Kako stići do “Nula Covid” : Pet najvažnijih lekcija za ublažavanje pandemijskih mera

0
Profimedia

Analizirajući uspehe i neuspehe devet zemalja i regiona sa visokim dohotkom, stručnjaci otkrivaju odsustvo jasnih i doslednih strategija za ublažavanje pandemijskih mera i identifikuju ključne lekcije među državama koje se još uvek mogu naučiti.

Iskustvo sa prošlim pandemijama u azijsko-pacifičkom regionu značilo je da su bile spremnije od evropskih zemalja, gde su ekonomske štednje oslabile zdravstveni sistem u godinama koje su prethodile trenutnoj krizi.

Ambicije da se postigne strategija „Nula COVID“  (sprečavanje prenosa unutar zemlje), kao na Novom Zelandu, trebalo bi da razmotre druge vlade, predlažu autori izveštaja koj je je objavio Lancet.

Izveštaj analizira devet strategija zemalja i regiona za ublažavanje ograničenja COVID-19 iz prvog talasa infekcija: pet u azijsko-pacifičkom regionu (Hong Kong, Japan, Novi Zeland, Singapur, Južna Koreja) i četiri u Evropi (Nemačka, Norveška, Španija, Velika Britanija), a  autori pozivaju vlade da razmotre pet ključnih faktora u strategijama izlaska iz karantina.

Nakon uvođenja potpunih ili delimičnih karantina, mnoge vlade se suočavaju sa izazovom ponovnog otvaranja, istovremeno balansirajući u zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim pitanjima. U međuvremenu, SZO je upozorila da bi preuranjeno ukidanje mera moglo izazvati ponovni porast infekcija i naneti veću štetu ekonomiji nego što je prouzrokovana zaključavanjima.

Glavna autorka, dr Helena Legido-Kviglej, sa Nacionalnog univerziteta u Singapuru i Londonske škola za higijenu i tropsku medicinu, kaže: “COVID-19 je ozbiljna bolest koja će biti sa nama još dugo. Sve je više saznanja da se ublažavanje karantina ne odnosi na vraćanje u normalno stanje pre pandemije, a vlade moraju da pronađu strategije koje će sprečiti brzi rast infekcija na načine koji su održivi i prihvatljivi za javnost tokom mnogih meseci.”

Dr Legido-Kviglej dodaje: “Naš pregled međunarodnih iskustava identifikuje lekcije koje vlade mogu izvući iz uspeha i neuspeha jedni od drugih. Ne savetujemo da se potpuno iste mere ponavljaju u različitim zemljama, ali nije kasno za vlade da razmotre nova politička rešenja koja su razvile druge zemlje i prilagode ih sebi. “

Koautor u radu, profesor Martin Meki, sa Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu kaže: “Kako neke zemlje širom sveta počinju da primećuju ponovni rast slučajeva i pooštravaju ograničenja, neophodno je da zemlje nauče lekcije koje smo položili za budućnost. Ne postoje jednostavna rešenja, već velike koristi iz učenje iz iskustava drugih.”

Autori su identifikovali ključna saznanja iz iskustava ovih zemalja koja su povezana sa strategijama za izlazak iz pandemijskih mera širom sveta:

• Jasan plan sa transparentnim postupkom donošenja odluka je od suštinskog značaja, idealno je izričito navoditi nivoe ili faze ublažavanja ograničenja, kriterijume za prelazak na sledeći nivo ili fazu i mere ograničavanja koje svaki nivo ili faza podrazumeva.

• Vlade bi trebalo da imaju snažne sisteme za pažljivo praćenje stanja zaraze pre ublažavanja mera. Autori ističu da je “R vrednost” (prosečan broj ljudi koje će pacijent zaraziti) važna, ali upozoravaju da to zahteva visokokvalitetne podatke u realnom vremenu (kao u Hong Kongu) da bi bili tačni i da ih treba tumačiti koristeći epidemiološko znanje. Na primer, mala lokalizovana epidemija može povećati “R vrednost” države, ali ne zahteva karanrin na nivou države da bi se kontrolisala.

