“Klasik usmene lektire i žrtva večite teorije da je više onih koji ga ne vole”: Drugačija priča o Đorđu Balašević

Odlazak Đorđa Balaševića i počast koju su mu odali građani velikih gradova bivše Jugoslavije, pokazali su da sve one teorije o tome da je Đole bio nevoljen, nisu bile tačne. O tome je još 2017. godine za Nedeljnik pisao Zlatko Crnogorac, tada izvršni direktor UK Parobrod. Podsetimo se njegovog teksta...

0
Foto: Profimedia

Kada bismo sumirali pop kulturu u prethodnoj godini, njen globalni, a muzički segment, počev od Bouvija i Prinsa, preko Koena i Šeron Džons do Džordža Majkla, onda bi to već bila kultura sećanja. Ali kultura sećanja je zapravo svetski izdavački bestseler godine, autobiografija Brusa Springstina, u istoj onoj meri kao i Nobelova nagrada dodeljena Bobu Dilanu za književnost. U njihovoj komparativnoj sintezi, i koliko god se to poređenje čini subjektivnim, stoji poslednja zvezda naših prostora, Đorđe Balašević. Tema o kojoj se ovde piše zapravo je taj njegov lični životni ali i fenomen njegove regionalne turneje “Srebra decembra”, Zagreb, Beograd, Novi Sad…

Jer ona se desila u nekom paralelnom svetu, medijske tišine, namernog ignorisanja, tako logičnog u Srbiji, i nasuprot svim marketinškim postulatima, gde je prodaja ulaznica uvek proporcionalna reklami. Dakle samo Đorđe Balašević i verovatno u kondicionalu Oliver Dragojević, jedini su muzičari koji će za dan razvaliti biletarnice, bez ijednog plakata, bilborda, TV spota, tzv. busta na društvenim mrežama, medijskog ili korporativnog sponzorstva.

Dve su to karijere, čiji jubileji padaju baš ove godine, Balaševićeve četiri decenije od lascivnog singla “U razdeljak te ljubim” i Oliverovih 50 godina, o čemu nekom drugom prilikom. Trivija je da su se još 1979. susreli na Splitskom festivalu gde je Balašević pobedio “Panonskim mornarom” između ostalih i Dragojevićevu “Vjeruj u ljubav”.

Naravno da stoga Balaševiću nikad nećemo odati državnu počast, Medalju časti, iako je on u našem vremenu ekvivalent Zmaju i Lazi Kostiću, Miki Antiću i Vasku Popi. Kao i u svim drugim standardima, daleko smo od priznanja rocknrolla kao savremene umetnosti. A Đorđe jeste klasik nacionalne kulture jer je svojom poezijom, kao što su to činili i Tišmini romani, pronikao i dokumentovao antropologiju i etnologiju, pre svega Vojvodine. A tad spomenici postaju nebitni, jer samo još Arsen Dedić i on stoje u permanentnoj usmenoj lektiri koja se nikad ne zaboravi.

Zapravo, čini mi se da je, štaviše, on lokalni Luter, prvosveštenik, neke nove religioznosti, koja poput gospela okuplja neke desetine, stotine i hiljade ljudi u toj publici. Svih onih koji su Balaševića, davno još, naučili sa kaseta ili ga tek sada upoznaju na Youtubeu. To su sledbenici, koji naizust znaju svaku reč svih njegovih pesama. Zanimljivo je, kada ih kamera na video-bimovima zumira, to je prizor sredovečnih, a parova koji se još uvek jednako vole, kao i sad prirodno zaljubljenih, nekih novih klinaca.

Balaševićevi koncerti su kolektivna katarza ili bolja metafora, Vasina torta, npr: red patišpanja alegorične tradicije i nostalgije naivne prošlosti. Od “Protine kćeri” do “Bogojavljenske noći”, tim se stihovima blagosiljamo. Ljubav mu tu dođe onaj debeli čokoladni nadev, a šlag na torti njegova je politička satira i šoumenski talenat, onakav kakvim ga je autoritetna Soja Jovanović otoič prepoznala. Kao Sterijinog moderatora u “Pop Ćiri i Pop Spiri”, pa on nadalje sam u “Vojnicima” do “Specijalne redakcije” na čijoj je direktnoj tradiciji nastao današnji popularni “Državni posao”…

Dvorana Stonoteniskog prvenstva Novi Sad, vremenski je podudarna sa prvim Balaševićevim albumom iz 1979 — “Mojoj mami umesto maturske slike na korzou”. Ta aranžmanska produkcija, danas jednako dobro i moderno zvuči u sadašnjoj Balaševićevoj top koncertnoj postavi muzičara: od Pere Radmilovića na bubnjevima i Gabora Bunforda na klarinetu i saksofonu (prvi član Big benda RTS-a, drugi NS), Ivana Zoranovića na gitari, Nikše Bratoša (onog koji još samo svira sa Džibonijem, a kao producent stoji iza Cetinskog, nekad Tošeta Proeskog i Čolića), do poslednjeg, a najboljeg maestra na klaviru, Aleksandra Dujina. Od kulminacije kakva je “Braća bluz” filmska završnica — “Hej, haj, baš nas briga” kojom se svi zajedno odjavljuju, do za ovaj put aperitivnog arhivskog vina “Marine” jedine, imenom neposvećene pesme supruzi Oliveri.

