“Lemi iz Motorheda je predvideo da će se Jugoslavija uskoro raspasti”: Fenomen “hevi metal” u Srbiji…

Uprkos svim predrasudama i stereotipima, hevi metal je muzički žanr koji se najduže održao, a u ovom tekstu koji se bavi rastakanjem fenomena teškog zvuka saznaćemo da je Lemi iz Motorheda predvideo da će se Jugoslavija uskoro raspasti (pa je tako simbolično nazvao svoju turneju), zašto je hevi metal možda jedina tačka u kojoj se mogu naći list Danas i SNS, i zašto je Toma Nikolić možda jedini srpski predsednik na koncertu Dip parpla i jedini naš metalac koji je na neki način uspeo u svetu

10
Foto privatna arhiva

U novogodišnjem tekstu Nedeljnika o dizelašima jedan od sagovornika mi je ispričao da je letos bio u nekom gradu na zapadu i da ga je oduševio taj modni pluralizam mladih. Ali nije modni stil prava reč već „fazon“. I nervira ga što to više nije slučaj u Beogradu. U mom slučaju postoji stalna prepadnutost i strah da budem proglašen džangrizavim starcem, pa onda izbegavam da komentarišem današnje klince. Ali jedna stvar koja mi zaista fali iz nekadašnjeg Beograda je baš ta – šarenolikost. Devedesetih se taj „pluralizam“ sveo na „padavičare“ i „dizelaše“, a tokom osamdesetih godina pucalo je od različitosti.

Među postojećim hipicima, pankerima, šminkerima, pojavila se nova supkulturna grupa. Znao sam ih iz njihovog embriona, iz beogradskih klubova, kada su grupisani u neku vrstu kruga, svirali one vazdušne gitare i mlatili kosama. Onda su i među njima počele podele na one „pravoverne“ koji su s visine gledali na one prigradske metalce sa teksas jaknama odsečenih rukava preko kožnih jakni koji su išli na Riblju čorbu ili Divlje jagode. Ovi pravoverni su voleli prave stvari – Motorhed, Mejdene…

Prvi praznik je stigao na onom čuvenom koncertu Bijelog dugmeta na Beogradskom hipodromu 1981. koji će danas neki gledati i kao geopolitiku. Jer tada će prvi put u Beograd doći Iron Maiden, a mnogi novinari će napisati da su bili predgrupa Bijelom dugmetu. A oni drugi će tvrditi da je prava verzija da su bili „gosti“. Tada će Iron Maiden ući u istoriju domaćeg hevi metala. I ne samo u istoriju nego i u legendu, a najpoznatija epizoda je ona kada je frontmen benda Brus Dikinson u trenutku kada je okrenuo kljun boinga kojim je pilotirao ka Surčinu, dobio poruku od kontrolora leta koji ga je naterao da obeća izvođenje pesme „Wrathchild“ pre nego što mu je dopustio sletanje na pistu. To je Dikinson otkrio neki sat kasnije na beogradskom koncertu.

Postoje razne predrasude prema metalcima. Postoje predrasude i za druge supkulture. A one o hevimetalcima kažu da su oni slabo šta znali osim muzike, pa da su se ti srpski hevi metal muzičari, videvši da neće biti para od toga, okrenuli narodnjacima. Da bend Ace Lukasa izgleda kao metal bend, da su neki od metalaca nosili natapirane kose kao Lepa Brena. Ali švedski Europe su više bili sweet metal jer ko bi još iz Motorheda natapirao kosu.

Ono što je meni najfascinantnije, iako nikada nisam bio hevimetalac, jeste to što su fanovi ove muzike najodanija i najposvećenija supkulturna grupa u Srbiji. Danas od velikih rok koncerata stranih zvezda mogu uspeti samo oni iz teškometalnog žanra.

Osim hevi metala, od velikih imena koja ovde gostuju sve se skoro svelo na Nika Kejva. Otuda se čini opravdanim ono već legendarno „Metalika je moj dobar drug“.

