Lista najboljih selektora Evropskog prvenstva: Ko je od njih bio najbolji kao fudbaler?

Do početka Evropskog prvenstva u Nemačkoj ostalo je još tri dana, a Atletik rangira trenere svih selekcija koje ove godine na njemu učestvuju, ali ne prema njihovim trenerskim učincima i sposobnostima, već prema onome što su postigli za vreme igračkih karijera.

Ko je osvajao trofeje? Ko tavorio po niželigaškim klubovima? Kada su i kako odlučili da postanu treneri? Gde se na listi nalazi Piksi, a gde Sautgejt, Hjulmand i Kek – treneri s kojima će u grupnoj fazi Dragan Stojković direktno odmeriti snage?

Sve to pročitajte ovde.

24. Domeniko Tedesko (Belgija)

Daleko bolji trener nego što je bio igrač. Iako je rođen u Italiji, odrastao je u Nemačkoj, te je u njoj i igrao za ASV Ajhvald, i to u osmom rangu nemačkog fudbala. Brzo je shvatio da to nije to, doneo odluku da se posveti trenerskom poslu, pa nakon mlađih kategorija Štutgarta (a pre selekcije Belgije) sedeo na klupi Auea, Šalkea, Spartaka iz Moskve, Lajpciga.

23. Julijan Nagelsman (Nemačka)

Kapitensko mesto mlađe selekcije Minhena 1860 bio je vrhunac fudbalske karijere nemačkog selektora. Okačio je kopačke o klin već naredne godine zbog teške povrede kolena. Kao trener se dosad pokazao daleko bolje nego kao igrač.

22. Kasper Hjulmand (Danska)

Trener koji srpske navijače, uz Sautgejta i Matježa Keka, verovatno i najviše zanima. Još jedna poprilično nezapažena fudbalska karijera, uglavnom po niželigaškim danskim klubovima. U 26. godini prekinuo igračku karijeru zbog povrede, i odmah nakon toga postao trener mlađih kategorija Lingbija. Nizali su se nakon toga prvi tim Lingbija, Nordsjeland, Majnc, pa ponovo Nordsjeland, da bi 2020. godine završio na čelu reprezentacije Danske.

21. Frančesko Kalcona (Slovačka)

Nastupao je nekoliko puta na poziciji veznog za Areco u Sediji B tokom osamdesetih godina, pre nego što je dobio prvi trenerski angažman u amaterskom klubu Tegoleto. Pre nego što je postao selektor Slovenije, najveći trenerski uspeh bio mu je angažman u Napoliju gde je radio kao pomoćmi trener.

20. Ralf Rangnik (Austrija)

Na Wikipedii čitava igračka karijera staje u dva reda, jer je uglavnom igrao po niželigaškim nemačkim klubovima. Pokrivao je poziciju defanzivnog veznog, imao lepršavu frizuru i guste brkove. Već negde u 30. godini shvatio je da ima više dara za trenerski posao. Danas ima bogatu trenersku karijeru, i vodio je zaista slavne klubove poput Štutgarta, Šalkea, Hofenhajma, Hanovera, Lajpciga. Nakon neuspešne epizode u Mančester Junajtedu (ko je, uopšte, na Old Trafordu još od Fergusona i imao uspešnu epizodu?), postaje terener Austrije.

19. Edvard Jordanesku (Rumunija)

Sin legendarnog strelca Steaue Angela, i sam je započeo karijeru u tom klubu. Jedva da je i odigrao meč za prvi tim, a karijeru je nastavio karijeru u Foksani i Rokaru iz Bukurešta.

18. Zlatko Dalić (Hrvatska)

Igrao u Hajduku, Veležu, Budućnosti, ali najveći trag ipak ostavio u Varteksu, današnjem NK Varadžinu. I on je, baš kao i imena koja su mu na ovom spisku prethodila, daleko veće uspehe postigao kao trener. Nakon 13 godina tokom kojih je vodio Varteks, Rijeku, Dinamo Tiranu, Slaven Belupo i nekoliko bogatih bliskoistočnih klubova, Dalić dolazi na klupu Hrvatske i uzima dve medalje na mundijalima (2018. drugo mesto, 2022. treće) u Rusiji i Kataru.

17. Matjaž Kek (Slovenija)

Levonogi bek ušao je u svet fudbala u rodnom Mariboru, a klupsku karijeru je nastavio u Austriji. U reprezentaciji je zabeležio pobedu u prijateljskoj utakmici sa Kiprom.

16. Mihal Probirž (Poljska)

Nekadašnji centralni vezni koji je veći deo karijere proveo u Gorniku Zabžeu, drugom najuspešnijem poljskom klubu svih vremena (odmah uz Ruh Hožov, u kom je takođe Probirž neko vreme igrao). Ovaj poljski stručnjak je od penzionisanja vodio devet klubova u svojoj domovini, uključujući Jageloniju Bjalistok i Bruk-Bet Termalicu. Svakako da će mu ovaj nastup s Poljskom na EURO 2024 biti najveći trenerski zalogaj do sad.

