Karta je skupa, komentator loš, gunđala su dežurna… Niko ne očekuje zabavu, ali Crvena zvezda ne može bez fudbala

0
Foto: Profimedia

Više puta je citirana i opet je nedovoljno, ona rečenica Miljenka Jergovića da mogu i fudbal i pivo bez Crvene zvezde, ali “to nije to”. Međutim, danas kao ne mnogo puta pre, glavno je pitanje, može li Crvena zvezda bez fudbala?

Balkanluk je – i treba ga oberučke prihvatiti i izvrnuti ruglu ponekad – to što svaki neupseh uspemo da relativizujemo, da mu izobličimo konture i tako ga pretvorimo u veliku zaveru ili veliku nesreću. Ponekad potcrtavajući te (za izgovore) važne spoljne faktore – i ne samo te, makar toga imamo – u zapećku ostavimo ono oko čega se vrti Sunce. Fudbalsku loptu i njene puteve gospodnje.

Igra je postala didaskalija svakodnevnih drama, tragedija i komedija, često monodrama samozaljubljenih, pa je tako i u slučaju Crvene zvezde. Nekada su se protivnički navijači utrkivali da smisle bolji štos o tome kako je Šestić nedovoljno inteligentan, a Zvezdini im uzvraćali da to govori o njihovim igračima kad ih već takav Šestić pravi magarcima.

Sve današnje fore svode se na jeftino politikanstvo i količinu novca koju je neko uspeo da dobije.

Tako je, mnogo nakon što je vic nestao iz igre, postalo deplasirano pričati viceve o igri i začikvati rivale.

Tako, u blagom grču da neće biti suviše zabavno ni večeras kada na stadion Rajko Mitić istrči Olimpijakos, sav Beograd i sva Srbija, traže nešto što bi moglo biti zabavno.

Zabavno je to što Crvena zvezda ima najbolji evropski period u poslednje tri decenije, a neki navijači se ljute. Ta dežurna gunđala kažu da im je karta skupa, a komentator loš i to je baš zabavno onima koji su u pravo vreme na pravom mestu kupili konzervirani pasulj ili sipali gorivo, pa kartu dobili besplatno.

Ako se malo napnete, može biti zabavno i to što će navijači dva kluba na stadion zajedno, bratski. I to što se navijačima protivničkog tima neće zviždati na Marakani, ali se neće pevati ni pesme na grčkom, čak.

Zabava je u slobodnom padu kako se približavamo ljudima koji su umali upalu srednjeg uha kada je Ljuba Tadić pričao o tome da se u sreći ne treba gorditi, a u nesreći očajavati, pa su ispali iz ravnoteže. Slavni glumac je zaboravio i da ne treba upirati prstom u svoje igrače, trenere. Da je i inače malo nepristojno pokazivati prstom. Nije ni zvezdaški.

A šta je uopšte zvezdaški? To se od ove silne zabave često zaboravlja. Zvezdaški je biti džentlmen, gubiti sa stilom i pobeđivati na svoj način. Zvezdaški je platiti ulaznicu za vic od igre i vic između dva fišeka semenki. Zvezdaški je biti romantičan iako izgleda zabranjeno.

Zvezdaški je ponašati se kao svetski šampion jer to nije prelazna titula – kad jednom to postanete, to se čuva, neguje i održava.

Zvezdaški je igrati unapred ali i čuvati loptu kod korner zastavice dva minuta, uz šeretsko namigivanje publici. Zvezdaški je dati gol i proslaviti ga tako da se na Banjici zaljuljaju zgrade.

Nije zvezdaški ništa što nije fudbal, zar ne vidite?

Crvena zvezda zato ne može bez fudbala, eto odgovora na današnje pitanje. Ne može igra da bude didaskalija. Ali ne brinite, to najbolje znaju oni ljudi na klupi što se ponekad smešno obuku ali poznaju fudbal u mali nokat.

Oni će sve ono što je zabavno, ali nikome nije smešno, gurnuti u drugi plan kada igrači istrče na teren.