A dobar drug je Dragoljub Draža Petrović, glavni urednik Danasa, s kojim češće pričam o muzici nego o novinarstvu. I Draža je pravoverni metalac, a zašto hevi metal u njegovom životu?

„Ja sam dete iz centra Beograda, a vlada stereotip da su metalci obično neki tipovi iz takozvanih ‘pasivnih’ krajeva, Ovča, Borča, Barajevo, Batajnica… Najbolji drug u mojoj osnovnoj školi ‘Oslobodioci Beograda’, danas poznatoj po tome što je u nju išao Baka Prase, bio je metalac, pa sam i ja tako nekako čuo za tu muziku. Posle je u pitanju bila pubertetska potreba da se razlikuješ od ostatka sveta. Inače sam potpuno neenergičan tip, pa mi valjda prija ta energija koju nosi HM muzika. Ključni momenat je bio koncert Iron Maidena u Hali Pionir, na njihovoj ‘Somewhere in Time’ turneji 1986, kada me je definitivno zarazio taj metal bacil kao šesnaestogodišnjaka. Zato sam u to vreme sanjao da postanem roudi Mejdena. Voleo sam da čitam one sjajne reportaže u ‘Pop roku’ Jadranke Janković, fascinirao me je taj svet iz bekstejdža velikih metal festivala koje je Jadranka tako slikovito opisivala. Jedna od stvari zbog čega sam zavoleo novinarstvo je zbog njenih tekstova u Pop roku.

U srednjoj školi su me gledali kao ludaka koji na majici nosi one krstove sa omota Metalikinog albuma ‘Master of Puppets’, u Prvoj ekonomskoj sam redovno išao na saslušanja kod direktorke, neke rigidne članice Komunističke partije. Kada sam se na početku rata u SFRJ vratio iz vojske, svi ti koji su me čudno gledali počeli su da otkidaju na Metaliku, ceo svet je postao metal. Na žurkama su plesali uz Metalikine balade oni najveći šminkeri iz osamdesetih. Kruna je bila početkom dvehiljaditih kada je objavljeno da je Legija voleo da maltretira ljude po kafićima u Kuli tako što bi zaključao vrata i puštao Metaliku, kada je Kristijanu Goluboviću na ringtonu mobilnog svirao ‘Thuderstruck’ od AC/DC, i kada je metod mučenja u Gvantanamu postalo besomučno puštanje Slejera. Da, zaboravih, i kada je čuveni Džiboni koji danas peva lepe mediteranske balade, bio vođa splitske metal atrakcije, Osmog putnika, čiji najveći hit je išao ovako: ‘Lutko moja ženiću te, ne varaj me prebiću te’… Sve nekako kreće ili završava sa metalom.“

Profimedia

Da je Draža postao roudi Mejdena, onda ne bi bio na čelu redakcije iz Ulice Alekse Nenadovića i za sve bi bila „kriva“ Jadranka Janković Nešić.

Ona je zarazila generacije svojim intervjuima sa najvećim svetskim hevi metal zvezdama. I zaista su generacije iz škole „Jadranka Janković Nešić“ sledile svoju „učiteljicu“ života slušajući njene emisije ili čitajući njene intervjue i izveštaje sa koncerata svetskih HM zvezda. I uvek će mi asocijacija na nju biti jedno veče devedeset i neke na radiju Studio B. Jadranka je bila u studiju i vodila emisiju „Metalmanija“. Sedeo sam ispred studija i pio kafu sa organizatorkom, kada je zazvonio telefon. Verni stariji slušalac je tražio da se ukine ta emisija sa nemogućom i neslušljivom glasnom muzikom. Kada mu je organizatorka odgovorila da okrene stanicu u tom terminu jer to ide samo petkom, i to jedan sat, slušalac je rekao da on nikada nije promenio na skali Studio B pa neće ni sad. Bilo je to vreme kada su se slušaoci obrazovali i nije im se izlazilo u susret. Draža kaže da sve počinje i završava sa metalom, pa zato pitam Jadranku kako je kod nje počelo.