15. Lućiano Spaleti (Italija)

Proveo je svoju desetogodišnju karijeru po nižim italijanskim ligama igrajući za Kastelfiorentino, Entelu, Speciju i Vijaređo. Najveći trenerski uspeh ostvario je sa Empolijem kada je u periodu od 1996. do 1997. godine uveo klub iz Serije C u Seriju A.

14. Marko Rosi (Mađarska)

Italijanski defanzivac koji je svojevremeno koštao dve i po milijarde – lira. Što je negde oko 400.000 funti. Sve u svemu, najviše sezona proveo je u Breši (1988-1993), da bi nakon toga, u pomenutom transferu, prešao u Sampdoriju, gde je nekoliko godina igrao s Robertom Mančinijem i Dejvidom Platom. Posle toga se seli u Meksiko, u Club America, a od 2018. predvodi selekciju Mađarske.

13. Roberto Martinez (Portugal)

Doneo je neobičnu odluku kada je 1995. godine prešao iz četvrtog španskog kluba Balaguer u četvrti engleski klub Vigan Atletik. Međutim, ispostaviće se da je to najbolja odluka koju je doneo u karijeri. Tokom narednih šest sezona je igrao za Vigan sa kojim je iz trećeg ranga promovisan u drugi. Kasnije je bio uspešan i sa Svonsi Sitijem. Kao trener je osvojio FA kup sa Viganom 2013. godine. Pre nego što je preuzeo Portugal, trenirao je Everton i reprezentaciju Belgije.

12. Luis de la Fuente (Španija)

Bio je član slavnih timova Atletik Bilba, onih koji su 1983. i 1984. godine uspevali da osvoje titulu La lige. De la Fuente je tada imao samo 21 godinu. U dva mandata proveo 8 godina u Bilbau, a između toga nastupao i u Sevilji. Nikada nije zaigrao za prvi tim svoje zemlje na nekom od velikih takmičenja, ali zato jeste nosio dres omladinskih selekcija i upisao nastup na Olimpijskim igrama 1988. U trenerskoj karijeri je u dva navrata sedeo na klubi drugog tima Bilbaa, da bi od 2022. bio selektor A reprezentacije Španije.

11. Stiv Klark (Škotska)

Karijeru Stiva Klarka obeležila su dva kluba – St Miren i Čelsi. Na Stamford Bridž stigao je 1987. godine i tamo je ostao narednih 11 godina. Za to vreme, zaradio je mesto među 11 najboljih u istoriji kluba. Najveće uspehe ostvario je na kraju karijere, osvajanjem FA kupa, Liga kupa i Kupa pobednika kupova.

10. Silvinjo (Albanija)

Krećemo s TOP 10 igrača među selektorima na predstojećem EP. 

Silvinjo. Prvi Brazilac koji je ikada zaigrao u Arsenalu, 1999. godine. Posle toga je igrao za Seltu Vigo, potom i za Barselonu, s kojom je dva puta osvojio i Ligu šampiona. Trenersku karijeru započeo je 2019. godine u Lionu, da bi ga nakon toga put preko brazilskog Korintijansa odveo u reprezentaciju Albanije.

9. Murat Jakin (Švajcarska)

Murat i njegov mlađi brat Hakan, smatraju se najboljim igračima Švajcarske poslednjih decenija. Murat je bio centralni bek koji je sa ciriškim klubom Grashopers kao omladinac osvojio titulu prvaka Švajcarske u dva navrata (1995. i 1996. godine). Igrao je potom za Štutgart u Nemačkoj i turski Fenerbahče pre nego što je karijeru završio kao kapiten Bazela.

8. Garet Sautgejt (Engleska)

Prvi trener s kojim će na Evropskom prvenstvu Dragan Stojković Piksi odmeriti snage. Tokom igračke karijere Sautgejt je nastupao za tri ozbiljna engleska kluba – Kristal Palas, Aston Vilu i Midlzbro. Sa Vilom se upisao u istoriju, postavši prvi (i do sada jedini) kapiten koji je podigao neki veliki trofej (u pitanju je trofej Liga kupa 2004). Za nacionalni tim odigrao je 57 utakmica, a na funkciji selektora istog nalazi se od 2016. Najveće trenersko dostignuće svakako je drugo mesto na Evropskom prvenstvu 2020.

7. Serhi Rebrov (Ukrajina)

U Totenhem je došao za 11 miliona funti u vreme kada je to bio ogroman novac. Pre toga bio je drugi najbolji strelac u istoriji ukrajinske lige sa 123 gola. Karijeru je nakon Totenhema nastavio u Vest Hemu. Osvojio je devet titula Ukrajine sa Dinamom iz Kijeva.

