Ko je i šta je zapravo Emanuel Makron: Pritajeni lider slobodnog sveta, skriveni liberal

Aleksandar Vučić je Emanuela Makrona tokom posete francuskog predsednika Beogradu nazvao jednim od najvećih svetskih lidera i najvećim liderom Evrope. Uz Angelu Merkel naravno, dodao je Vučić i izbegao mogućnost da ostane nedorečen.

Kako ova dopuna neće biti aktuelna još dugo vremena, predsednik Francuske koji je u dva dana šarmirao srpsku javnost govorom na srpskom, podsećanjem na slavne dane zajedničke istorije, biznis projektima i lepo umivenim neprijatnim porukama o Kosovu i evropskoj budućnosti – ima ispred sebe otvoreno polje da se ustoliči za neformalnog lidera slobodnog sveta.

To naravno nema nikakve veze sa posetom Beogradu ni sa njegovim šarmom, koliko sa spletom okolnosti – od Bregzita i britanskog zatvaranja, do Donalda Trampa i američkog otvaranja prema liderima koji će se retko, bar u zapadnim interpretacijama stavljati u istu rečenicu sa demokratijom.

Prilikom jedne za Makrona važnije posete, one Beloj kući, mnogima je prošlo kroz glavu kako se na slici dvojice predsednika nalazi lider slobodnog sveta, a da je ovaj drugi Donald Tramp. Slične aluzije su u zapadnim medijima mogle da se pročitaju i pri Trampovim susretima sa Angelom Merkel – ali kako je njena karijera na izmaku, mladi i energični Makron se nameće kao „čuvar vatre svetske demokratije“.

Iako Tramp sedi u fotelji koja je poslednjih decenija rezervisana za ovu „titulu“, američki predsednik je postao svetionik snagama krajnje evropske desnice koje u njegovom populizmu (mada to nikad neće tako nazvati) vide uzor i legitimizaciju svoje politike.

Tako je mladom i energičnom Emanuelu Makronu pripala dužnost da „odbrani“ liberalne vrednosti. Mada će on za sebe nerado reći da je liberal. Ako već mora, radije bira termin socijalliberal, ali odbija da je ultraliberal kada je reč o ekonomiji. Zbog toga je izbegavao da se pridruži Savezu liberala i demokrata u Evropskom parlamentu, grupi koja je na kraju, da bi njegova „Republika u pokretu“ pristala da se pridruži, promenila ime u „Obnoviti Evropu“.

Vučić je Makronu po dolasku u Palatu Srbija, između ostalog, pokazao globus koji je jugoslovenskom Predsedništvu 1987. godine – kojem je tada predsedavao Lazar Mojsov – poklonio Fransoa Miteran.

Tri decenije kasnije simboličke nijanse su izbledele, i svakako da nemaju tu težinu, pa verovatno i nema veze što je to isto kao kada bi se Vučiću u nekoj poseti pohvalili, recimo, pismom Zorana Ðinđića (to bi bila najbliža paralela, kad već u to vreme kod nas nije bilo pluralizma).

Makron je naslednik tanke vertikale politike liberalizma u Francuskoj oličene u Valeriju Žiskaru D’Estenu (na vlasti bio od 1974. do 1981), što je zapravo jedini kratki period kada je u Francuskoj liberalizam nadvladao degolističku tradiciju jake države.

Ključne Makronove poruke

KOSOVO
Rešenje se mora naći u narednih nekoliko meseci

EU
Evropska unija se prvo mora reformisati da bismo govorili o proširenju

PLURALIZAM
Važan nam je pluralizam, želimo napredak u oblasti vladavine prava i poboljšanje situacije u vezi sa medijima

BIZNIS
Francuska će ulagati u Srbiju

D’Esten je tada, kao i Makron pre dve godine, pobedio na izborima sa platformom modernizacije Francuske i nastojanja da kreira dinamičnu ekonomiju i liberalnije/slobodnije i tolerantnije društvo. Baš kao što je Makron u prvim koracima reformisao tržište rada, tako je D’Esten svojevremeno sprovodio reforme koje su smanjivale ulogu države u ekonomiji kao i medijima, a recimo i legalizovao je abortus.

U paralelama – a to je sudbina liberala ne samo u Francuskoj – između njih dvojice može se zabeležiti da su obojica morali da vode borbu sa nepoverljivom starom političkom gardom i sindikatima. Zajedničko im je i to što Makron, baš kao što je činio i D’Esten, izbegava da se nazove liberalom. Jer to je prokazana reč u francuskom javnom životu i koristi se uglavnom kao uvreda, kao etiketa za nekog koga u životu vuče isključivo nezajažljiva glad za parama.

D’Esten nije uspeo da razbije dvopartijsku svest francuske politike podeljene na levi centar i desni centar, što je u prvi plan i izbacilo Miterana kao čoveka koji ga je pobedio na izborima. Makron je uspeo – malo svojom pojavom, malo zbog globalnih trendova – da rasturi tradicionalnu podelu i da se sa pozicije centra pozicionira kao lice nove politike.

Za razliku od Angele Merkel, Makron ima drugačiji pristup državnicima koji se na Zapadu svrstavaju u autoritarne. Dok Merkelova koristi svaku priliku da im to prebaci i sa distance održava minimum odnosa toliko da se oni mogu nazvati stabilnim, Makron je u susretima sa Putinom, Erdoganom, pa i Trampom išao na spektakl – od „večnog rukovanja“ sa američkim predsednikom do večere sa Putinom na vrhu Ajfelove kule – uz grandiozne reči kojima je francusku diplomatiju vratio u prvi ešalon globalnih igrača. Da, danas je opet važno šta predsednik Francuske misli o Iranu (a to smo videli i na konferenciji za štampu u Palati Srbija).

I sve što je pokazao u izgovorenom i neizgovorenom u Beogradu upućuje na to kako on vidi politiku i kakvu Evropu možemo da zamislimo ako bi se pravila po njegovom kalupu.

Uostalom i njegova karijera ukazuje na to.

U visoku politiku je ušao kao ministar u socijalističkoj vladi, ali je u svet velikog biznisa ušao kao finansijski inspektor kome je jedan bogati biznismen pozajmio 550.000 evra da kupi stan u Parizu i potom ga upoznao sa najvažnijim brokerima (on će mu potom biti i kum na venčanju, i dati prostorije za stranku „U pokretu“).

Makron je u Beograd došao sa velikom privrednom delegacijom, simbolično zapečatio posao oko koncesije aerodroma francuskom Vansiju, dogovorena je kupovina „mistrala“, napravljen plan za izgradnju metroa… A među najvažnijim od dvadesetak sporazuma istaknuti su i oni o statusu francuske škole u Beogradu i o učenju francuskog jezika u srpskim školama. Usput je Makron (očekivano) ponovio stav da EU prvo mora da se reformiše da bi došlo do proširenja i da bi rešenje za kosovski problem trebalo postići u narednih nekoliko meseci. Čije bi se danas reči lakše amortizovale u srpskoj javnosti od Makronovih, garniranih herojskim govorom na srpskom jeziku ispred Spomenika zahvalnosti Francuskoj?

I to je na neki način slika Makronove Evrope – i Balkana u toj „novoj reformisanoj Evropi“: Francuska makar delimično vraća svoj kulturni uticaj na ove prostore, aktivno uzima učešće u rešavanju pitanja u evropskom dvorištu, a sve velike poetske reči i politički dogovori imaće čvrsto biznis pokriće.

I najmanje će biti važna ideološka pripadnost i da se stvari nazovu pravim imenom.

*Tekst iz novog Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka 18. jula, digitalno izdanje dostupno na NOVINARNICA.NET