„S vremenom, sve više verujem da je heavy metal našao mene, a ne ja njega. Kao klinka sam slušala hard rock i bilo je logično da nastavim sa heavy metalom. Sem toga, u tadašnjoj redakciji časopisa ‘Rock’ carevali su muškarci i svaki od njih imao je svoju oblast u kojoj je bio neprikosnoven i nezamenljiv. Ukapirala sam da ću se izboriti za svoje mesto pod suncem ako uzmem muzički pravac od kojeg su svi bežali. Ostalo je istorija. Šta mi je promenio? Promenio je sve, a možda i ništa. Jer ja nisam radila heavy metal – ja sam ga živela.“

Jadranka, čiji je sin rođen istog datuma kao Brus Dikinson, živela je hevi metal i davala to i svojim slušaocima i čitaocima. U svojim emisijama delila je srećnicima najbržim na telefonu trzalice gitariste Mejdena ili palice bubnjara Saxona, a na pitanje šta je fenomen hevi metala kaže:

„Fascinantni svirači, odlični pevači, najlepše balade, zarazni refreni i verna publika. I energija – pre i posle svega. Heavy metal ili voliš ili ne voliš – nema sredine. Činjenica da je opstao sve ove decenije dovoljno govori o njegovom kvalitetu.“

Zvonimir Ðukić Ðule, frontmen benda Van Gog, na pitanje šta je njega privuklo hevi metalu kratko i jasno odgovara: „Lemmy & Motorhead.“ A o fenomenu ovog žanra kaže:

Fascinantni svirači, odlični pevači, najlepše balade, zarazni refreni i verna publika. I energija – pre i posle svega. Heavy metal ili voliš ili ne voliš – nema sredine

Jadranka Janković Nešić

„Između ostalog, fenomen hevi metala verovatno leži i u beskompromisnoj bendovskoj predanosti odabranom muzičkom pravcu, koja u spoju sa beskompromisno vernom publikom, rađa nešto što se zove ‘pravac posvećenih – za sva vremena’.“

Za Dražu Petrovića hevi metal liči na religiju koja spaja ljude brže nego prava religija. „Ikonografija metala je znak raspoznavanja – u Egiptu, usred neke favele, presrešće vas razdragani prodavac papirusa, kao mene što je presreo, smatrajući da ste njegov sabrat, ‘Serbian brother’, čim nosite Edija, maskotu Mejdena na majici. Pevač Mejdena Brus Dikinson je pričao da kada su imali koncerte u nekim ‘slepim crevima’ zemaljske kugle nije mogao da veruje kakva ih je euforija dočekivala.“

„To je kao da dođeš u neko pleme izolovano od civilizacije, a oni vam traže autogram i kažu: ‘Fear of the Dark’, kako da ne znam, to je moj omiljeni album“, pričao je Brus.

U celoj Južnoj Americi, kao i u Skandinaviji, postoji neka vrsta „Mejden religije“. Jedan sveštenik u Brazilu drži propovedi o smislu tekstova njihovih pesama. Vernici ga zovu „otac Iron Maiden“. Čak je i sinu dao ime Stiv Haris, po basisti i osnivaču benda.

Tokom decenija koliko se zanimam i bavim potkulturom, primećujem da su žanrovi dolazili i odlazili, ne računajući džez i bluz, i orijentišući se samo na rokenrol, ostaje činjenica da se hevi metal najduže održao. I ono što je važno i što se u ovom tekstu ističe jeste ta posvećenost fanova. O tome priča i Draža, nesuđeni roudi Mejdena.

„Metalci su nekako najsolidarnija potkultura. Lako se prepoznaju i vole što su različiti od drugih. Najviše pozitivnih komentara na društvenim mrežama od kada sa Mićkom i Vojom radim PLJiŽ, dobio sam kada mi je tokom snimanja zazvonio telefon, a zvono na mom telefonu je pesma ‘Two Minutes to Midnight’ Mejdena, pa je to posle montaže slučajno ostalo u emisiji. I nećete verovati, bar jedno 20 komentatora na Jutjubu je primetilo tih pet sekundi i bilo oduševljeno mojim muzičkim izborom. Da vam ne pričam da od svih članova SNS-a jedino sa Draganom Šormazom imam odličnu komunikaciju kad se sretnemo negde. On je notorni metalac, pa uopšte ne pričamo o politici, već o koncertima. Metal tako spaja Danas i SNS.“

O toj posvećenosti ali i dugovečnosti priča i Ðule iz Van Goga.

„Hevi metal kao stilski bastion simbolizuje odanost stilu koji, fenomenološki gledano, zasigurno odoleva bilo kom sociološkom zemljotresu, generacijskoj promeni, mogao bih čak i da se opkladim i lakšem nuklearnom udaru. Hevi metal ne moraš da voliš, ne moraš ni da se trudiš da mu se prikloniš svojim ‘paušalnim’ razumevanjem, ali njegova postojanost budi poštovanje.“

I tu je Ðule u pravu jer sve te metamorfoze i očeličavanja zvuka metala, pa ubrzanja kroz spid metal, produžavali su život ovom žanru.

Jadranka smatra da je kvalitet pesama i koncerata bio presudan za dugovečnost ovog žanra. „Među heavy metal bendovima imaš mnogo virtuoza na svojim instrumentima – ljudi koji su zauvek promenili način sviranja svog instrumenta kao npr. Joe Satriani ili Eddie Van Halen. Čak je i Michael Jackson uzimao heavy gitariste za svoje najveće hitove – jer ako nemaš rif, nemaš ništa. Heavy metal je stalno evoluirao u skladu sa vremenom i svaki novi pravac prilagođavao se novoj publici i novom vremenu.“

Draža u dešifrovanju privlačnosti hevi metala objašnjava da je muzički to prljavi, jako energični i bučni rokenrol. Rokenrol koji diže iz mrtvih, pa je zato ta metal poetika puna tih naziva tipa „Life after death“. Njujork tajms je jednom napisao da muzika Mejdena može da podigne „Titanik“.

Ono što je bilo često predmet priča i neizostavna epizoda hevi metala jeste njegova ikonografija. Isti ti Mejdeni su to demonstrirali više puta u Beogradu na binama Hale Pionir, Hale 1 Beogradskog sajma… Tenk koji izranja iz bekstejdža, ogromni logo lik – Edi, Dikinson kao crveni mundir kada su i fanovi Bleka Stene i Komandanta Marka zaboravljali predrasude. Pa onda naravno Motorhead sa svedenim citatima iz istorije kroz zastave i gvozdene krstove. Hevi metal je bio dovoljno čvrsta pojava ali se ipak oblagao neizostavnom ikonografijom.

Jadranka Janković je to gledala skoro pa iz milimetarske blizine.

„Naravno – bez ikonografije ništa! S vremenom se formirao čitav niz pravaca unutar metala i svaki od njih je imao svoju ikonografiju. Bilo je tu i onih koji su prebukvalno shvatali celu priču – kao da su pobegli iz ‘Spinal Tap’ filma. No, od omota albuma do imidža benda pa do scenografije bine na turnejama – sve je moralo da bude u skladu sa muzikom koju taj bend izvodi. Ljudi taman pomisle da su sve videli – a onda dođu Marilyn Manson i Rammstein i daju domaći zadatak.“

I čovek koga je ona delom „pokvarila“ – Draža Petrović ističe bitnost ikonografije.

