“Kroz duge noćne razgovore koje smo vodili, Tito je upečatljivo iskazao sebe”: Vreme “Galeba” Dobrice Ćosiće

“Priznajem, nisam prikrivao da me ovaj poziv obradovao. Uzbuđivala me sama činjenica što ću na tom putu imati prilike da bliže i lično upoznam Josipa Broza”

0
Foto Nedeljnik/Igor Pavicevic

Dobrica Ćosić je razdoblje od 1945. do 1962. godine ocenjivao kao stabilan period. Smatrao je, kako navodi Latinka Perović, da su faktori stabilnosti “egzistencijalne prirode”: napaćen narod i žrtve, mir, “apsolutni mandat” jugoslovenskog partijskog vođstva.

Prelomna je, makar u kasnijim sećanjima, odiseja koju je doživeo na brodu “Galeb”, na verovatno najdužem diplomatskom putovanju u istoriji Jugoslavije. Sedamdeset dva dana proveo je Dobrica Ćosić sa Josipom Brozom Titom i njegovom svitom, u grandioznoj poseti afričkim zemljama koju će kasnije nazvati “groteskom”.

Da kročiš na “Galeb”, da te izaberu u tako važnu misiju, bilo je to vrhunsko odlikovanje za jednog pisca i društveno-političkog radnika; ne bez jetkosti, Ćosić će, svestan da će ga doživotno – pa i posle propasti titoističkog sistema, ili utoliko više nakon njegove propasti – pratiti titula “dvorskog pisca”, podsećati da su na slična putovanja išli i Miroslav Krleža (u Egipat), Blaže Koneski (u Indiju) i Mihailo Lalić (u Rusiju).

Pa ipak, nije bilo impozantnijeg poduhvata od putovanja tokom kojeg je Tito posetio Ganu, Togo, Liberiju, Gvineju, Mali, Maroko, Tunis i Egipat – većina tih zemalja pristupiće Pokretu nesvrstanih, tom jugoslovenskom “trećem putu” svetske diplomatije – praćen nizom poznatih ličnosti, a o čemu je iz dana u dan izveštavala jugoslovenska štampa, podižući značaj približavanja državama koje tek što su, makar neke od njih, izvojevale svoju nezavisnost.

Prema beleškama Veljka Mićunovića, za putovanje je, sem “Galeba”, angažovan i trgovački brod “Lovćen”, a u pratnji su bila tri razarača – “Split”, “Kotor” i “Pula”. Sve vreme su dva aviona (DC-6 i IL-14) bila na raspolaganju Titu, uz šest automobila među kojima i kabriolet “rols-rojs”, zatvoreni “kadilak” i “pakard”; putovala je i krojačica za garderobu Titove supruge Jovanke; angažovan je ceo muzički sastav Garde (sve sa scenariom u kojem se kaže: “Sastav muzike mora biti do kraja kompletan, sa sledećim instrumentima: komplet pleh-muzika od 39 muzičara, jedan dirigent, jedan pomoćnik dirigenta i predvodnik; duvački orkestar, gudački, salon-orkestar, narodni orkestar, slovenački kvintet, veliki džez-orkestar… Treba obezbediti sve himne država koje obilazimo. Treba obezbediti kompozicije afričkih naroda…”

Ćosić je krajem osamdesetih Slavi Đukiću rekao da ga je u decembru 1960. Leka Ranković pozvao i rekao mu da je na predlog Tita određen u državnu delegaciju.

“Priznajem, nisam prikrivao da me ovaj poziv obradovao. Uzbuđivala me sama činjenica što ću na tom putu imati prilike da bliže i lično upoznam Josipa Broza. Znao sam ga kao političara i državnika. Nisam imao prilike da bliže upoznam njegovu personalnost, karakter, navike u svakodnevnom životu. A i retko i teško može da se vidi svet Afrike…”

Za put je Ćosić morao da ponese frak, žaket, crni i beli smoking, desetak pari odela, šezdeset pari košulja, nekoliko pari cipela, mašne, bele maramice… Iako je sve to bilo finansirano iz budžeta, pisac se “opremio” u Parizu.

“Tito je prema meni ispoljavao naglašene simpatije. Rekao bih čak veliku srdačnost i prisnost, koja je trajala do 1966. godine. Čim se brod udaljio od splitske rive i više nismo videli mahanje hiljade ruku, Tito me, sa Jovankom, pozvao u salon. Pili smo viski i jeli bademe. U zgodnom trenutku upitao sam ga zašto me je uopšte pozvao u ovu delegaciju. Uzvratio je: ‘Slušajte, vi ste ugledan pisac i komunist. Želeo sam da idete na ovaj put i niste jedini koji će ići na slična putovanja. Vaša je stvar hoćete li ili nećete o tome pisati.”

