Košarkaški rat Srba i Crnogoraca: Oko za oko, koš za koš…

3
Profimedia

Kada je obrisao suze za Slobom i stavio katanac na „Gorski vijenac”, kako Njegoš slučajno ne bi izašao kao duh napolje i podsetio gospodara Crne Gore ko je bio i kome se molio – najpre crvenima, a onda Amfilohiju, potom Amerima i NATO-u, Milo Đukanović je dobro znao šta mora biti zaštitni znak njegovog drugog života. Visočiji od ostalih, igrao je rekreativno basket, ali je znao da nikada neće dvokorakom zakucati o koš zakačen za nebesa. Zato je shvatio da drugi moraju da igraju za njega, stvarajući od Budućnosti moćan košarkaški klub. Otuda me nije čudilo kada sam u zimu 2001. godine u mitskom hotelu Crna Gora, Milovom političko-obaveštajnom centru, sreo legendarnog Bogdana Tanjevića. Mediji su izokola najavljivali da bi slavni trener mogao da zaluta u Podgoricu i počne da stvara moćnu košarkašku ekipu, sposobnu da se suprotstavi Partizanu i Zvezdi, kako bi put ka državnosti bio utemeljen i na parketu.

Posle 18 godina, Budućnost i dalje ima odličan tim sa šest Amerikanaca koji u Evropi igraju za penziju i statistiku, pa su prošle godine osvojili regionalnu ABA ligu, dobivši u finalu upravo Crvenu zvezdu.

Kralj makijavelističke škole košarke, ali srpske, nikada ne greši dva puta. Ako se o Nebojši Čoviću u davna vremena mislilo kao o tehnokrati sa izgledom sterilnog inženjera kome je teško da veže pertle iz stojećeg stava, nekadašnji Slobin gradonačelnik, odmetnut u dosovske pobunjenike, postao je operativac za najteže zadatke, nekadašnji društvenopolitički radnik, komunalac i gradonačelnik, sa zadatkom da poveže pučiste sa Miloševićevim ljudima.

Čović se tako reinkarnira u mikroverziju Vilijama Montgomerija u srpskoj gradskoj prašumi i divljinama predgrađa. Šunja se po prigradskim rupetinama sa generalima, obećava im rehabilitaciju, stvarajući opozicioni štab u fabrici FMP koju je u međuvremenu privatizovao, kao fabriku limenki.

Kako se, do tada sivi inženjer mašinstva, pretvorio u avanturistu, čija je priča zapravo alegorija o rađanju i usponu političkog inženjeringa kao akumulacije istinske moći koja je nevidljiva, ali se i te kako oseća? Stekavši veštine ledenog i bezdušnog izvršioca najtežih zadataka u dubini neprijateljske teritorije, ponovo se reinkarnira, posle 5. oktobra, postavši potpredsednik Vlade Srbije, zadužen da smiruje pobunu Albanaca u Kopnenoj zoni bezbednosti, pošto Zapad ne dozvoljava novim demokratskim vlastima da se osećaju kao potpuni pobednici revolucije, te aktivira svoje uspavane igrače u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Na divljoj, južnoj granici, Čoviću su potrebni specijalci, poput Legije i crvenih beretki, sa kojima je sklopio savez tokom petooktobarskog prevrata, stvarajući istovremeno linkove i u vojnoj obaveštajnoj.

Službe, specijalci, operativci, politika, stranci, to postaje paranormalni svet levičara Čovića. Ali zapravo je košarka ključna karika koja otkriva suštinu Nebojšinog karaktera. Sa ogromnim talentom i samodestruktivnom ambicijom, ali niskim rastom, Nebojša je kao igrač znao da ne može da postane Kića ili Dražen.

Dolaskom na vlast, Aleksandar Vučić setio se Tijanićevog slogana „Kad je teško, Čović”, aludirajući na specijalce kojih se vladari sete kada je sve izgubljeno, potom ih izvlače sa rezervnih položaja i daju im najteže zadatke, svesni da i ako poginu, za njima niko neće pustiti suzu. Nebojša je od onih koji nikada ne bi zaplakali za samim sobom i po njegovim saopštenjima koje je razmenjivao sa još jednim genijalcem, Duletom Vujoševićem, može se zaključiti da u svaku bitku momak iz Železnika ulazi ne tražeći milost ni za sebe, ni za zarobljenike.

Kome je Vučić mogao da preda Košarkaški klub Crvenu zvezdu, ako ne Čoviću, sposobnom da zarđalu limenku pretvori u Faberžeovo jaje? Zato Nebojša ništa nije prepustio slučaju, jer pred sobom u finalu ABA lige ima ponovo Budućnost u koju Milo Đukanović sipa lovu kao naftu u tanker, a na mesto točioca postavlja jednog od najbogatijih i najvernijih saradnika, Dragana Bokana.