Metalci se lako se prepoznaju i vole što su različiti od drugih. Najviše pozitivnih komentara na društvenim mrežama od kada sa Mićkom i Vojom radim PLJiŽ, dobio sam kada mi je tokom snimanja zazvonio telefon, a zvono na mom telefonu je pesma ‘Two Minutes to Midnight’ Mejdena. A od svih članova SNS-a jedino sa Draganom Šormazom imam odličnu komunikaciju. On je notorni metalac, pa uopšte ne pričamo o politici, već o koncertima

Dragoljub Draža Petrović
Foto privatna arhiva

„Kad obučeš crnu HM majicu sa logom bilo koje grupe, nekako se osećaš kao francuski akademik, čak i da imaš još malo pa 50 godina života kao ja. Volim tu metal ikonografiju, kad sam bio klinac, nosio sam one duboke ‘puma’ patike i crne majice velikih bendova. Tada sam namerno cepao farmerke na kolenima, a danas se takve prodaju u radnjama što je još jedan trijumf HM imidža. Kad kažiprstom i malim prstom napraviš đavolčića, znak raspoznavanja svetskih metalaca – to je tek stvaralo šok u srpskoj sredini vazda naviknutoj da ili salutiraš pesnicom ko partizan ili moraš da se teatralno krstiš u tramvaju koji skreće kraj Markove crkve. Taj znak je, u stvari, patentirao legendarni pevač Roni Džejms Dio, čiji su baba i deda bili toliko religiozni i sujeverni da su tim gestom ‘rasterivali’ one koji bacaju ‘urokljive oči’. Danas je ‘đavolčić’ samo štos. Istina, ne znamo šta o tome misli vladika Amfilohije.“

U Beogradu i Srbiji je bilo mnogo hevimetalaca, ali nikada nije bilo nekog važnog hevi metal benda koji je baš nešto napravio. Jadranku pitam: zašto?

„Zavisi šta smatraš pod terminom ‘nešto napraviti’. Da ne pričam o čitavoj novoj sceni koja objavljuje albume u inostranstvu i gostuje na međunarodnim festivalima. Ako ih išta sprečava u većem uspehu, onda su to predrasude prema ovoj vrsti muzike. O nedostatku diskografa koji su voljni da podrže takve bendove i medija koji su, najblaže rečeno, hermetički zatvoreni za ovaj muzički pravac, nekom ću drugom prilikom. Sem toga, najposećeniji strani koncerti na ovim prostorima upravo su heavy metal koncerti – to valjda nešto govori.“

Draža kaže da je bilo nekoliko bendova odavde koji su imali kakvu-takvu svetsku karijeru: „Najpre kanadsko-srpski bend Warriors, pa onda speed metal bend Demoniac, čiji je bubnjar kasnije svirao za Lepu Brenu i Cecu Ražnatović. Ako Bihać računamo u naše krajeve, tu je i britanski album Divljih jagoda koji je slavno propao. Najbolji hevi metal bendovi današnjice dolaze iz Švedske i Finske, iz naših krajeva u svetu najbolje uspevaju uglavnom Brega i trubač Boban Marković, što je i logično. Od našeg hevi metala i hard roka je u svetu uspeo samo Toma Nikolić. Trajao je pet godina, al’ nije bio mnogo popularan, pa je i on slavno propao, ali ostaće zabeleženo da je jedini predsednik Srbije koji je bio na beogradskom koncertu Deep Purple.“

Danas je prosto nerealno da mlada novinarka uknjiži toliko intervjua sa toliko slavnih svetskih muzičara kao što je to uradila Jadranka. Čak i oni koji nisu mirisali hevi metal mogli su da preko Jadrankinih tekstova i razgovora saznaju kako izgleda kad Lemi iz Motorheda pomiriše i nategne srpsku rakiju koju mu je ona donela iz Beograda. U nekoj brzoj rekapitulaciji za ovaj tekst ona se priseća sledećih epizoda.