Krenulo se 14. februara, a već 17. februara Ćosić u svoj dnevnik negde blizu Alžira beleži prve utiske:

“Ovde, na okeanu, čovek ne uspeva da ostane u sadašnjem. A budućnost je ovde apstraktna. Takve su i misli i nade… Pitam Tita kako je doživeo vest o Staljinovoj smrti. Odgovara: ‘Vijest o Staljinovoj smrti primio sam zajedno sa depešom u kojoj su mi javljali da je teško bolestan moj pas Tigar. Strašno mi je bilo žao Tigra. Bio je to divan pas…'”

Do 11. marta Ćosićev ton je unekoliko drugačiji:

“Zabrinut sam za sebe. Šta ću ja i sebi i ljudima biti tamo kad se vratim? Sad je problem: oštro razlikovati bitno od nebitnog i prolazno od trajnog. Ako izdržim do povratka, šta ću vratiti svojima? Šta ću svima i sebi biti tamo na kopnu?”

Na putovanju je Ćosić došao do “iznenađujućeg saznanja”: da političko rukovodstvo Jugoslavije nije jedinstveno. Tito se ljutio što ga Kardelj i Ranković ne obaveštavaju o brojnim stvarima, pa se svojoj pratnji i Ćosiću lično gnevno jadao: “Mene više ne slušaju.”

Kako podseća Latinka Perović, pet godina posle prvog susreta sa Josipom Brozom Titom, nakon dugih razgovora i posmatranja na “Galebu”, uz mnoštvo opservacija, Dobrica Ćosić zaključuje:

“Tito ostavlja utisak savremenog političara i državnika. Odbacuje hipokriziju klasične diplomatije. On se diplomatama ne smeška, partnere ne tapše, ne krije namere. On ima snage za iskrenost. A spreman je da interese svoje zemlje saobražava interesima sveta i partnera s kojim je u odnosu.”

Četrdeset godina kasnije, za “Piščeve zapise (1951–1968)”, prvu od šest knjiga, koja je objavljena 2000. godine, Dobrica Ćosić je naknadno govorio o onome o čemu u dnevničkim beleškama nije pisao, što je, kako kaže Latinka Perović, “namerno prećutao”. A prećutao je zato što je sve što je na “Galebu” video i shvatio bilo “toliko neočekivano, mučno i opasno da sam”, naknadno objašnjava Dobrica Ćosić, “mogao samo da ga prevedem u svoja književna raspoloženja”. Glavni razlog “dubokog razočaranja” Dobrice Ćosića u Josipa Broza Tita, vrhovnog komandanta i vođu partizanske revolucije, bio je njegov hedonizam:

“Ja sam se prosto razboleo od razočarenja u Tita i drugove. Shvatio sam na ’Galebu’ da je vođstvo Saveza komunista Jugoslavije, s Titom na čelu – monarhistička, birokratska oligarhija, moralno licemerna i beskrupulozna u svome vlastoljublju. A ja socijalizam nikad nisam odvajao od morala, pravde i slobode.”

I u docnijim sećanjima na “Galeb”, Ćosić će tvrditi da je upravo u salonima i na palubi broda “sagoreo svoju komunističku veru u jugoslovenski demokratski socijalizam”.

“Kroz duge noćne razgovore koje smo vodili, Tito je upečatljivo iskazao sebe. Upoznao sam i jednu zanimljivu ličnost, sa ogromnim životnim iskustvima, koja ume lepo da priča, koja zna da odabere šta, kad i kome da priča, koja dobro pamti i uvek vlada sobom i situacijom. Ali, uvideo sam njegov ideološki konzervativizam, upoznao sam čoveka koji ne može da prevaziđe svoje primarno ideološko biće sazdano ideologijom Kominterne i sovjetskog socijalizma. Tada i počinje moja pojačana kritičnost prema Partiji čiji je on vođa, pa je moja pripadnost toj partiji postala ambivalentna i opoziciona do konačnog razlaza 1968. godine.”

*Iz knjige “Dobrica Ćosić: Vernik i grešnik” koja se sada može naručiti preko sajta Nstore. Ili u okviru cele edicije “Velike biografije”

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime