Ilija Petković i danas sa oduševljenjem govori o igračima koje je sreo kao mladi fudbaler po dolasku u OFK Beograd.
„OFK je u to vreme bio jedan od jačih timova u Jugoslaviji, a imao je navalu možda i najbolju u zemlji. Paja Samardžić, Dragan Gugleta, Srđan Čebinac, Sreten Banović, Josip Skoblar – oni su me sačekali u klubu. Vi ste bili srećni samo da idete uz te igrače. Uveče bih dolazio kući pa bih se čudio da li je sve to stvarn“, rekao je u intervjuu za Nedeljnik.
Posebno je govorio o svom velikom prijatelju Slobodanu Santraču.
„Nema toliko klubova danas da bi se postiglo golova koliko je Sani postigao“, reći će o njemu.
Te 1966. godine Ilija Petković još uvek nije bio standardan prvotimac, ali predstojeće burno leto dovelo je do velikih promena, kako u klubu, tako i u državi.
„Tog leta je bio Četvrti plenum SFRJ, kada je ‘skinut’ Ranković. Čovek je bio komšija, u mojoj blizini je stanovao. Naše rukovodstvo kluba je bilo iz SUP-a, iz Udbe, kako se to onda zvalo. I celo rukovodstvo je bilo promenjeno, te je klub mesec dana bio praktično ‘bez glave’. Bez predsednika, bez administracije. I u to vreme se svako snašao kako je mogao – i Skoblar, i Paja i Gugleta, oni su iskoristili taj vakuum u kojem se mogao dobiti pečat i otišli su u inostranstvo. I tako smo mi mladi zauzeli mesto…“
Ilija Petković u ispovesti za Nedeljnik govori o svom životu i karijeri: o Rajku Mitiću, Šekiju i Milošu Milutinoviću; o druženju sa Mucijem Draškićem i Gagom Nikolićem; o Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine, o filozofiji da je „broj jedan ne primiti gol, a broj dva postići gol“…
CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 20. JUNA, ILI U DIGITALNOM FORMATU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
Anonimni
Nije tacno da smo izgibili u Marselju sa 1_0 vec je bilo 1 _1 gol je dao Vahidin Musemic