“Kalabić nikada nije bio sudski osuđen. Da li to podrazumeva da je nevin? Ni Ante Pavelić nikada nije bio sudski osuđen”: Predrag J. Marković za novi Nedeljnik

1
Fotografija: Wikimedia Commons

Prva, nehotična rehabilitacija Nikole Kalabića odigrala se tokom prikazivanja serije “Poslednji čin” Save Mrmka 1981. godine. Zoran Rankić je tako maestralno odigrao Kalabića da su dečaci po ulicama ponavljali repliku iz filma: “Kalabić sam ja, bre!” Bilo bi zanimljivo pregledati zapisnike raznih ideoloških komisija tog vremena, koje su se sigurno zabrinule zbog neželjenih poruka ove serije. Možda i zbog te serije, Kalabić je stekao nezasluženu slavu. Najpopularnija kafanska četnička pesma pominje Kalabićeve “straže”. Čudni su putevi kafanske slave. Mnogo ozbiljniji borci, kao Jezdimir Dangić, Dragutin Keserović i mnogi drugi nisu zaslužili tu “počast” kafanskih sviraca.

Niz je zločina za koje Kalabić snosi odgovornost. Njegovi branitelji bi mogli da kažu da se koncept komandne odgovornosti retko primenjivao 1945. godine i u svetu. Ovaj koncept je konačno uobličen posle suđenja japanskom generalu Jamašiti. Da li je komandant Gorske garde kriv za pojedinačna zverstva lokalnih kabadahija? Jedan od najzloglasnijih takvih zločina je ubistvo Darinke Radović iz Rajkovca i njenih dveju kćeri. Darinka je time postala simbol otpora i četničkih zverstava. Ona se po legendi, žrtvovala da bi spasla ranjenog partizana. Izgleda da u tom trenutku nije bilo tog partizana i da su je ubili seoski koljači iz niskih pobuda. U svakom slučaju, Kalabiću nije palo na pamet da kazni te zlikovce, uprkos činjenici da je ovakvo zlodelo ozbiljno ukaljalo ugled ravnogoraca u tom kraju.

Četnici jesu imali problema sa disciplinom. Mnogi seoski razbojnici su se proglašavali za “vojvode” i vršili pljačke, silovanja i ubistva. Međutim, moralno odgovorni komandanti su ih kažnjavali. Čuveni trstenički pesnik i bibliotekar Veroljub Vukašinović me je podsetio kako je lokalni četnički komandant Mile Đorđević naterao neku samozvanu “crnu trojku” u Velikoj Drenovi, ogrezloj u nepočinstvima svake vrste, da javno, nasred sela, ubiju jedan drugog. Pri svemu tome, mnoge njihove žrtve su bile crnoberzijanci i bogatije izbeglice, a ne žene sa decom kao Darinka Rajković. Partizani su ubili daleko više civila od četnika, ali je iza njihovih streljanja stajao organizovani represivni aparat. Izuzetno su retki pojedinačni i samovoljni ispadi partizanskih likvidatora.

Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. avgusta

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

1 KOMENTAR

  1. Калабић и његова “ексцесна” рехабилитација, за поверовати је да ће бити враћена у “русло” правде и да ту не би смело да буде више никаквих изненађења. Никакво се разбојништво, убиства и слично не може рехабилитовати, никада. Ни по индиректној, командној, а свакако не директној одговороности. Али онда наилазимо на проблем. У сред Србије лежи највећи убица и лопов “свих народа и народности” бивше нам земље (а биће и свих времена, јер ови данашњи су ипак аматери за њега). Не рехабилитован, него несуђен и неосуђен ! Уз десетине хиљада својих (идеолошких) сатрапа. Човек који је основао први конц-логор после Другог светског рата, на отоку званом Голи. Побио толико људи да и сами историчари комунистичке провинијенције не могу изрећи ништа осим истине да се ради о већем броју убијених цивила од свих “издајника” и њихових колаборациониста заједно. Да је попљачкао толико да то данас представља државни проблем. Не само у смислу како да се врати. Да се не помиње државни удар и противправно преузимање власти. Како се онима за “Краља и отаџбину” не може опростити убијање и пљачкање, исто тако се то не може ни следбеницима “Комунистичког манифеста”. Стога није јасно из ког разлога се судови данас не баве управо овим проблемом ? Та болесна и унапред осуђена на пропаст идеја, је одавно мртва, без обзира на невелико присуство њених следбеника у јавним институцијама. И они би да са том идеологијом немају ништа. Па неуспешно покушавају да ту комуно-фаштистичку идеологију промовишу као некакав “бренд”, да су они у ствари социјал-демократе, само имају мали проблем са тим што су им руке до лаката у крви и опљачканом. И како правда “каже”, сви би морали бити једнаки пред њом, а то није оно чему данас сведочимо. Јер, не може Броз и данас бити “идеал”, а Калабић злочинац, а онда, боље је и исконструисати ситуацију да ни Калабић није злочинац, јер то Броз никако не сме да буде ! У том случају друштво улази у озбиљан вреднносни проблем, са далекосежним последицама у будућности. Демократска друштва немају оваквих “компромиса”, пототово не она којма ова земља (бар на папиру) тежи, па није јасно ни како се некаква поглавља о усаглашености овдашњег правног система са тамошњим, могу отварати ? Да се не говори о томе колико јавно или скривено, од стране државних власти глорификовање злочинаца и злочина, може имати последица како на унутрашњем, тако и на међународном плану. На жалост, правосуђе у Србији још увек гледа на једно око, а онда ни овакве “рехабилитације” не треба да изненађују.

Comments are closed.