Oni koji su izborili našu nezavisnost, slobodu su cenili i kao cilj i kao sredstvo. Verovali su da je sloboda tajna sreće, a hrabrost tajna slobode. Oni su verovali da je sloboda da mislite kako hoćete i da govorite kako mislite i da je to neophodno za otkrivanje i širenje političke istine.
Tako je sudija Luis Brendis govorio tokom izricanja presude u slučaju „Vitni protiv Kalifornije“ 1927. godine, postavivši teorijsku osnovu i istorijsko opravdanje za slobodu ljudi da govore šta misle. I tako punih 95 godina kasnije, u slučaju Mask protiv „neslobode govora“, deo ljudi argumentuje svoju stranu, dok svet raspravlja o filozofskom uglu gledanja na slobodu govora. Korisnici društvenih mreža, za to vreme su potpuno zbunjeni.
U različitim delovima sveta sloboda izražavanja se tumači na različite načine, različito se sankcionišu kršenja te slobode, a razlike u tumačenjima, koje se tiču nijansi, prepoznaju se kao drastične.
Već zvuči konfuzno? Idemo redom…
Vlasnik „Tesle“ i jedan od najbogatijih ljudi na planeti prvo je kritikovao čelne ljude Tvitera, zatim je kupio Tviter, a onda najavio velike promene na Tviteru. To je pokrenulo lavinu u kojoj se razmatra kako bi ova Maskova akvizicija mogla da utiče na budućnost demokratije, slobodu govora i slobodu uopšte.
Siva zona
Mask je ponudio nekoliko naznaka o tome kako bi mogao da izgleda njegov opšti pristup moderiranju sadržaja na Tviteru. U intervjuu na TED konferenciji ranije ovog meseca, Mask je rekao da planira da napravi „namernu grešku“ – ne brišući sadržaj, bez obzira koliko kontroverzan bio, uz obavezu da bude uklonjen sadržaj koji krši zakon.
„Ako ste u nedoumici, neka tvit … neka jednostavno postoji. Ako je u pitanju siva zona, nećemo brisati tvit“, rekao je Mask i izazvao burne kritike.
„Mislim da je Maskova koncepcija slobodnog izražavanja kontradiktorna i glupa“, kaže Džilijan Jork, aktivistkinja za slobodu govora i autorka knjige „Silicijumske vrednosti: Budućnost slobodnog govora pod nadzorom kapitalizma“.
„Takav pristup na platformi kao što je Tviter ne uzima u obzir stvarnu štetu – da platformu koriste zlonamerni akteri kao što su ISIS i desničarski ekstremisti. Postoji razlika između ideje slobode govora koja je oličena stajanjem za govornicom u Speakers’ Corner u Londonu, ili na Agori u staroj Grčkoj, i na mreži gde možete vrištati u prazninu milijardama ljudi.“
Koliko je Maskova ideja „digitalne Agore“ zapravo opasna?
U Evropi samo devet odsto ljudi koristi Tviter za informisanje, dok se taj procenat popeo na 12 odsto u Severnoj Americi, 14 odsto u Velikoj Britaniji i 35 odsto u Africi, prema Rojtersovom institutu za proučavanje novinarstva (RISJ) na Univerzitetu Oksford. Ali ljudi koji koriste Tviter su politički i medijski vrlo uticajni – novinari, komentatori, poznate ličnosti i političari. A zbog njih je Tviter važan faktor u načinu na koji se postavlja politička i medijska agenda. Utoliko je opasniji.
Slovo zakona
„Pod ‘slobodom govora’ jednostavno mislim na ono što je u skladu sa zakonom. Ja sam protiv cenzure koja prevazilazi zakon.“ Problem za Maska bi mogao da bude to što su zakoni u procesu promene.
U Velikoj Britaniji, vlada uvodi zakon o bezbednosti na mreži, čime se nameće „obaveza posebne pažnje“ tehnološkim kompanijama koje će morati da zaštite korisnike od štetnog sadržaja. Deo tog sadržaja je već zabranjen, posebno postovi koji sadrže stvari koje potpadaju pod „kriminalne“ i u offline svetu, poput terorističkih sadržaja ili sadržaja seksualnog zlostavljanja dece. Ipak, najavljene promene zakona u VB će zahtevati od velikih platformi kao što su Twitter, Facebook i TikTok da ulože dodatni napor – drugim rečima, postovi koji su ispod praga kriminala, ali i dalje mogu da izazovu psihičku ili fizičku štetu bilo kome, moraće da budu sankcionisani. Ovo je uznemirilo zagovornike slobode govora, ali britanski regulator Ofcom nije bolećiv na njih.