„Zvučaće kao kliše, ali skoro svaki susret sa nekim bendom za mene je bio poseban. S Lemmyjem i Motorheadom sam se ukačila ‘na keca’, kao i sa Bon Jovijem i Iron Maiden. U Metallici su me ‘usvojili’ svi sem Larsa – morala sam godinama da mu se dokazujem da bih omekšala njegov nadrkani stav. Blackie Lawless is W.A.S.P-a mi je dao jedan od najboljih intervjua u životu. Slayer i Motley Crue su me vodili u noćni život za koji su Tarantinovi filmovi bili crtaći. Dave Lee Roth mi je jednom prilikom popunio tri kasete od 90 minuta svojim neverovatnim pričama. Radeći intervjue i prateći Guns and Roses na turneji videla sam i doživela takve stvari da sam morala da potpišem ugovor da ih nikada neću pomenuti ni u jednom obliku. Da se ne lažemo – viđala sam svetske zvezde i u fenomenalnim i u najtužnijim stanjima – mega ranjive i potpuno šizoidne. No, nikada to nisam zloupotrebila i to poštovanje i poverenje su mi otvorili mnoga vrata. Mogu ovako do sutra, jer kao što rekoh na početku – živela sam heavy metal i živim ga još uvek.“

Nadovežem se i pitam je šta misli o tome da će ona za gomilu Srba biti prva asocijacija na hevi metal.

„Jasno mi je da većinu ljudi asociram na heavy metal, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom kontekstu. Samo sam radila ono što volim i bila dovoljno luda da ostvarim većinu stvari koje sam poželela. U nekim situacijama me je sam Bog čuvao, a za veliki deo mog uspeha zaslužna je sudbina. I genetika. I luda glava, ha-ha-ha.“

U svojoj rekapitulaciji na najbolje momente u hevi metal životu Draža Petrović markira sledeće.

„Motorhed je ključni bend hevi metala. Gledao sam ih na Exitu šest meseci pre nego što je Lemi umro, a gledao sam ih i kao klinac 1989. u Ljubljani na čuvenom koncertu u Tivoliju kada je Lemi ranjen u ruku. Probušena kovanica od pet SFRJ dinara sa pričvršćenim žiletom pogodila je Lemija u ruku i napravila mu veliku posekotinu, oštetivši ligamente. Bacio ju je neki pijani iz prvog reda. Počela je tuča, žestoka, cela hala protiv ljubljanskih pankera i skinsa. Posle pola sata pauze, urlanja ‘Motorhed, Motorhed’, Lemi i bend se vraćaju na binu, njemu zavoj oko ruke, ali nastavljaju da praše ko da ništa nije bilo. Iako je Lemi na svake dve pesme išao u bekstejdž da mu promene zavoj. Na koncertu dan ranije, gitarista Vurzel nagnječio je rebra kada je pao u prostor za fotografe, pa su Motorhed sutradan otkazali evropsku turneju dok se ne oporave od Jugoslavije. Sledeće godine Motorhed, ipak, zakazuje seriju koncerata pod motom ‘Lemi se vraća na mesto zločina’. Svirali su u Beogradu, Sarajevu, Zadru, Ljubljani i Zagrebu, a predgrupa su im bili Partibrejkersi. Naziv turneje je bio simboličan jer je već sledeće godine počeo rat u Jugoslaviji.

Mejdeni su, naravno, drugi ključni bend. Volim bendove koji su u zenitu karijere dolazili u Beograd, a ne tek kad postanu gerijatrija, pa ovde svraćaju na tezge. Svi rani albumi Motorheda i Mejdena su značajni za hevi metal kao žanr, mada je Motorhed kasnije počeo da otaljava ploče, dok su Mejdeni i dan-danas sveži, svaki novi album im je remek-delo.“