• Za ponovo bezbedno otvaranje, neko vreme će biti potrebne mere kontrole radi smanjenja prenosa, uključujući maske za lice i socijalno distanciranje. “Socijalni baloni” na Novom Zelandu predstavljaju uspešan primer održivih mera, jer omogućavaju socijalnu interakciju, istovremeno smanjujući prenos. Da bi kontrolne mere funkcionisale, vlade moraju da obrazuju i stupe u kontakt sa javnošću, gradeći poverenje i birajući odgovarajuće mere koje je javnost spremna da poštuje. Javnost treba da bude direktno uključena u proces donošenja mera koje odgovaraju lokalnom kontekstu.

• Svaka zemlja mora da ima efikasan sistem za pronalaženje, testiranje, praćenje, izolaciju i podršku pre uvođenja karantinskih mera. Španija i Velika Britanija borile su se da to postignu. Skrining za prolaznike i vozila u Južnoj Koreji podstiče proaktivno testiranje potencijalnih kontakata sa slučajem i nude efikasan model za proširivanje pronalaženja slučajeva. Pored toga, bilo koji sistem za ispitivanje, praćenje, izolaciju i podršku mora biti podržan kontinuiranim ulaganjem u kapacitete javnog zdravstva i zdravstvene sisteme, uključujući objekte, zalihe i radnu snagu.

• Konačno, postoji snažan argument za usvajanje takozvane strategije “nula-COVID”, kao na Novom Zelandu, koja ima cilj eliminisanje domaćeg prenosa, posebno uzimajući u obzir nove dokaze o efektima dugog COVID-a (koji se javlja kod ljudi koji su preživeli COVID -19, ali i dalje imaju simptome duže nego što se očekivalo).

Drugi koautor u radu, profesor Jik-Jing Teo, sa Škole za javno zdravlje, Nacionalnog univerziteta u Singapuru, kaže: „U pregledu međunarodnih iskustava, bili smo zabrinuti zbog velikih razlika u pripremljenosti vlada. Postoji hitna potreba da se razumeju kontekstualne razlike koje su dovele do takvih kontrastnih rezultata i da se identifikuju zajednički principi koje vlade mogu slediti da bi zaštitile svoj narod i ekonomiju.”

Autori identifikuju pet ključnih područja koja treba uzeti u obzir prilikom ublažavanja mera- znanje o nivou zaraze, angažovanju zajednice, kapacitetu javnog zdravlja, kapacitetu zdravstvenog sistema i merama kontrole.

Ističu da su se odgovori do sada značajno razlikovali među zemljama.

Konkretno, metode i uspeh traženja i izolacije kontakata značajno su varirali među zemljama. Mnoge azijske zemlje, osim Japana, odmah su izvršile opsežna ispitivanja, traganje i izolaciju svih slučajeva (tj. ne samo teških slučajeva) od početka izbijanja epidemije, ojačane inovativnom tehnologijom nadzora, dok su ovi procesi u većini slučajeva značajno odloženi u zemljama Evrope, osim Nemačke (gde su postojeći resursi brzo preraspoređeni). Dalje, potvrđeni slučajevi su uglavnom izolovani u institucijama u Aziji, a ne kod kuće, kao što je bilo u Evropi.

Nošenje zaštita na licu (maska, vizir…) da bi zaštitili druge je, barem u početku, usvojeno u mnogo većoj meri u Aziji nego u Evropi. Ovo se delimično zbog kulture prihvatanja. Na primer, u Hong Kongu, Japanu i Južnoj Koreji navika nošenja zaštita na licu već je bila raširena pre pandemije.

Iskustvo sa prethodnim epidemijama poput SARS-a i MERS-a značilo je da su mnoge azijske zemlje već imale snažnu zdravstvenu i javnu zdravstvenu infrastrukturu. Bio je visok nivo javnog prihvatanja strogih pravila u vreme krize, a većina je prihvatala kompromis između svojih ličnih prava i javnog zdravlja. U Evropi su se javni zdravstveni sistemi u Španiji i Velikoj Britaniji borili sa posledicama decenije štednje.