Nekoliko puta sam hteo da radim intervju sa glumicom Vladicom Milosavljević. Tih nekoliko puta je bilo svaki put kada bih na televiziji naleteo na ko zna koju reprizu filma „Oktoberfest“. U koji god minut reprize tog filma upadnem, ostanem do kraja i odjavne špice. I uvek se prolongiralo, iskrsavalo nešto drugo, a onda mi je režiserka Alisa Stojanović rekla da u njenoj novoj predstavi igra i Vladica.
Poslednjih godina pojavila se u odličnim ulogama u pozorištu: „Leni“, „Marks u Sohou“, „Razbijeni krčag“… I u filmovima i serijama, naravno. Pred sam intervju setio sam se kako sam kao klinac u jednom od prvih hobija – skupljanje autograma, kao prvi u kolekciji dobio potpis od Vladičinog oca, slavnog glumca Dragoljuba Gule Milosavljevića. I to sam spomenuo na samom početku našeg razgovora.
U novoj drami „64“ glavni junaci su bračni par koji nagrizaju životne okolnosti. U ovoj zemlji mi već imamo tridesetogodišnju rutinu da nam okolnosti ne idu naruku i da smo u permanentnoj krizi, a šta ćemo znati o sebi i drugima posle ove predstave?
Da, istina i lepo rečeno. Kao da smo se navukli na te loše okolnosti i krizu od 30 godina. Čujem da se u Rumuniji pojavio transparent na protestu sa natpisom „Nismo vam mi Srbi“. Pretužno. Posle ubijanja srca grada, tj. naše prelepe železničke stanice „Remek delo arhitekte Dragutina Milutinovića iz 1884. kada je Beograd zaista postao deo sveta“ (citat iz knjige „Firentinski dublet“ Gorana Skrobonje i Ivana Nešića koju toplo preporučujem), pomislih isto što i Rumuni. Pitam se koliko još samo urbanističkih zločina možemo da istrpimo, a gde su ostale đubretarije i nepočinstva! Možda smo se tako sjadili ne samo od korone već pre svega od opšteg osiromašenja i brige oko preživljavanja.
Pre 30 godina, 1991. me zatiče u Zagrebu gde radimo odličan TV film u režiji Dragane Disić. Imam 35 godina, radim puno, i to u celoj Jugoslaviji. Sve je baš super, osećam se kao mala institucija. Onda je došao raspad naše zemlje. Mnoge stvari su postale bolno jasne.
„A šta ćemo saznati o sebi i drugima posle ove predstave“, čini mi se da smo upravo to pitanje postavili publici, a ja sam o sebi i o drugima saznala više kroz sam proces rada koji je kod Alise uvek drugačiji, tj. primeren projektu na kome radi. Majstorica.
U drami „64“ su ljudi na pragu četrdesetih, godina u kojima bi trebalo da je dosta toga rešeno, ali da li svi mi do penzije živimo u tinejdžerskoj nestabilnosti nepredvidive budućnosti?
Da, ta tinejdžerska nestabilnost do kraja života. Čini mi se da je ceo svet postao nestabilno mesto. Helena, mama glavne junakinje u ovom komadu, kaže da se danas „samo povećava lista stvari od kojih ne možeš da zaštitiš svoje dete. Sad još i terorizam. Planeta propada. Virusi napadaju. Rat na sve strane. Ovo vreme je bizarno, sve je nešto nestalno“. Stari sistemi su očigledno prevaziđeni. Moraćemo prvo da se stabilnije usidrimo u sebi samima, da bismo se bolje i lakše kretali kada dođe vreme za akciju. Naravno, mnogo je teže u sredinama gde se ne poštuju propisi i pravila civilizovanog ponašanja, gde se zakoni ne primenjuju a institucije služe za popunjavanje glasačkog kadra. Na to sve treba dodati siromaštvo. Dakle, Srbi, dišite najgori vazduh, čupajte što više drveća iako nas je Andersen svojevremeno posetivši ove krajeve nazvao „dobrim narodom hrastovih šuma“. Budimo najsiromašniji u okruženju, budimo najjeftinija radna snaga. Razmišljajmo o Kosovu još nekoliko generacija. Dok se na naše oči unakazuje, nepopravljivo i nepovratno naš glavni grad, a provincijske autobuske stanice su iste one od pre 40 i više godina.
Neprestano se priča o patriotizmu a neprestano se i odlazi iz zemlje. Priča se da odlaze najobrazovaniji, ali odlaze i radnici i danas je teško naći dobrog majstora jer su svi otišli napolje. A vi ste se vratili iz Amerike u kojoj ste mogli da ostanete. Ko vam je nudio da ostanete i šta vam se nudilo? I zašto ste se vratili u Jugoslaviju?
Ima neka greška u vezi s tim, prezloupotrebljenim pojmom patriotizam. Nisam zapazila nijednu vlast koja je patriotska i oseća empatiju prema svom narodu. Sramota je i neukusno njome paradirati, a za početak mogao bi se naš istinski patriotizam iskazati prema našoj zajedničkoj otadžbini, majci Zemlji. Odlazak iz zemlje nužno ne umanjuje patriotizam, zapravo možda ga i uvećava ako dodamo nostalgiju. Razumem ljude koji hoće da odu. Oni su zapravo primorani da odu na našu žalost i nemerljivu štetu za ovo društvo. Što se mene tiče, postojala je, u smislu podrške, mogućnost da odem. Sećam se razgovora sa Mirom Furlan koja se upravo vratila iz Amerike. Šta činiti? U celoj Jugoslaviji radimo i u pozorištu i na filmu, na TV-u, sva vrata su nam otvorena, sa crvenim pasošem putujemo kuda želimo bez vize. Iako nismo bogate, lako stižemo na žurku u Mariboru i po cipele u Italiju. Zašto bismo otišle? Tog razgovora smo se kasnije setile u sasvim drugačijim okolnostima. Bilo bi komično da nije tragično.
Bili ste jedna od zvezda filma „Oktoberfest“, o mladiću koji sanja odlazak na ovaj festival u Minhenu. Vi ste tada u stvarnosti zvezda, mlada glumica, o čemu tada maštate? A da li i u najružnijem snu predviđate kraj veselih osamdesetih?
Ni u najružnijem snu! Što se tiče devojačkih maštanja: prvo uloge, pa gde bih na more, knjige kao utočište, pa frajeri kao divota i problem… Ipak najbolja upotreba moje mašte desila se u radu sa pozorišnom trupom Kačinski koju su činili umetnici iz Zagreba i Beograda u saradnji sa Studentskim kulturnim centrom, u to vreme kultnim mestom što se tiče vizuelnih umetnosti, muzike, performansa, filma, koje je davalo mogućnost avangardnog i vaninstitucionalnog pozorišnog izraza. Sve to prestaje 1991. godine.
„Dabogda imala pa nemala“, valjda mi je pisalo na majici kad sam se probudila. Ovo sa natpisom na majici je zbog spasonosnih kolumni Srđana Valjarevića u vašim novinama. Greju, hlade, razbijaju grčeve po mozgu, izazivaju smeh glasni i bezglasni i vrše mentalnu higijenu, obožavam
Da li sve prestaje u SKC-u i Beogradu kada tenkovi stižu na ulice Beograda pa i SKC-a?
Da, naši „Kačinski“ Hrvati naravno više ne dolaze. Mi igramo omnibus predstavu sa nekoliko priča i u jednoj od njih, dve devojke (ja doduše imam 35 godina) igraju bilijar i to se moralo dobro navežbati da bismo dotakle bar neki nivo lakoće te igre. One dakle uz bilijar malo pričaju, malo đuskaju, u stvari čekaju dilera da krenu dalje u provod. Ovaj se pojavljuje na štulama, ali ih ničim ne obraduje te posle piva i divljeg plesa sedaju na bilijarski sto i blenu u daljinu, dok se kroz divnu salu SKC-a i dalje i dalje prostire odjavna numera, meki glas Toma Waitsa koji kao da moli za sve nas: „Take me away“… Onda jedna devojka pita: „Šta ćemo sad?“, a druga odgovara: „Je..ćemo se sa Unproforom.“ Kraj predstave je zapravo izmenjen i tako izgovoren jer smo upravo tada prvi put ispred SKC-a ugledali tenkove. Sve nestaje ubrzano i nastaje ta strašna sramota. Ostaju ljudi i naši sje..ni životi.
Nema više da sedneš u avion i eto te u Splitu gde nam je predstava prešla na stalni repertoar. Igram Dezdemonu. Nije baš zadovoljavajuća režija a ni kostim, ali Šekspir je, a kolege jake. Pa ipak najveća radost je videti more. Mirisi nadiru kroz okna aviona dok nadleće tu i dalje bujnu divotu od prirode iako je zima sa sve ljudima u majicama koji igraju balote na suncu. Svi planovi, dogovori, tekuće predstave, projekti, putovanja, započeta veza. „Dabogda imala pa nemala“, valjda mi je pisalo na majici kad sam se probudila. Ovo sa natpisom na majici je zbog spasonosnih kolumni Srđana Valjarevića u vašim novinama. Greju, hlade, razbijaju grčeve po mozgu, izazivaju smeh glasni i bezglasni i vrše mentalnu higijenu, obožavam.
Da li vas je iznenadilo da posle novog talasa, nekih veselih osamdesetih vidite tenkove na ulicama, a ubrzo i raspad Jugoslavije i rat?
Teši me da su se iznenadili mnogo pametniji ljudi od mene. Doduše bilo mi je nekako čudno u Sarajevu tokom Olimpijade. Snimali smo kao da je sve normalno ali, nešto je već bilo u vazduhu i bitno menjalo sam kraj osamdesetih. U Dubrovniku, na primer, naprasno skidaju posle samo dve sezone predstavu „Život je san“ u režiji Dušana Jovanovića za koju se smatralo da je decenijski vrh produkcije Letnjih igara a igrano na kuli Minčeta, navodno zbog opasnosti od visine na kojoj je gledalište. Aha. U Sloveniji film „Dama herc“ bunkiran. U oba projekta Srbi imaju glavne uloge?! Nemoguće da je zbog toga, mislila sam.