Flešbek je i “Uticaj rođaka na moj životni put”, gde stavljamo jedinu i najmanju zamerku u ovoj opštoj ideologizaciji lika i dela Đ. B. Naime, naša mentalna naviknutost na ženske prateće vokale u tim nekim stvarima, nije se dobro supstituisala autokarikiranjem.

Balašević nam savršeno pada na Bogojavljenje, kao na 14. februar i kao na 8. mart. I onda nek muzika ide redom: “Pa dobro gde si ti”, “Boža Pub”, “Neko to odgore vidi sve”, “Za treću smenu”, kojoj je nedostajalo da se možda nadoveže neodsvirani “Blues mutne vode”. Digresija: dogodio se u Kombank areni presedan neočekivane muzičke želje iz publike, koju je Balašević ispunio, čuvena Buba Erdeljan, jedna od onih iz njegovog tipičnog pripovedačkog narativa kao što su “Ljubio sam snašu na salašu” i “Al’ se nekad dobro jelo”… baš.

Njega će Balašević u drugoj polovini osamdesetih razviti u hitični recimo, džipsi džez dodajući violinu, cimbal i napokon ceo tamburaški orkestar… “Devojka sa čardaš nogama”, “Mala garava”, “Ćaletova presma”, “Slabo divanim madžarski”, preko “Namćora” i “Sina jedinca” sve do današnjih dana. Biće da od davnina, pokojnog Janike Balaša, mi nismo imali tamburaše, dostojne naslednike kakav je sad orkestar Zorana Bugarskog Brice.

U međuvremenu, postoje dve faze: prva su sad već antologijske, spore i sentimentalne stvari od “Slovenske” koje se naša X generacija seća po jedinstvenoj prilici da na stih: “O zagrli me sad, jako, najjače što znaš”, u stiskavcu, što jače priljubi partnerku, na kućnim žurkama iz osamdesetih. Zatim “Bezdan” i “D-mol”, “Provincijalka” i “Portret”… Druga je politička i angažovana, u rasponu od “Ne lomite mi bagrenje”, “Hondurasa”, “Virovitice”, do “Putuj, Evropo” i “Živeti slobodno”. I kao refleksija na vozove bez voznog reda: “Samo da rata ne bude”, akapela hor deset hiljada Novosađana sa osećanjem izazvane jeze kojoj se nije moglo odoleti, ali se ovaj put moralo odupreti. Napokon uvek emotivna posveta Banjaluci — “Nevernik” na koji se opusom nadovezuje “Duet za Kemala Montena”. U toj tipičnoj Balaševićevoj suptilnosti da se jasno čita između redova, ostala je do danas nepomirljiva razlika između njega i jetke banalnosti Bore Đorđevića, na drugoj strani, koja ih je nakon zajedničkih “Računajte na nas” meseci zauvek razdvojila na dva pola, da se ne poveruje da su oni ikad bili u istoj grupi.

Tada se vratimo dvehiljaditim, jer su i one još jedna Balaševićeva distinkcija u odnosu na ceo ex-Yu RnR hol slavnih. Jer važno je reći da je ceo taj novi ciklus jednako dobar kao njegov iz zlatnih osamdesetih, epohe u čijoj empatiji danas živimo. Te 2001. Ignac Šen, prva violina Velikog narodnog orkestra RTV-a, začinio je pomenuti “Dnevnik starog momka”, Aleva pikantnim: “Lakonoga”, “Budimpeštanski sneg”, “Korzo”, “Noć kad je Tisa nadošla”. Na fonu negdašnjeg “Ringišpila”: “Princezo, javi se” i “Moja draga je veštica”.

Onda 2004. apsolutno romantični Cigani Alvirovići, duetom akustičnih gitara, dodaju još dinamičniji štim, u “Bože, Bože” i “Aco braco”, a sam Balašević se vraća svojoj ravničarkoj miteleuropskoj fascinaciji kroz “Čivutski vrt” i “Galiciju”. Veliko finale je taj tuš sastavljen od kontraprima, basprimova, čela i begeša pod prim palicom Brice Bugarskog sa poslednjeg Balaševićevog albuma: “Berba 59”, Ljubav ne pobeđuje. Singl “Vidra s Begeja” neposredno izašao pred ovu turneju tri koncerta, kao sve ovde odsvirano, a namerno pobrojano, da čitalac nasluti ili se podseti tog volumena emocija. Pa što da ne i patosa patetike, jer ona je za ljude.

Koncertna plej-lista su “Hronike” Balaševićeve karijere; sastavljena je od preko 40 pesama — numera. To je i jedini koncert sa onim slatko-gorkim osećanjem na kraju, kada odslušamo poslednju “Odlazi cirkus”, gde uprkos neizmernom zadovoljstvu, što ga sa sobom nosimo kući, delimo utisak, sa njim, Đoletom, da nam nije svirao naše omiljene: “Vasu Ladačkog”, “Život je more”, “Svirajte mi jesen stiže”, “Miholjsko leto”… Takav efekat, koji posetioce ponovo vraća na naredne godine i turneje, najveće svetske zvezde postižu namernim trajanjem koncerta do maksimum sat ili dva. Tome su me podučili najveći menadžeri produkcije sa kojima sam sarađivao, od Rolingstounsa preko Policea do U2.

Đorđe Balašević ih je sa dvostruko duža četiri sata demantovao. Njemu ćemo se vraćati dok je živ. I to će se vraćati ona nevidljiva većina pristojnih i normalnih ljudi, nasuprot večitom, a post-truth javnom diskursu da je više onih koji ga ne vole.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime