Tokom bogate fudbalske karijere, Predrag Mijatović je preturio mnogo toga preko glave, a ostao je poznat i kao čovek koji često odskakali od ukalupljenog mišljenja o fudbalerima.

Mijatović je u razgovoru sa BBC na srpskom rekao da je imao sreću da mu se ostvari najveći deo snova i da je san svakog kada počne da se bavi fudbalom da jednog obuče dres Real Madrida. A on je bio i igrač i funkcioner kluba za koji kaže da je najveći na svetu.

“Ko je mogao da kaže da se ne družim sa Šukerom zato što je Hrvat?”

Dok je igrao za Real, bio je sjajan u tandemu sa Davorom Šukerom. Prijateljstvo crnogorskog i hrvatskog fudbalera preživelo je i ratne godine, kad su mnogi odnosi „pucali”.

„Nije mi bilo teško da sačuvam odnose, jer sam sa ljudima iz cele bivše Jugoslavije igrao, družio se i osvajao trofeje. Nismo dozvolili da nas te situacije udalje. Uostalom, nisu sportisti ti koji su sve zakuvali”, rekao je Mijat u ovom razgovoru. „Drugo, stvarno nisam imao potrebu da na taj način dokazujem patriotizam, niti da budem primitivac kojem će politika da nameće način razmišljanja.”

„Jednostavno, nije mogao neko treći sa strane da dođe i kaže sad ne treba sa njim da se družiš zato što je Hrvat”, dodao je on.

“Razgovaraću sa Dejom i Tumbom”

A 20 godina kasnije neke druge, a opet slične teme su aktuelne. Zbog utakmice Crna Gora – Kosovo selektor domaćih Ljubiša Tumbaković je više ne obavlja tu funkciju, a dvojica igrača Crvene zvezde odbila su da igraju.

„Nisam razgovarao sa glavnim akterima te situacije, ali vidim da su mediji puni te priče svaki dan. Znam koliko i vi, ali uskoro ću razgovarati i sa Savićevićem i sa Tumbakovićem. Voleo bih da čujem obe strane pre nego što donesem sud”, rekao je Mijatović.

“Lepše je u Realu kad si igrač”

Inače, Mijatović je za Real Madrid igrao od 1996. do 1999. godine, a u glavni grad Španije je došao iz Valensije.

„Ne postoji klub koji na bolji način može da vas lansira u fudbalsku orbitu od Reala. Ali zato kada ne ide, onda je prava katastrofa”.

Tvrdi da je upoznao obe strane slavnog madridskog kluba i nema dilemu koja je lepša.

„Kao fudbaleru, jedina obaveza ti je da razmišljaš kako da igraš što bolje. Kao direktor sam video i drugu stranu. I mogu da kažem, mnogo je lepše i lakše kad si igrač”.

A među istinske legende Reala svrstao ga je gol Juventusu 1998. kojim je kraljevskom klubu doneo titulu prvaka Evrope posle 32 godine čekanja.

„Doživeo sam mnogo lepih trenutaka u igračkoj karijeri, ali to je najveći. Momenat koji je bio veoma značajan za istoriju Reala”.

Prečka, prečka, prečka…

Pomalo ironično, samo mesec i po dana kasnije, Mijatović je doživeo i najgori trenutak u karijeri.

Zvuk lopte kojom pogađa prečku iz penala protiv Holandije na Svetskom prvenstvu i dalje se povremeno čuje…

„Teško je bilo svariti ga, ali, ‘ajde, sad je već prošlo više od 20 godina… Shvatiš da moraš da ideš dalje. Milijardu puta sam gledao snimak. Sećam se tog prvog momenta kada sam shvatio da lopta nije ušla… Odvratan osećaj”, rekao je.

“Bilo mi je žao Bate Mirkovića…”

U oktobru se navršava i 20 godina od utakmice sa Hrvatskom na Maksimiru, u kojoj je Jugoslavija odigrala 2:2 i plasirala se na Evropsko prvenstvo.

To je ujedno i poslednji kontinentalni šampionat na koji su se reprezentacija, što Jugoslavije, SCG, Srbije ili Crne Gore plasirale.