Kada se pomene Lemi, neizostavno se ponovo vratim na te Jadrankine razgovore s njim. Pamtim da je jednom primio plavokosu beogradsku metalku mrtav bolestan od gripa. Pamtim i njen intervju sa Lemijem iz 1986. sa naslovom „Imam tačno onoliko pameti koliko je potrebno za ludaka“. Spomenuo sam već onu rakiju. Jadranka je osoba koja ga je zaista dobro znala. I zato je kraj ovog teksta rezervisan za njega, za muzičara koji je, a mnogi to znaju, svirao jednom i Josipu Brozu Titu. A i svima nama, pa i onom najtužnijom prilikom, pre nekoliko godina na Exitu, na jednom od njegovih poslednjih nastupa jer je ubrzo napustio sve nas zauvek.

„Lemmy je bio jedan od najiskrenijih i najinteligentnijih ljudi koje sam ikada upoznala. Na svoj način, bio je moj mentor i muzički otac – većinu intervjua koje ste čitali dobila sam zahvaljujući njegovoj pomoći i preporuci. Bukvalno me je doveo pred The Ramonese na Reading festivalu i rekao: ‘Ti moraš da uradiš intervju sa ovim momcima – oni su najbolji bend na svetu!’ Pošto je bio vrsni poznavalac istorije, upozorio me je šta će se sve desiti sa Jugoslavijom – priznajem da mu tada nisam verovala, da bih se posle gorko setila svake njegove reči. Zvao me je da dođem na Exit da se pozdravimo poslednji put. Kao i obično, bio je u pravu.“

10 KOMENTARA

  1. Skoro pa sjajan tekst. Pisati o metalu a ne pomenuti one koji su ga izmislili, sramota. Black Sabbath naravno.

  2. Bilo bi lepo da je Jadranki posvećeno više prostora, ona ima šta da ispriče iz prve ruke. I zaista je godinama puštala muziku koju su drugi zaobilazili.

    Moj prvi pravi koncert je bio Motörhead u Hali pionir, krajem 1984. Proveo sam veći deo koncerta prekrivajući uši rukama kao dete, što sam sa 11 godina u tom trenutku i bio. Uprkos tome taj događaj je doživotno uticao na moj muzički ukus.

    Među muzičarima metalcima zaista ima puno virtuoza, ali sam brzo naučio da im je muzika na ploči obično lošija od njenog omota.

    Uvek šaljivi Draža je zaboravio da je u vreme kada je pohađao osnovnu školu, O.Š. Oslobodioci Beograda bila van centra. Ne znam gde je tačno živeo, ali pod centrom Beograda se podrazumevao prostor uži od kruga dvojke.

  3. Vrlo prijatno sam se iznenadio kad sam video ovaj tekst, pa jos i ovako dug i lepo srocen na ovu temu i to u 2020-oj godini u Srbiji. Eeee to su bila vremena :(((((

  4. Divan, nostalgičan tekst! Šta mislite o nekoj rubrici o istoriji roka u Nedeljniku? Evo ove godine toliko bendova svira u komšiluku poput Prl Džema, Kisa, Mejdena, Gansi su u Beču. Mnogi imaju oproštajne turneje, Ozi je teško bolestan, Nil Pert je preminuo. Dosta tema bi se moglo otvoriti.
    P.S. Što se roščića tiče, dugo je postojala polemika ko je prvi počeo da ih koristi od rokera, da li Dio ili Džin Simons. Iako je Džin duže na sceni pa je ranije i počeo da tako pozdravlja, zaživelo je verovanje da je to Diova inovacija (jer je uvek uživao simpatije publike). Zapravo, u rok muzici je taj motiv javlja deceniju pre njih dvojice – pogledajte Lenonovu ruku na omotu albuma Yellow Submarine. Naravno, taj pozdrav je dosta star i ima drugačiju simboliku u raznim kulturama.

  5. Hvala za ovaj tekst! Vratili ste me u doba Jadrankinih intervjua i Metalmanije na Studiju B. I ja sam upisala novinarstvo zaražena tim virusom. Veliki pozdrav!

Comments are closed.