Parket nekadašnje hale „Pionir” bio je poligon za političko odmeravanje snaga Beograda i Podgorice, a košarka je tek bila povod, tako da bi se tvorac jugoslovenske škole košarke, džentlmen Aleksandar Nikolić, začudio u šta se pretvara igra na dva koša u postjugoslovenskom cirkusu. U Nikolićevo hladnoratovsko doba, on, Šaper i Žeravica stvarali su godinama strpljivo igrače i smišljali formulu kako bi se talentom suprotstavili američkim i sovjetskim asovima. Međutim, u balkanskim novorođenim kapitalističkim tvorevinama i kaubojskoj privatizaciji kapitala, ljudskih života i klubova, vladaju surova pravila divljeg istoka. Ko još ima vremena da čeka rađanje novog Saleta Đorđevića?

Otuda se sjajni crnogorski sportski novinar Nebojša Šofranac, opisujući pakao koji je vladao u „Pioniru”, dečački iščuđava eskalaciji horskih uvreda sa elementima rasizma na račun Mila Đukanovića, igrača Budućnosti i nekadašnjeg trenera hrvatske reprezentacije Jasmina Repeše.

Šestorica Amerikanaca Budućnosti nisu igrali u atmosferi kada ih neko popreko pogleda, a kamoli kada navijači Zvezde stvaraju iluziju gladnog plemena željnog da se najede, ako ne igrača i tajkuna Bokana, a ono Repešinog sakoa, sa sve dugmićima. Politički antagonizam zvanične Podgorice prema Srbima sa one strane Brda toliko je naglašen – od priznavanja Kosova i udara na SPC, do pokušaja da se Srbi ubede da to nikada nisu bili – da je bilo dovoljno razgrejati strasti među navijačima. Nekadašnja dva oka u glavi, postala su toliko razroka da ne žele više ni da se gledaju, pa lica braće sada izgledaju kao Pikasov portret.

Na prvoj utakmici, koja je takođe obilovala najnižim nacionalističkim strastima, delegat je bio staloženi Slovenac iz Ljubljane koji je, uzgred, komšija s Borom Čorbom i gleda ga kako šeta kuče. Zaljubljeni Bora sada živi u deželi koju je, u vreme raspada, zvao zemljom konjušara. Šta ljubav čini od čoveka, pa nacionalistu Boru pretvori u kučence! Svedoci mi kažu da se Slovenac smešio, posmatrajući utakmicu kao predstavu u kojoj će Crnogorci ostati neoštećeni, ali će se vratiti u Milovo carstvo bez pobede. Nacionalistička koreografija i salve uvreda uz masovno pljuvanje ka klupi Montenegrina toliko su preplašili Amerikance u dresovima đetića, da im je jedino bilo važno da se nekako vrate i prespavaju na moru, zaštićeni Šestom flotom.

Sudije, naravno, nisu smele ni da pomisle da sviraju za Budućnost. Za Čovića i Zvezdu, sasvim dovoljno. Kako će se Beograđani osećati u Podgorici, gde navijači suptilnog imena „varvari” bacaju mrtve vrane na parket, ali samo ponekad, kad protivnik krene u kontranapad? Kako u Crnoj Gori ima Srba koji nisu zaboravili Njegoša i razlikuju Amfilohija od Miraša Dedeića, verovatno se u tišini radi na tajnoj diplomatiji, kako se finale ABA lige ne bi pretvorilo u basketaški bratoubilački rat.

Samo je jedan čovek mogao da organizuje ovakvu predstavu. Da utakmice u Beogradu ne budu prekinute, a da se igrači Budućnosti osećaju kao da su se vratili iz rata sa Japanom. Milovi ljudi će se pobrinuti da se igrači Zvezde vrate kao Srbi sa Cera. Tako je bilo i prošle godine. Sve će, dakle, biti čisto. Problem je što se osećamo flekavi, a da ni pljuvačke ni vrane nisu dobacile do nas! Tako je jugoslovenska škola košarke mutirala zajedno sa promenom sistema i granica: Oko za oko, koš za koš!

3 KOMENTARA

  1. Sramno ponašanje publike! Potrudimo se da učimo na tuđim greškama (sramotama).

  2. Odlican tekst. Jedan siledzija samo rezultira posledicom da se oformi neki drugi siledzija. A na silu… ne ide!

  3. Sraman tekst. Uzdiže se najveći prostak i kiminalac srpske politike i košarke, dok se usput negira pravo crnogoraca ne da imaju državu, nego da imaju i košarku. Ne pominje se da se u pioniru crnogorcima klicalo sa “šiptari”. Dva oka u glavi ali jedno je odavno slijepo.

Comments are closed.