Levak, “partizanski fudbal” i “tango smrti”: Partizanov novi početak i stari poziv na ples

0
Foto: Profimedia

“Tango smrti” je opasna igra jer kada se sve zavrti obično se igrači vrate na početak. Fudbalski klub Partizan poslednjih je dana proslavljao rođendan, dovodio (vraćao) igrače i kovao planove kako dalje, posle reprezentativne pauze.

Navijači podeljeni u više različito motivisanih i strukturno organizovanih frakcija, nezadovoljni su jer Partizan više ne igra partizanski i kao da smo se vratili u mart 2019. godine kada je klub napustio Zoran Bata Mirković, a na klupu seo trener-debitant i legenda Partizana Savo Milošević.

Pisali smo još tada da su klubovi širom Evrope, ali kod nas više nego bilo gde drugo, počeli da “troše” svoja velika imena, najčešće kao alibi za upravu. Milošević nije želeo da bude alibi bilo kome, ostvario je neke zapažene rezultate, navijači su bili zadovoljni “partizanskim fudbalom”, ali se Savo istrošio, ne dozvoljavajući da ga potroše drugi.

I otišao je. Na klupi ga je nasledio Aleksandar Stanojević i napravio korenite promene, iako možda to još uvek nije previše očigledno.

Njegov glavni motiv je da Partizan igra “onako kako Partizan mora da igra”, pa zbog toga menja sistem tima koji je jedno vreme igrao “baš kako Partizan mora da igra”.

Zvuči zbunjujuće zbog toga što zbunjujuće i jeste. Ako neko ima dilemu kako Partizan “mora da igra”, anedgota sa jednim navijačem posle remija crno-belih protiv TSC-a mogla bi sve da objasni. Navijač se zahvalio stručnom štabu iako je ekipa odigrala nerešeno jer je “igrala hrabro, direktno i mogla je da da deset golova”. I nije važno što je dala jedan, Partizan nije rezultat nego želja da se nadigra, pretrči i istuče.

Savo i let iznad kukavičjeg gnezda

Pep Gvardiola svoj pomoćni teren iscrtava u nebrojeno mnogo prostora i poluprostora, kako bi automatizovao reakcije svojih igrača i posebno naglasio igru u “poluprostorima” (to je osim Gvardioli, omiljena reč i fudbalskim tviter stručnjacima).

Kada je Miloševićev stručni štab preuzeo Partizan, navodno je na pomoćnom terenu nacrtan levak koji se od gola širi ka centru igrališta. Ideja na kojoj je insistirao Milan Đurđević Đumi, Miloševićev asistent, bila je da se igra direktno ka golu, bez kruženja i gubljenja vremena.

Počelo je užasno. Posle 15 minuta prve utakmice na klupi crno-belih Milošević je izviždan i “zamoljen” da ode. Čija je to tačno frakcija bila i ko ga je slao iz kluba, setiće se samo najpažljiviji. Posle nekog vremena, navijači su se odobrovoljili jer su crno-beli zaista počeli da ulaze u levak.

Partizan je imao ideju i u odbrani – iako postoje sumnje da je tu u stručnom štabu bilo neslaganja – a plan je bio da se presingom protivnik dovede u nelagodnu situaciju. Pritisak na loptu, a zatim “organizovana kompaktnost”.

Igračima je trebalo vreme da savladaju nove zahteve, pa je u tom prilagođavanju prošao i prvi derbi, ispostaviće se i jedini koji je Milošević izgubio. U onom važnijem, u finalu Kupa, crno-beli su umrtvili igru, iskoristili jedinu šansu, a kada je podignut trofej, nikome nije bilo važno da li je Partizan igrao lepršavo.

Milošević je sa rekonstrukcijom tima počeo odmah od dolaska u tim, nije mu se dopao Zakarić, počeo je sa promenama u odbrani, a letnji prelazni rok pomogao mu je da postavi kockice onako kako želi.

Iz fudbala je otišao Saša Ilić, a iz Partizana spomenuti Zakarić, Valijente, Đerlek, Miletić, Ožegović, Sveta Marković i Rikardo. U klub su stigli Asano, Sadik, Natho, vratio se Lazar Marković, a sa pozajmice je došao i Suma. Urošević je precrtan, nije išao na pripreme, ali je vraćen u tim. Milošević je tako postavio kostur ekipe koja je tokom jesenje polusezone izborila grupnu fazu Lige Evrope, borila se do poslednje dezorijentacije Vladimira Stojkovića za proleće u Evropi i pobedila derbi.

Navijači su bili zadovoljni jer je tim i protiv Mančester Junajteda imao ideju kako želi da igra, a pozitivna atmofera se osetila u svim frakcijama koje su u glas pevale da je “Mančester selo” i da je “Ćelavi bolji od Pogbe”.

I pad je let

Kada čovek radi svoj posao potpuno posvećeno, na njegovo postignuće utiču i njegove lične osobine, kako vrline tako i mane. Milošević je čovek od inicijative, nije reaktivan, baš suprotno i zbog toga je preuzeo mnoge konce u klubu.

Njegov je rad zaličio na rad engleskih menadžera. Prepustio je najsitnije taktičke detalje iskusnijim trenerima, on je radio na atmosferi i poštovanju onog što on najbolje zna – kako bi trebalo da igra Partizan. Bio je odmeren na konferencijama, ali se dešavalo i da “skoči na mikrofone”, da “zaštiti ekipu” ili da govori o svojim projekcijama nekih budućih višemilionskih transfera.

Milošević je istovremeno i emotivan čovek – što niko ne može nazvati manom – ali u nekim trenucima izgledalo je da je svoj tim zavoleo čak i više od navijača. Moguće je da se zbog toga uljuljkao, pa je u već ograničenim uslovima za rad – u trouglu između V i V i V – ostao pasivan u situacijama kada je tim dodatno trebalo da se unapredi.

Igrači Partizana ispred odbrane, a naročito njegova navala, verovatno su najbolje ukomponovani u srpskom fudbalu. Rotirali su se Zdjelar, Šćekić, Natho, Suma, Stevanović, Tošić, Asano, Sadik i Marković s vremena na vreme.

Ipak, pozadi je Partizan imao problem sa krhkošću bekova i štoperskim tandemom u odlasku – Ostojić iz najboljih godina, Pavlović iz kluba. Uprkos vidljivim problemima pozadi, crno-beli se nisu adektvatno pojačali, a Vitas je doveden da, s obzirom na to da ima slične karakteristike kao Pavlović – pre svega ostalog igra unapred – nasledi reprezentativca Srbije kada ode put Monaka.

Partizan je primio mnogo lakih golova, a navijači su u nedostatku rezultata ponovo počeli da prizivaju “partizanski fudbal”.

Taman Savo pobedi derbi, pojavi se neka Mladost ili redovan dželat, Vojvodina.

Na 67 utakmica na klupi, bivši trener Partizana ostvario je 43 pobede, devet nerešenih rezultata i 15 poraza. Od tih 15 poraza 4 puta je Partizan gubio posle preokreta koji je napravio protivnik, 5 puta je primao golove u sudijskoj nadoknadi, a dešavalo se i da primi gol u prvih 10 minuta i da do kraja ne bude nikakve reakcije.

Nisu to bili porazi sa stilom i navijače, ali i Miloševića, to je posebno bolelo.

Od svih najviše poslednja dva poraza od Vojvodine. Prvi u finalu Kupa, kada je Pavlović igrao i protiv Vojvodine i protiv Partizana, a Lalatović konačno osvojio trofej. Kup je za Miloševića posebno važan jer je pored Evrope, prema njegovim rečima, jedino takmičenje u kom je Partizan u stanju da se pošteno bori. “Prvenstvo nam nije dozvoljeno da osvojimo”, više puta je ponavljao Milošević.

Drugi poraz od Vojvodine bio je za trenera crno-belih upravo pokazatelj tog nepravednog odnosa, a iziritiran sudijskim odlukama Milošević nije uspeo da zadrži eksploziju besa. I postao je bivši.

Ostao je iza njega period u kom je Partizan dostigao “navijački ideal”, ali se još jednom pokazalo da to nije zaista ono što svi žele. Izostali su rezultati. Milošević je u važnim utakmicama (Evropa, večiti derbiji, polufinale i finale Kupa) imao skor od 11 pobeda, pet remija i pet poraza, uz gol razliku 26:19 i dve pobede nad Zvezdom u završnicama Kupa.

Nedovoljno…

Sve se vraća

Kada neko započne kružni put, neminovno je da se vrati na početak. Čini se da se fudbalski klub Partizan već dugo vrti u krug – oko nemogućnosti da pronađe pravu strategiju, oko nedostatka vizije, oko nezadovoljstva svojom pozicijom u srpskom fudbalu i političkom sistemu…

Posle Miloševićevog odlaska Partizan se vratio unazad.

Vratio se trener, vratila se priča o “Partizanu koji mora da igra kako Partizan mora da igra” i o tome da “samo Partizanova deca mogu da osete Partizan”.

Tako je od onog Đumijevog levka, ostao samo levak kojim se igrači vraćaju u Partizan, pa su ponovo u Humskoj Miljković, Jojić, Obradović, Sveta Marković…

Pred crno-belima je večiti derbi i ako se ta utakmica završi povoljno za tim Aleksandra Stanojevića, ponovo će se pričati o “partizanskom fudbalu”.

I tako sve dok na sledećoj važnoj raskrsnici čitav klub ponovo ne odluči da ide u krug.