Ako je cilj bio sprečavanje Rio Tinta da otvori rudnik litijuma u Jadru, bojim se da će uspeh protesta protiv izmena Zakona o eksproprijaciji biti kratkog daha. Iako su prvo usvojene, pa pod pritiskom povučene, izmene Zakona o eksproprijaciji sa svojim ’vlast je sve, privatna svojina ništa’ pristupom verovatno zaslužile masovan otpor javnosti, problem institucionalnog regulisanja eksploatacije mineralnih resursa je mnogo dublji. I baš je problem.
U Srbiji eksproprijacija za potrebe rudnika litijuma može biti efikasno izvršena bez bilo kakvih izmena Zakona o eksproprijaciji. Osnov za takvu eksproprijaciju se nalazi u Zakonu o rudarstvu i geološkim istraživanjima. Članom 4 tog zakona utvrđeno je da je eksploatacija mineralnih sirovina u javnom interesu, a predviđeno je i da se za potrebe eksploatacije rude litijuma (i nekih drugih mineralnih sirovina) mogu eksproprisati nepokretnosti u privatnoj svojini za potrebe privrednih subjekata kojima država dodeli pravo na eksploataciju. Takvo zakonsko rešenje postoji već dugi niz godina u našem zakonodavstvu, a uobičajeno je i u drugim evropskim državama. Ono je logična posledica činjenice da su najznačajnije mineralne sirovine u Evropi (i Srbiji) u državnoj svojini, te da država privrednim subjektima dodeljuje pravo na njihovu eksploataciju. Ako država dodeljuje pravo na eksploataciju, onda ona nekako mora obezbediti i fizički pristup tim mineralnim sirovinama. To se u krajnjoj liniji može učiniti samo eksproprijacijom zemljišta koje se nalazi iznad tih resursa.
Nesreća ovog koncepta je u tome što u eksploataciji mineralnih sirovina ne postoji bilo kakav javni interes, barem ne onakav kako se taj rastegljivi pojam uobičajeno shvata u zapadnoj filozofiji države i prava. Od eksploatacije mineralnih sirovina korist ima samo onaj ko tu eksploataciju vrši. Svi ostali u društvu mogu imati samo štetu. Iz njihovog ugla eksploatacija nije u javnom interesu. Naprotiv! Demagozi objašnjavaju javni interes punjenjem državnog budžeta kroz naplatu rudne rente, šansom za razvoj privrede, novim zapošljavanjem itd. Ali takav ‘javni interes’ postoji u bilo kojoj privrednoj aktivnosti i jako miriše (ili zaudara, u zavisnosti od ideološkog opredeljenja) na komunizam. Kada se ovom sumnjivom javnom interesu pridoda nesumnjivi javni interes očuvanja životne sredine, svaka vlast u Evropi se prilikom otvaranja bilo kog rudnika po prirodi stvari nalazi u ulozi neprincipijelnog trgovca javnim interesima, koji trguje sam sa sobom. Nezgodna uloga i vrlo laka meta za zelene demonstrante. Iz ugla vlasti je uvek najlakše da se povuče pred bilo kakvim ozbiljnijim otporom. Kako da objasne javnosti da je u javnom interesu nešto što sasvim očigledno nije u javnom interesu?
U SAD, gde se sve što podseća na komunizam izjednačava sa samim đavolom, pravni koncept eksploatacije mineralnih sirovina i uloga države u tome su u potpunosti drugačiji. Mineralne sirovine pripadaju vlasniku zemljišta ispod koga se nalaze, ili licu na koje on prenese prava na eksploataciju mineralnih sirovina (mineral rights), pa sva korist od eksploatacije pripada njemu. Nema nikakvog foliranja javnog interesa, nikakve eksproprijacije, pa načelno ni mešanja države u eksploataciju. Kroz nametanje specijalnih poreza na eksploataciju neobnovljivih resursa, vodi se politika eksploatacije mineralnih resursa i donekle kolektivizira ekonomska korist od njihove eksploatacije. Ova razlika stavlja vlasti u SAD u potpuno drugačiji položaj prilikom otvaranja rudnika i suočavanja sa otporom zelene javnosti. Demonstracije nisu usmerene direktno protiv vlasti, već se javljaju kao zahtev da se u javnom interesu (očuvanje životne sredine itd.), ograniči privatno pravo na eksploataciju. Privatni vs javni interes je derbi zapadne političke misli. Vlast ne može tek tako da se povuče pred otporom javnosti ukoliko sa druge strane stoji privatno pravo na eksploataciju. Nije samo do nje, kako je to u Evropi. Neopravdano ili prekomerno ograničavanje privatnog prava na eksploataciju bi bio udar države na ljudska prava, što bi dobar deo javnosti u SAD percipirao kao daleko veći problem od ekoloških problema koje izaziva eksploatacija.
Problem sa ovakvim pravnim uređenjem eksploatacije je očigledan svima osim najzatucanijim republikancima. Pojedinci se basnoslovno bogate prisvajanjem prirodnog bogatstva za čije postojanje ničim nisu zaslužni, a pri tome nanose nepopravljivu štetu celom društvu. Nije baš American dream.
Najnesrećniji je koncept eksploatacije u nekim afričkim zemljama, koje su bogate mineralnim sirovinama, a nisu imale sreću da budu koliko-toliko institucionalno uređene pre nego što je otkriveno kakvo bogatstvo leži u zemlji. Tamo često jedna grupa stavi šapu na rudnik, prodaje resurse i kupuje oružje sa ciljem da istrebi onu drugu grupu što hoće da stavi šapu na rudnik, prodaje resurse i kupuje oružje da istrebi ovu prvu. Zapadnjaci minerale iz tih područja nazivaju konfliktnim, ili krvavim, mineralima. Ni njihovi ne šire baš ljubav i razumevanje.