6. Ivan Hašek (Češka)

Hašek je bio igrač koji je predvodio zlatnu generaciju čehoslovačkih fudbalera krajem 1980-ih i početkom 1990-ih. Na klupskom nivou, današnji menadžer Češke je sa Spartom iz Praga osam puta uspeo da osvoji titulu državnog prvaka (za Spartu je, kao vezni igrač, uspeo da postigne čak 63 gola), a proglašen je i za češkog fudbalera godine 1987. i 1988. Na Svetskom prvenstvu 1990. bio je kapiten Češke, kada je njegova selekcija u četvrtfinalu izgubila s 1:0 od Zapadne Nemačke.

5. Vili Sanjol (Gruzija)

Pet titula Bundeslige i jedna Lige šampiona sa Bajernom iz Minhena. Bio je mlad da bi ukačio vreme kada je Francuska uzastopno osvojila svetsku i evropsku krunu na prelazu u novi milenijum, ali je kasnije ipak ostvario ozbiljan staž u reprezentaciji kao desni bek. Na Svetskom prvenstvu 2006. igrao je svaki minut svake utakmice, uključujući i finale koje su Francuzi izgubili od Italije na penale.

4. Vinčenco Montela (Turska)

Zenit igračke karijere dostigao u Romi, za koju je na 192 utakmice postigao 83 gola, pomogavši joj i da osvoji svoj poslednji Skudeto, 2001. godine. Nikada nije stekao status jednog od najznačajnijih ofanzivaca Rome, jer pored igrača kao što su bili Batistuta, Toti, Delvekio, Balbo, kako bi? Roma ga je dovela iz Sampdorije, gde mu je nadimak bio “aeroplanino” (kombinacija ispodprosečne visine i slavljenja golova raširenih ruku, poput aviona). Levonog, agilan i brz. Trenirao Fjorentinu, Sampdoriu, Milan, Sevilju, Adanu, a od prošle godine i Tursku.

3. Didje Dešan (Francuska)

Kao kapiten predvodio je Francusku do titule na Svetskom i Eropskom prvenstvu 1998. i 2000. godine. Igrajući za Marsej, u dva navrata je osvajao titulu u domaćoj ligi, i jednom odveo tim do titule Lige šampiona. Kasnije je sa Juventusom ponovo osvojio titulu u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju, i usput pokupio još tri titule u Seriji A. Vitrinu mu krasi i titula FA kupa sa Čelsijem. Proglašen je najboljim igračem Francuske 1996. godine, i devetim najboljim u 20. veku.

2. Dragan Stojković Piksi (Srbija)

Ofanzivni vezni koji je svojevremeno driblao i pravio budale od suprotstavljenih mu defanzivaca. Bio je nezamenjivi deo super-talentovane jugoslovenske generacije s kraja 1980-ih i početka 1990-ih godina, zajedno sa Dejom Savićevićem, Alenom Bokšićem, Robertom Prosinečkim i Sinišom Mihajlovićem. Vau. Stojković i Jugoslavija stigli su 1990. do četvrtfinala Svetskog prvenstva  (izgubivši od finalista Argentine na penale). Piksi je jedna od najvećih legendi ne samo jugoslovenskog i srpskog fudbala, već i Crvene zvezde i japanske Nagoje. Za dlaku mu je promakla Zvezdina titula evropskog prvaka (baš uoči te istorijske sezone crveno-belih prešao je u Marsej, kog će Zvezda kasnije i savladati u finalu), ali čak iako nije osvojio toliko trofeja, zasigurno je drugi najbolji igrač među selektorima na EP. Uostalom, o njegovim igračkim kvalitetima svojevremeno je govorio i veliki Arsen Venger, koji ga smatra jednim od najboljih igrača koje je ikada trenirao, a trenirao ih je mnogo. Trenersku karijeru započeo je 2008 u Nagoji, a od 2021. je selektor Srbije, sa kojom je uspeo da se plasira na dva uzastopna velika takmičenja (SP 2022. i EU 2024).

1. Ronald Kuman (Holandija)

Za kraj, holandski maestro Ronald Kuman. U karijeri je osvojio Evropsko prvenstvo sa Holandijom, sa PSV-om i Barselonom osvajao je po jednom Ligu šampiona (Kup šampiona tada), četiri Eredivizije (jedna sa Ajaksom, tri sa PSV-om), četiri La Lige (Barsa), i dve titule fudbalera godine u Holandiji. Ovo poslednje možda zvuči kao malo, ali u eri Ruda Gulita, Marka van Bastena i Frenka Rajkarda, i jedna je vredna kao zlatna lopta. Iako nije bio specijalista u napadu, u klupskoj karijeri postigao je 239 golova u 685 utakmica. Najveći među nima bio je onaj iz finala Kupa evropskih šampiona 1992. godine kada je u nadoknadi vremena Kataloncima doneo titulu.