Najbolji film 31. Festivala autorskog filma, „Sorella di Clausura” Ivane Mladenović, od 23. aprila je pred domaćom bioskopskom publikom, a distributer je Five Stars Films.
Reč je o gorko-slatkoj „pank komediji” smeštenoj je u Rumuniju 2008, neposredno po ulasku zemlje u Evropsku uniju, a na samom početku globalne finansijske krize.
Naslov filma odnosi se na hor italijanskih monahinja koje su se zavetovale na klauzuru i ćutanje i samo jednom godišnje pevaju.
Glavna junakinja je 36-godišnja Stela (Katja Paskariju) koja živi na periferiji Temišvara sa brojnom porodicom u malom stanu. Iako ima fakultetsko obrazovanje, primorana je na razne fabričke poslove, ali ni na jednom ne uspeva da se dugo zadrži.
Za Nedeljnik tim povodom razgovaram sa Katjom Paskariju, zvezdom svojevremenog pobednika Berlinala „Baksuzni seks ili luda pornografija” Radu Žudea,
Kakvi su bili Vaši prvi utisci o Steli kada ste pročitali scenario? Kako ste gradili njen unutrašnji svet?
Scenario mi se odmah dopao (mislim da sam ga pročitala i pre nego što sam saznala da sam dobila ulogu Stele); bio je veoma sadržajan i intenzivan čak i pri samom čitanju, istovremeno duhovit i emotivan. Možete samo da zamislite kakav je to izazov bio za mene – dobiti priliku da pronađem tu savršenu meru u njenom liku i postanem tako snažna figura. Pre svega, blisko sam sarađivala sa Ivanom kako bismo pronašle pravi ton i odredile granice unutar kojih možemo da se igramo sa Stelinim likom. Prolazile smo kroz čitanja, probe, diskusije, koristile video zapise, fotografije, priče i sve ono što se našlo između toga.
Koliko je, iz glumačke perspektive, izazovno dočarati lik koji je u isto vreme i komičan i duboko tragičan?
Veoma je izazovno sve dok ne pogodite pravu notu. Nakon toga, to postaje čisto uživanje. Takva uloga podrazumeva i koncentraciju i opuštenost; zahteva empatiju i poziva tu našu teatralnu (histrioničnu) stranu da bude prisutna i veoma prodorna. Neophodno je razumeti kontekst i konvencije, a na kraju sve to postane lično – slično stvarnom životu, ali sa postavljenom lupom preko svega.
Da li ste tokom pripreme za ulogu crpeli inspiraciju iz stvarnih ljudi koje ste sretali, ili se lik više razvijao kroz maštu i saradnju sa rediteljkom?
Mislim da je u pitanju mešavina oba faktora. Ne mogu pobeći od onoga što jesam, od svog izgleda, sopstvenih iskustava i misli. Trudim se da svojim likovima udahnem autentičnost, a ovde sam imala sjajnu priliku da imam pristup stvarnoj osobi koja je poslužila kao inspiracija za Stelu. Rekla bih da je krajnji rezultat plod saradnje, različitih uticaja i zajedničkih odluka Ivane i mene.
Vaš lik dolazi iz sveta u kojem su snovi često jedini beg od surove svakodnevice. Smatrate li da je današnja publika sklonija da razume takve likove više nego što je to bio slučaj u prošlosti?
Definitivno. Danas nam je to potrebnije nego pre deset ili petnaest godina. Ponovo proživljavamo krizu u realnom vremenu – ekonomsku, političku, društvenu i kulturnu. Rekla bih da je ova kriza veća od one iz 2007–2008. godine. Ljudi koji su iskreni, ogoljeni i „pankeri“ u duši poput Stele, iznenađujuće, i bez sopstvene namere ili znanja, postaju idoli u smislu slobode duha i misli. Kada vas stvarnost previše jako udari, čoveku prosto postane svejedno šta društvo od njega očekuje (počne da mu se živo fućka za društvene norme).
Rumunija iz 2008. i Rumunija iz 2026. godine se prilično razlikuju. Zemlja je ostvarila značajan napredak. Šta se, po Vama, najviše promenilo?
Pretpostavljam da više nismo „zemlja neograničenih mogućnosti“, kako je to tada delovalo. Amerikanci jesu došli, ali nisu doneli „obećanu zemlju“… kao što se i moglo očekivati. Sada smo u mnogo složenijoj poziciji jer smo čvrsto vezani za Evropsku uniju, zavisimo od njih i dalje čekamo da nam drugi diktiraju pravila… dok se oni sami dave u sopstvenim greškama (sranjima). Iskusniji smo, ali smo definitivno i mnogo umorniji.
Tagovi
