukama – smatra Sedlaček. “Ne postoje parametri po kojima je neko više talentovan od nekog drugog – a kao nus-pojava nerealnih očekivanja da dete od 9 godina ispoljava odlike ličnosti onog iz znatno starijeg doba kako bi došlo do uspeha vodi ka tome da – umesto da se voli – sport postaje omražen, deca inhibirana i bez toliko potrebne socijalizacije – što izuzetno negativno utiče na razvoj njihove ličnosti i ostatak života. Ukratko – decu ne smemo odvojiti od detinjstva, čari igre i ljubavi za sportom – jer iz toga nastaje sve što je pozitivno”, smatra on.

Iz svog stručnog ugla, Rajović je istakao važnost uloge mozga i inteligencije za uspeh od „malih nogu“, spomenuvši primer Nikole Jokića koji je – upravo zahvaljujući natprosečnoj inteligenciji – prevazišao nedostatke u fizičkoj koordinaciji iz detinjstva – a kasnije, stasavajući u NBA ekipi koja mu je pružila bezrezervnu podršku i stvorila prisni ambijent za napredovanje – izrastao u jednog od najboljih košarkaša svih vremena. „Kada mozak stvara endorfin – hormon sreće – dete se oseća ispunjenim, i to pruža zadovoljstvo detetu da uči i postiže nešto novo, da se dokazuje kroz rad i čini ceo proces postizanja uspeha smislenim.“

Zanimljiv osvrt na to koje predispozicije i aspekti talenta su se tražili u košarci kroz vreme dao je Sedlaček, rekavši da se u košarkaša prvobitno tražila visina, zatim atletske sposobnosti – a danas posedovanje raznih veština, sa napomenom da je najbolji stručni pristup u selekciji da se dozvoli većem broju igrača da se kroz pozitivnu interakciju sa drugima dodatno dokažu iako možda prvobitno nisu demonstrirali „talenat“ ili predispozicije za uspeh, jer se kroz taj pristup stvaraju dodatne vrednosti koje porađaju uspeh tamo gde možda nije bio očekivan – na zadovoljstvo svih.

Po Troickom – percepcija i isticanje „talenta“ i takmičarskih uspeha u ranom dobu veoma često je dovodila do negativnih rezultata – umesto „pozitivne selekcije“, gde je dete gubilo motive za treningom usled doživljaja sopstvene „izuzetnosti“. U pitanju su samo trenutna merila i samo mikro-deo u razvoju jednog sportiste – gde je, umesto potenciranja „talenta“ – mnogo važnije detetu dati pedagošku, ljudsku i stručnu podršku da da svoj maksimum kroz uživanje u sportu.

Sloboda da se dete igra je najvažniji preduslov za zadovoljstvo – a samim tim za bilo kakav uspeh i motivaciju za dalji razvoj – nadovezao se Rajović, istakavši da su često prirodne okolnosti u kojima dete odrasta glavni podstrek za stvaranje kruga motiva-sreće-uspeha. “I kod dece, kao i vrhunskih sportista – kada se izgube motivi, sreća, prestane stvaranje endorfina – više nema uspeha, i zbog toga nikako ne treba forsirati decu u bilo kom smislu”, istakao je on.

Svi govornici su se složili sa konstatacijom da je – osim značajnog nedostatka obične fizičke aktivnosti – veliki problem kod dece danas – nedostataj usredsređenosti, koncentracije, fokusa, što je česta posledica prekomernog korišćenja mobilnih telefona za zabavu. Da bi se radilo na poboljšanju fokusa na sportskom terenu – gde se deca adaptiraju na potpuno drugačije dimenzije predmeta i prostora njihove pažnje – nužno je kreirati pomoćnu mehaniku koja kroz postepeno prilagođavanje ostvarivanjem manjih zadataka u nizu dete umereno i bez nepotrebnog dodatnog stresa uvodi u željeno stanje koncentracije, i navodi ga da samosvesno dalje napreduje u prilagođavanju. “Treba početi od jednostavnih ciljeva datih u kratkim intervalima – kako bi se kroz zadovoljstvo njihovim ostvarivanjem fokus prirodno razvijao,” naglasili su govornici.

Na zanimljivo pitanje suosnivačice Fondacije – Jelene Đoković – šta odlikuje prave stručnjake koji se delotvorno bave ovom oblašću – Troicki je istakao da su to pre svega dobri pedagozi i animatori koji decu vode ka tome da zavole sport, dok posle njih dolaze oni koji prenose akademsko znanje i takmičarsko iskustvo sa autoritetom ali i na odmeren način – kako se ne bi urušavalo samopouzdanje kod mladih. Za Rajovića je izuzetno bitno da ti stručnjaci moraju da poznaju to kako se deca razvijaju u fizičkom, emotivnom i psihološkom smislu – što je pogotovo važno imajući u vidu da skoro 90% dece u Evropi danas ima razne poremećaje u držanju tela. Po Sedlačeku – primarni cilj je povratiti tradiciju stvaranja visokostručnih i posvećenih trenera, jer u suprotnom nećemo imati ni sportiste, a ni sportske asove – citirajući sve češću pojavu stranih trenera u našim reprezentacijama, dok je za prirodni proces sticanja afiniteta i ljubavi za sportom važno promovisati volontiranje kao uvodnu fazu interakcije na svim nivoima.

Naglasivši važnost promene percepcije sporta i uspeha u sportu kod nas od “pitanja života ili smrti” do oplemenjujuće aktivnosti u kojoj se individualno i kolektivno uživa, govornici su istakli da je za uspeh u sportu potrebno pustiti decu da uživaju u detinjstvu i sprečiti remećenje prirodnih procesa, da im se omogući da razvijaju samopouzdanje i samopoštovanje kako bi se razvili u kvalitetne ličnosti – i da ih – bez obzira na percepciju “talenta” treba mnogo češće hvaliti i davati podršku da nastave da rade i napreduju. Za sve koji su propustili da proprate panel uživo – kao i one koji bi još neki put želeli da pregledaju i podsete se na dragoceni sadržaj prethodna tri panela programa „Putem šampiona“ održanih tokom 2021. i 2022. godine, snimci su dostupni na YouTube kanalu Novak Đoković Fondacije

Zvanični partneri programa su Lacoste Fondacija i Uefa Foundation for Children.