U isto vreme, EU primenjuje Zakon o digitalnim uslugama (DSA), koji zahteva od glavnih platformi da učine više u borbi protiv nelegalnog sadržaja. To uključuje i zakonsku obavezu da dozvole korisnicima da takav sadržaj na „lak i efikasan način“ označe kao uznemirujuć, kako bi što brže bio uklonjen.
U Sjedinjenim Američkim Državama, takođe se, i to već nekoliko godina, govori o promeni zakona.
Odeljak 230 Zakona o pristojnosti u komunikaciji iz 1996. oslobađa sve društvene platforme odgovornosti za sadržaj koji postavljaju drugi. I Tramp i Džo Bajden su izjavili da podržavaju reformu člana 230, ali naravno, iz potpuno različitih razloga. Republikanci su tvrdili, uglavnom bez dokaza, da se desničarski glasovi cenzurišu, dok demokrate kažu da platforme hostuju štetan sadržaj i dezinformacije bez posledica.
Problem za sve koji žele da „odbrane Prvi amandman“ – pa i za Maska, logično – jeste to što su društvene mreže već nepovratno promenile način njegovog tumačenja.
Kako je „skrol“ ranio Prvi amandman
Sve je počelo sa američkim advokatima u Silicijumskoj dolini inspirisanim Prvim amandmanom, koji su konstantno ponavljali braneći svoje klijente „da oni ne bi trebalo da budu arbitri istine“, da je najbolji lek za svaki govor još više govora i da bi društvene mreže trebalo da budu kao suštinsko tržište ideja, gde su korisnici došli do istine svojim divnim javnim diskursom.
To su ideje na koje su se pozivali – nema presude istini, nema balansiranja društvene cene izrečenog. Iako su oduvek uklanjane određene kategorije sadržaja, i to prilično nesofisticirano.
Proces moderiranja sadržaja je u početku izgledao ovako: „Ako ima sisa, briši.“ To je neko vreme bio dominantan pristup. A onda su ljudi rekli: „Čekajte, tako uklanjate gomilu stvari koje imaju društvenu vrednost.“ Od podizanja svesti o raku dojke do borbe protiv stigmatizovanja za majke koje doje na javnom mestu. Kako su tome dodati i stavovi naroda u čijim je kulturama takva vrsta eksponiranja sasvim normalna stvar, tako je postepeno ova kategorija „golotinje“ odraslih postala neodrživa kao apsolutna kategorija. Onda su na društvenim mrežama uveli „finije primere“ i tako je uspostavljena ravnoteža – balansiranje cene izrečenog.
Ubrzo se slično dogodilo i sa „lažnim vestima i informacijama“.
Godinama su čelni ljudi kompanija koje upravljaju društvenim mrežama isticali da „činjenica da je neka objava lažna nije dovoljna“ da se umešaju i razmatraju brisanje. A onda je došla pandemija koronavirusa. Prvi put, društvene mreže su promenile ton: „Cena dezinformacija o koronavirusu je previsoka u kontekstu vanredne situacije u čitavom svetu, pa ćemo slobodu govora umanjiti za ovu kategoriju objava“, objašnjeno je.
Ničija zemlja
Upravo na tom digitalnom, ali i offline prostoru, u ovom trenutku tinja rat. Stvar su, u međusobnim optužbama o „gušenju slobode govora“ i „zaštiti društva od opasnosti govora mržnje“, dodatno podgrejali američki predsednički izbori, napad na Kapitol hil, a sada i rat u Ukrajini.
Simptomatično je to što oni koji često svojim objavama doprinose negativnom razvoju događaja u bilo kojoj oblasti – od medicine, preko rasizma, do međunarodne političke arene – sve svoje argumente zasnivaju na Prvom amandmanu koji je, dokazano u prethodnim redovima, već uzdrman, iako većina njih često ističe mržnju i prema Americi i prema njenoj pravnoj i političkoj tradiciji. Nevažno da li su u pitanju Balkanci ili Amerikanci.
Još simptomatičnije je to što se oni koji često svojim objavama doprinose negativnom razvoju događaja u bilo kojoj oblasti, oslanjaju na zakone i presude stare 90 godina, izrečene u kontekstu slobode govora za ljude koji nemaju platformu na kojoj bi mogli da se izraze.
U sporazum o kupovini Tvitera uključena je i naknada za eventualno poništavanje od milijardu dolara, koju bi jedna od strana mogla da isplati drugoj, u zavisnosti od okolnosti pod kojima je dogovor propao. Na kraju bi, ako se već njegova vizija o digitalnoj Agori raspadne, Mask mogao da bude dobar milijardu dolara.
Eto koliko košta sloboda govora.
*Tekst je originalno objavljen u aktuelnom Nedeljnik br. 540
Tagovi