Tada živim na Zelenom vencu i ono najgore i skroz onespokojavajuće bilo je novo, svakodnevno divljanje u centru grada, ispred palate Albanije pa kroz Knez Mihailovu širila se četnička muzika i kokarde. Povratak u budućnost takoreći.
Imali ste ključ od stana Mire Furlan u Zagrebu, a ona ključeve od vašeg beogradskog stana. Kako ste onda reagovali kada je odlučila da ne bude ni u jednom stanu, ni u Zagrebu i Beogradu, i zauvek napustila zemlju? Šta ste tada pričale kao velike drugarice u tim groznim mesecima?
Da, istina je, razmenile smo ključeve i knjige i poklone i vreme, i jedno izuzetno prijateljstvo. Volele smo oba grada i u oba radile. Upoznali su nas Slovenci u Sarajevu. Mira nije izabrala da ode. Hrvatske kolege su je razočarale, Zagreb proterao. Sve je savladala osim j..enog komarca. Izgleda da su dolazak i odlazak fiksni termini, a ono između slobodna volja. Valjda. Baš smo volele da “filozofiramo”. Nedostaje.
Evo kada ste spomenuli Zagreb, taj grad je bitan za vas i karijeru. A kako komentarišete poslednje izbore u Zagrebu gde je pobedila neka ekološko, zeleno-crvena koalicija? Potpuno sveža snaga, a kod nas u Srbiji su alternativa vlasti već isluženi stari istrošeni politički igrači i daleko smo od ove opcije koja je pobedila u Zagrebu?
Volim Zagreb, dobro poznajem Dalmaciju sa ostrvima, a tek Istra… ura! Čestitam! Blago njima. Zeleno-leva platforma, pa ima li bolje kombinacije za ljude, građane i jednu moguće bolju budućnost? U svakom slučaju, ta suštinski velika pobeda i ta nova kultivisana energija deluju kao opšta radost i nada. Dobar vetar u leđa za sve. Jasno je da ta, kako ste rekli, „potpuno sveža snaga“ ozbiljno hoće da pomogne svojoj zemlji. Valjda je to patriotizam. A to koliko smo mi blizu i tačnije daleko od te dobrobiti, može se lako ispitati koristeći film „Ustav Republike Hrvatske“ kao lakmus. Šta mislite za koliko godina ili decenija ćemo se mi tako genijalno našaliti sa četnicima kao taj vrhunski film sa ustašama? Zapravo kroz duhovitost razotkriven je duh nacionalističke skučenosti. Stvarno, koliko će nam još trebati? Zadržimo zato pažnju naročito u kuhinji dok seckamo i slično, jer mala crna rupa nepažnje vreba pa može recimo da domaćicu ufura u glupa pitanja tipa: kolike su plate ljudi koji će dobiti posao da čuvaju jaje-spomenik na železničkoj stanici, tj. njenom grobu? Od koga da ga čuvaju? I slična pitanja vrebaju i mnogo ih je. Ako je domaćica dovitljiva, može da odgovori samoj sebi, na primer: „Šta te briga kolika im je? Je l’ ćeš ti da konkurišeš?“ I slično… Uglavnom nema odgovora.
Zašto ste se vi u jednom momentu povukli? Zbog rata, porodice?
To je jedna jako romantična priča o otkrivanju novog spokoja i porodice koja zapravo ko zna da li bi se desila da nije bilo rata, tj. prestanka svih aktivnosti na koje smo navikli. Ta pauza u radu uopšte nije ispala dobro u pogledu profesije. Sve se promenilo. Nova pravila. Novo korisničko pozicioniranje. Mnogo manja zemlja. Živela osrednjost! Svakako nešto u čemu ne želim ni da učestvujem. Tih pet godina plus još pet radnih, plata mi je bila 100 maraka. Hrabro sam ovako mala i već u nekim godinama uletela u sasvim novi život i došle su dve velike, za mene i prevelike muške bebe. Dugoročna investicija. Mnogo bitniji posao za tih pet godina „odsustva“.
Rekli ste jednom da je ovaj narod zaslužio da ima čestitije ljude na vrhu posle devedesetih. Da li smo mi i dalje u razočaranju da ono što je usledilo posle 5. oktobra nije bilo ono zbog čega smo se svih devedesetih godina borili i zbog toga smo trajno apatični i nepoverljivi?
Šta reći? Da. Vaše pitanje je odgovor. Sramota me je od nas. Tražili demokratiju a dobili retko izgladneli neoliberalni kapitalizam. A sada bi trebalo lustrirati sve.
***
Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 489
Tagovi
Misa
Propala ko kauc.