Iako su u srpskom javnom diskursu prisutni obrazovani, kritički nastrojeni pojedinci, naša kultura dijaloga je na veoma niskom nivou. Ovu kulturu ili bolje reći njen nedostatak karakteriše zaverenička atmosfera. A glavni argument je po pravilu argument sile. Kod Srba je upravo pozivanje na narod, pozivanje na silu. Na večito ugroženu masu koja u svakom trenutku treba da se pojavi i reši stvar svrstavajući se uz govornika koji pretenduje na to da je on njen isključivi zastupnik.
Kada se nastupa sa ovakvih pozicija, ma koliko pojedinac bio obrazovan i ma koliko se visoko na društvenom, akademskom, crkvenom položaju nalazio, jasno je da tu nema govora o intelektualcu i njegovom društvenom angažmanu. Glavni uzrok za to što smo danas u ovakvoj situaciji, te zamerku našim javnim delatnicima, vidim u nesposobnosti da se kritički sagleda sopstvena pozicija i mesto u društvu. Intelektualac se, na prvom mestu, mora kritički odnositi prema sebi i sopstvenim stavovima kako bi njegova reč bila društveno relevantna. U Srbiji se, međutim, kritički odnos prema sopstvenim stavovima i poziciji u okviru društva ili neke društvene institucije uglavnom naziva izdajom.
