Kvalitet vazduha u Srbiji: Korak napred, nazad dva

Početak grejne sezone pravi je trenutak da rekapituliramo problem zagađenja vazduha u Srbiji. Trenutak je utoliko dobar ukoliko se uzme u obzir da su nedavno objavljena i dva izveštaja koja daju osvrt na ovaj problem. Jedan je Izveštaj iz senke Koalicije 27, koji daje prikaz napretka Srbije u usvajanju i sprovođenju pravnih tekovina EU u Poglavlju 27 – životna sredina i klimatske promene. Drugi je Izveštaj Evropske komisije o Srbiji. Očekivali smo i treći, najbitniji za ovo pitanje, Izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine o stanju kvaliteta vazduha u Srbiji za 2021. godinu, ali taj izveštaj do danas nije objavljen.

Da udišemo vazduh koji skraćuje naš životni vek i izaziva brojne zdravstvene probleme postalo je jasno onda kada smo dobili podatke koji nam pokazuju ko, kad, gde, kako i koliko zagađuje. Sa monitoringom kvaliteta vazduha započeto je 2010. godine kada je Agencija za zaštitu životne sredine instalirala prvi set automatskih stanica. Praksa je pokazala da se sa uvođenjem novih mernih stanica povećavao i broj gradova i mesta u kojima je dijagnostikovan loš kvalitet vazduha. Za sada smo na 15 gradova u kojima je vazduh ocenjen kao prekomerno zagađen, što znači da je između 2,5 i 3 miliona stanovnika Srbije zvanično izloženo prekomerno zagađenom vazduhu.

Treba imati u vidu još preko milion ljudi koji žive u gradovima poput Leskovca, Vranja i Kruševca, a koji i dalje nemaju kompletnu sliku kakvog je kvaliteta vazduh u njihovoj sredini. Iako u njima postoji zvanični monitoring, on ne daje podatke o glavnim zagađujućim materijama, pa građanima šalje signal da je sa vazduhom sve u redu. S druge strane, čula im govore da vazduh nije ništa bolji nego u Valjevu, Smederevu, Beogradu, Kraljevu, ili nekom od drugih gradova gde imamo „crno na belo“ da je vazduh zagađen ili opasan po zdravlje. Zbog toga je nedovoljno da monitoring postoji, već je važno da monitoring bude adekvatan, odnosno da se mere dominantni zagađivači.

Većina Srbije ima problem sa prekomernim zagađenjem „čestičnog“ tipa, odnosno koncentracijom suspendovanih čestica PM10 i PM2.5. Zvanični izveštaji govore da su dominantni izvori zagađenja ovim česticama individualna ložišta i toplane, dok su glavni izvori zagađenja sumpornim i azotnim oksidima proizvodnja toplotne i električne energije. To praktično znači da način na koji se grejemo i proizvodimo struju direktno određuje kvalitet vazduha koji udišemo. Izuzetak među gradovima predstavlja Bor, koji ima visoke koncentracije sumpor-dioksida i teških metala koji su industrijskog porekla. Priroda ovog zagađenja i njegova opasnost na kratak rok, Bor stavljaju na neslavno prvo mesto gradova sa najopasnijim vazduhom u Srbiji.

U isto vreme dok je dobar deo Srbije u „blaženom neznanju“, Beograd bi trebalo da dobije novih 20 mernih stanica. Beograd u kojem već postoji obilje stanica iz državne i lokalne mreže, koji je pet godina sprovodio Plan kvaliteta vazduha bez rezultata da bi prošle godine usvojio novi Plan koji ne obuhvata ključne zagađivače – odličan je primer da je neophodno razgovor o kvalitetu vazduha pomerati od merenja ka merama.

U pomeranju ka merama, Evropska komisija napredak ocenjuje kao ograničen, Koalicija 27 kao korak napred – nazad dva. Korak napred je u tome što postoji više podataka i što se krenulo sa izradom Nacionalnog programa zaštite vazduha. Nazad dva jer se Nacionalni plan za smanjenje emisija štetnih materija iz termoelektrana, u kontinuitetu krši već godinama. Korak napred zbog toga što Ministarstvo rudarstva i energetike i Ministarstvo zaštite životne sredine, sprovode konkurse za gradove i opštine kroz koje im dodeljuju sredstva za zamene kotlarnica u javnim objektima, zamenu individualnih ložišta, kao i unapređenje energetske efikasnosti domaćinstava. Nazad dva, jer ukupna sredstva koja se izdvajaju iznose tek mali deo potrebnih finansijskih ulaganja za dostizanje čistog vazduha u 2030. godini – koja prema Programu sežu do 2,6 milijardi evra.

Koliki god bili troškovi investicija koje vode ka čistom vazduhu, troškovi koje već plaćamo zbog zagađenog vazduha, svesni mi toga ili ne, daleko su veći, i sastoje se od izgubljenih godina života, narušenog zdravlja i troškova za lečenje, kao i velikih finansijskih gubitaka i izgubljene energije u javnom sektoru i domaćinstvima. Da bismo do 2050. godine udisali čist(iji) vazduh, neophodni su dalji koraci unapred koji se pre svega ogledaju u usvajanju Programa zaštite vazduha i njegovog sprovođenja, kao i sprovođenja drugih propisa koje smo odavno usvojili. Za korake unazad, jasno je, više nemamo vremena.