Koliko će još Amerikanaca da ubije Ajn Rend i zašto maske nisu pitanje “slobode”: Nobelovac Pol Krugman u borbi sa libertarijanskim vetrenjačama

0
Profimedia

Pre mnogo, mnogo godina, negde daleko u Americi – zapravo proteklog proleća – mnogi konzervativci su odbacili kovid-19 kao njujorški problem. Istina je da je u prvim mesecima pandemije oblast Njujorka, kao glavno mesto ulaska mnogih inficiranih ljudi iz Evrope, bila jako pogođena. Ali fokus na Njujork je takođe odigrao ulogu u desničarskom narativu “američkog pokolja”, o zlu koje leži u gusto naseljenim, diversifikovanim gradovima.

Ruralne bele države bile su umislile da su imune.

Ali Njujork je na kraju uspeo da iskontroliše zarazu, ponajpre zbog nošenja maski, i u ovom trenutku je ta “anarhistička jurisdikcija” jedno od najbezbednijih mesta u zemlji. Uprkos zabrinjavajućem rastu u pojedinim delovima grada, posebno u verskim zajednicama u kojima se zaobilazilo pravilo socijalnog distanciranja, indeks pozitivnosti u Njujorku – procenat pozitivno testiranih – iznosi jedva preko jedan odsto.

Iako je Njujork obuzdao pandemiju, koronavirus je izmakao kontroli u drugim delovima zemlje. “Sunčani pojas” (južni deo SAD) je preživeo smrtonosni udarac virusa tokom leta, ali trenutno je virus podivljao u većem delu Srednjeg zapada, a trenutno su najopasnija mesta verovatno dve Dakote.

Prošlog vikenda je Severna Dakota, koja u proseku beleži više od 700 novih slučajeva svakog dana, pala na 17 slobodnih kreveta na intenzivnoj nezi. Južna Dakota ima zastrašujući indeks pozitivnosti od 35 odsto. Smrtni ishodi statistički zaostaju za infekcijom i brojem hospitalizovanih, ali već na dnevnom nivou više ljudi umire u dve Dakote nego u državi Njujork, koja ima deset puta više stanovnika nego obe države zajedno. Sva je prilika da će se stvari pogoršati kako dolazi hladno vreme koje tera ljude u zatvorene prostore, a kovid dođe u interakciju sa gripom, čija se sezona približava.

Zašto se to dešava? Zašto Amerika ponavlja iste greške?

Katastrofalno vođstvo Donalda Trampa je, naravno, važan faktor. Ali ja takođe krivim Ajn Rend – ili, uopštenije, iskvareni libertarijanizam koji je doveo do pogrešng shvatanja pojma slobode.

Ako posmatrate šta republikanski političari govore dok pandemija tutnji kroz njihove države, videćete koliko oni poriču nauku. Guvernerka Kristi Noem iz Južne Dakote nastupila je potpuno trampovski – za nju je i svrha nošenja maski upitna, a podsticala je događaje na kojima se masovno širi virus. (Skup motociklista u Sterdžisu, koji je okupio skoro pola miliona bajkera u njenoj državi, možda je imao ključnu u ulogu u širenju virusa.)

No ja tu vidim i mnogo libertarijanske retorike – mnogo priče o “slobodi” i “ličnoj odgovornosti”. Čak i političari voljni da kažu da ljudi treba da pokrivaju lica i da izbegavaju okupljanja u zatvorenom, odbijaju da iskoriste svoju moć da nametnu pravila, insistirajući da to treba da bude stvar ličnog izbora.

A to je potpuna besmislica.

Mnoge stvari treba da budu pitanje pojedinačnog izbora. Vlada ne treba da gura nos u vaš ukus za kulturu, u vašu veru ili to šta ćete na dobrovoljnoj bazi da radite sa drugim odraslim osobama.

Ali odbijanje da se prekrije lice tokom pandemije, ili insistiranje na boravku sa drugima u zatvorenim prostorima, nije isto što i pitanje crkve u koju ćete ići. Ovo više nalikuje ispuštanju sirove kanalizacije u rezervoar koji druge snabdeva čistom vodom.

Zanimljivo je da mnoge istaknute ličnosti još uvek ne razumeju (ili ne žele da razumeju) zašto moramo da praktikujemo socijalnu distancu. To nije prvenstveno da bismo zaštitili sebe – da je tako, onda bi to zaista bila stvar ličnog izbora. To je pitanje neugrožavanja drugih. Nošenje maske štiti onoga ko je nosi, ali ponajviše ograničava mogućnost da zarazite druge ljude.

Da to postavimo ovako: neodgovorno ponašanje je u ovom trenutku suštinski isto što i zagađivanje životne sredine. Jedina razlika je u nivou u kom ponašanje mora da se promeni. U najvećoj meri, kontrola zagađenja uključuje regulatorne institucije – ograničavanje emisije sumpor-dioksida iz elektrana, ili zahteve da automobili imaju katalitičke konvertore. Individualni izbor – papir umesto plastike, šetanje umesto vožnje – nije potpuno nevažan, ali on ima marginalni efekat.

Kontrolisanje pandemije, sa druge strane, najviše zavisi od promene ponašanja pojedinaca – pokrivanje lica, uzdržavanje od gluvarenja u barovima. Ali, princip je isti.

Znam da se mnogi ljudi razbesne na samu pomisao da bi trebalo da trpe bilo kakvu nelagodu u ime zajedničkog dobra. Zaista, iz razloga koje ne razumem u potpunosti, bes je najintenzivniji kada je ta nelagoda trivijalna. Evo najbolji primer za to: iako oko 5.000 Amerikanaca svake nedelje premine od kovida-19, Donald Tramp deluje opsednut problemima poput puštanja vode u toaletu.

Ali ovo nije vreme da se ljudi prepuštaju sitnim opsesijama. Tramp može da se žali da je “sve što čujete kovid, kovid, kovid”. Činjenica je, međutim, da pandemija ide zastrašujućim putem. I nam je očajnički potrebno vođstvo političara koji će to shvatiti ozbiljno.

Kolumna Nobelovca Pola Krugmana objavljena je u Njujork tajmsu