Kako se Džoni Štulić naljutio zbog intervjua Snježane Banović u Nedeljniku

Hrvatska pozorišna rediteljka Snježana Banović nedavno je objavila knjigu “Kronika sretnih trenutaka – Odlomci iz ludih osamdesetih” u kojoj je između ostalog progovorila i o svojoj emotivnoj vezi sa Džonijem Štulićem. U intervjuu sa Brankom Rosićem govorila je o onome što je u knjizi napisala, a dodatni segmenti razgovora i zanimljivi osvrti na vreme provedeno sa Štulićem objavljeni su na sajtu Velike priče.

Da će Štulić odgovoriti svakome ko piše o Azri, ili njemu iz perioda kada je živeo na ovim prostorima, pre selidbe u Holandiju, izvesnije je nego da će da svane. Tako mediji širom regiona prenose objavu sa njegovog Scribda.

Pored svega ostalog, jasno je koji deo priče je Štulića najviše zaboleo. To, uostalom, i sam piše.

“A u beogradskom Nedeljniku osvane razgovor sa njom u odeljku Velike priče, gdeno čudesnim lažima nadmaši ne samo naslov, već i samu sebe”, kaže Štulić, pa potanko odgovara na svaku od tvrdnje Snježane Banović koje smatra spornim.

“Brega me nikad nije posetio u tom mom stanu niti se izvlačio iz ‘obruča’ da bi posetio nju”, piše bivši frontmen Azre i dodaje: “Radi se o jeseni osamdeset treće, i premda tê godine beh par puta u Beogradu, uopšte se ne sećam da sam nju vodio sa sobom (ako jesam, onda nisam obraćao pažnju na nju), kao osamdeset prve, niti ikakvog kokaina, ručka  ili njegovog stana; pamtim samo da navečer (Brega i ja) besmo u teatru i da je glumica Svetlana Bojković igrala izvesnu monodramu (i jasno, primetila Bregu u gledalištu, a možda i mene, ako je uopšte čula za me, u svakom slučaju, dala je to krajičkom usana na znanje). “

Štulićeva gorčina, uobičajena je kao i njegov specifični stil kojim piše, i zbog kog svako njegovo – a retka su – obraćanje javnosti liči na neku Azrinu pesmu.

U ovoj, na 45 strana, nije propustio nijedan detalj.

“Moja mama pak nju sigurno nije obožavala, budući je nikad nije videla (u ono vreme, strogo govoreći, dok sam ja bio tamo). Tê njene lagarije me podsećaju na Titovo ranjavanje od Čerkeza, mada ruske arhive ustrajavaju da ih nije bilo onde, već ga Finci zarobe. Time hoću reći da je preparirana za kukavičje jaje.

Nadalje, nikad sa mnom nije bila u Nemačkoj, pa sukladno ni kod Valtera za kog je čula, inače,ispašće i da je bubnjeve svirala. Avionsku kartu da ide sa mnom nije imala, niti sam na nju urlao preko telefona – nazvah je samo jednom noću iz telefonske govornice, mislim da je prošlodva meseca (još se nalazila u mom iznajmljenom stanu), i pozvah je da dođe (da vidim da l me voli), naravno, bude ono što slućah i na čemu sam joj zahvalan”, napisao je Štulić.

Ovaj deo “otvorenog pisma”, zaključio je rečima: “Ispada da Taida Atinjanka bejaše za nju mila majka, vojnička milosnica, doduše, ali imade nekog obraza.”

Negirao je i da je pesma „Usne vrele višnje“ posvećena Snježani Banović.

„I jednom za svagda, ja nikad nisam nikakvu pjesmu njoj napisao, a kamoli posvetio. Pjesme sam sebi i za svoje potrebe radio, a da nije ona slučajno u kadar upala, zasigurno bi koja druga, jerbo ima ih po pjesmama, i muških i ženskih, potonjih. Doduše, nešto više zato što su u ono vrijeme svi pjevali o ženama (hvali more, drž se obale), uglavnom zbog čemerne neje-ice pa se trebalo sa takvima u koštac uhvatiti i prizemnije dejstvovati.

Međutim, ja sam često pod žensku osobu uvodio sebe i obratno, budući da se to u pjesmama može, jer kao što Tin Ujević iznađe, proza je je-anje, a poezija dr-anje. Utoliko se ne smatram pjesnikom, čoče.“

Tekst Branka Rosića objavljen na Velikim pričama, nije imao negativan prizvuk, ni najmanje, a u naslovu je istaknut stav rediteljka Banović da su Džoni Štulić i Goran Bregović mogli da pobede nacionalista. To ne menja činjenicu da se Štulić osetio prozvanim i da je odlučio da odgovori na svoj način.

U uvodu pomenutog teksta Branko Rosić piše:

“Snježana Banović, profesorka na Akademiji dramskih umetnosti, teatrološkinja, režiserka, ne voli da se njena nova knjiga „Kronika sretnih trenutaka“ posmatra kroz samo jednu ličnost iz tristotinak stranica. A ta ličnost je Džoni Štulić. Ali će mi reći kroz smeh na kraju našeg razgovora da zna da će mit frontmena Azre živeti još dugo, dugo i da ju je nedavno jedan student, kada mu je upisala ocenu u index, upitao: ‘Profesorka, kada će izaći vaša knjiga o Štuliću?’

I naravno da ovo nije knjiga o Džoniju, ali pošto je njegov mit neoročenog trajanja a bilo koja vest – pa i ona lažna o njegovom novom albumu – podigne kliktabilnost portala do pregrevanja, nije čudo što se novinari interesuju šta je napisala Džonijeva devojka iz najplodonosnijeg dela njegove karijere. Ali Snježana nije nikakva bivša šiparica iz prohladnih bekstejdžova hala u kojima je svirala Azra. Ona je vrhunski intelektualac, autorka bitnih knjiga o pozorištu, režiserka, ali i borac (borkinja), i dok pišem ove redove ona u hrvatskim medijima daje izjave i podršku tamošnjim studentima koji protestuju.”

Ceo tekst Branka Rosića, na koji je Štulić odgovorio, pročitajte klikom na ovaj link, na sajtu Velikih priča.