Te oktobarske večeri 1999. godine u Maksimirskoj šumi, Mijatović je dao prvi gol za plave, a onda je Zoran Mirković dobio crveni karton kada je uhvatio Roberta Jarnija za međunožje.

„Ogromna je bila tenzija. Prva misao bila mi je – žao mi Mirkovića, mnogo nam je značio. Ali, i to se dešava. Onda sam rekao – moramo da izdržimo do kraja. Kako je meč odmicao, bio sam sve sigurniji da ćemo uspeti”, rekao je Mijat.

Čile, Čile, Čile…

Uprkos tenzijama, na terenu se veliki broj igrača poznavao od ranije. Dobar deo njih bio je iz generacije „čileanaca”, koja je 1987. postala omladinski prvak sveta.

Ta titula bila je jedna od najpozitivnijih stvari u istoriji jugoslovenskog fudbala, tvrdi Mijatović.

„Imali smo sreće da smo bili formirani u jakoj jugoslovenskoj ligi, pa smo se i posle Čilea još nekoliko godina zadržali u zemlji”, navodi on.

Jugoslavija bi bila osvojila veliku titulu

Upravo su hrvatski igrači te generacije vodili reprezentaciju samostalne države do trećeg mesta na Mundijalu 1998.

„Danas klinci prerano odlaze u inostranstvo i to je veliki problem. Ne stignu da se formiraju ni kao igrači, ni kao ličnosti”.

Mijatović dodaje i da se ti klinci jednostavno „pogube” pred obavezama i onim što ih čeka u fudbalskom svetu odraslih.

„Nisam osoba koja žali za stvarima iz prošlosti, ali da smo ostali zajedno, vezali bi tri, četiri velika takmičenja i uz veliku dozu sreće, verovatno bi osvojili neku titulu”.

Po individualnom kvalitetu smo bili u vrhu, ali na velikim takmičenjima moraju da se poklope i neke druge stvari, dodaje Mijatović.

„Često je radio naš balkanski mentalitet i princip – lako ćemo. Dešavalo se da nas skupo košta ta nonšalancija”.

Odlazak iz Reala

Posle tri godine igranja u Realu , Mijatović je otišao u italijansku Fiorentinu.

„U životu nekada donesete pravu, a nekada pogrešnu odluku. Imao sam situaciju sa trenerom Tošakom posle koje sam rešio da idem. A mogao sam bez problema da ostanem još nekoliko godina”, ističe on.

Odlazak u Italiju nije bio pogodak.

„Teško je kada dugo igrate u Španiji, pa se onda preselite u ligu kao što je italijanska. Nije to funkcionisalo baš najbolje”.

Kako smo doveli Ronalda

Kao najveći uspeh na mestu sportskog direktora Reala, Mijatović je naveo prelazak Kristijana Ronalda iz Mančester Junajteda.

„Ronaldo je predstavljen 2009. u junu, ali ceo posao smo završili još u decembru 2008. Kad se prisetim, skoro godinu dana smo radili na tom transferu koji je bio jedan od najvećih u istoriji fudbala”.

Mijatović dodaje i da je Ronaldo u potpunosti opravdao cenu od 94 miliona evra, što je 2009. bio svetski rekord.

„Ispunio je očekivanja, i to što je on uradio, ne verujem da će neko uspeti da ponovi u dresu Reala”, kaže Mijat.

Mnogo reči hvale Mijatović ima i za trenera Reala Zinedina Zidana koji je tri puta zaredom sa klupe vodio kraljevski klub do trofeja u Ligi šampiona.

„U prvoj mandatu je bio sjajan, napravio je fenomenalan uspeh. Zna kako da motiviše igrače. Ovaj drugi mandat je mnogo komplikovaniji, jer je došlo do smene generacija”.

Ipak, kao najboljeg trenera današnjice on vidi Žozea Murinja.

„Ne kažem to zato što smo prijatelji. Kada sednete da razgovarate, vidite koliko je njegovo fudbalsko znanje. Istovremeno, i on je živi dokaz koliko je teško osvojiti Ligu šampiona”, rekao je Mijatović.