“Kako Pavelić radi, Tito može da vlada koliko hoće…”: Kako je Milan Stojadinović postao poverenik Udbe

0
Ante Pavelić posle atnetata u Argentini, foto Profimedia

Drugi razgovor komunističkog obaveštajca Boška Vidakovića i Milana Stojadinovića, 22. 8. 1952. godine, bio je mnogo neposredniji nego prvi. Atmosfera je, kako piše Vidaković u svom izveštaju, već bila pogodna – za obostrani nastup i konačno otkrivanje karata:

“Stojadinović me pitao da li šta znam o njegovom bratu”, piše Vidaković.

“Rekao sam mu da sam nešto malo obavešten i da znam da je njegovom bratu sada znatno bolje, da radi intelektualne poslove, da je sam ili sa još jednim u sobi…

“On se začudio da je njegov brat tako žestoko osuđen, navodeći da nije napisao ni jedan jedini članak u ’Vremenu’ i da on, prema tome, nije ni sarađivao s Nemcima. Zatim, kada je već osuđen, zar nije mogao do sada da bude pomilovan, kada su pušteni i pomilovani mnogi ratni zločinci Nemci, pa čak i Stepinac.

“Odgovorio sam mu da o detaljima u vezi s njegovim bratom nisam upoznat, ali da pretpostavljam da ga je sama funkcija (glavni urednik dnevnog lista ’Novo vreme’) u toku okupacije automatski morala da uvuče u tesnu saradnju. Momenat je bio tu. Izjavio sam da se teško oslobađaju kolaboracionisti takve vrste, ali i pored toga da sam spreman da se zainteresujem za slučaj.

“Stojadinović je izjavio da bi bio vrlo zahvalan i da bi bio time lično zadužen. Podvukao sam da smatram da će teško ići, ali da pretpostavljam da ću nešto moći da učinim u pogledu smanjenja kazne u početku, a kasnije možda i više ukoliko se bude povoljno razvijala situacija.

“On je istakao da mu je poznato da ne može da se pomiluje nijedan kažnjenik koji nije izdržao pola kazne i da će kroz šest meseci Dragomiru proći pola kazne, te da će se time stvoriti pogodna situacija. Pošto smo još malo razgovarali o ovom slučaju i podvukao sam da mi on mora pomoći oko nekih problema, koji u svakom slučaju neće ići u ozbiljan raskorak sa njegovim ličnim uverenjima. Konstatovao sam da se obojica nalazimo u istoj (patriotskoj) poziciji u odnosu na ustaše i njihovu delatnost u Argentini i u svetu, i da po tom pitanju on može mnogo da učini.

“Izjavio je da se potpuno slaže po ovom pitanju i da će bez ikakve rezerve učiniti sve što je njegovoj moći. Uveravao me je da ima dosta dobrih veza ovde među visokim funkcionerima, a i među diplomatskim korom. On tvrdi da mu je lični prijatelj pomoćnik ministra inostranih poslova preko koga je informisan o mnogim pitanjima i zvaničnim stavovima iz Peronove spoljne politike, mada je takođe dobro informisan i o unutrašnjim problemima kod svojih drugih veza. Kontakt je uspostavljen”, zapisao je Vidaković.

“Sa Stojadinovićem smo se dobro razumeli, jezik je postao neposredan, čak je počeo da dobija i profesionalni prizvuk”, objasnio je dalje prvi komunistički obaveštajac. “Ostavio sam mu da on mora u svakoj pogodnoj situaciji da diskredituje Pavelića i njegove, kod funkcionera vlasti, prikazujući ih kao nesigurne i kao potencijalnu opasnost za sam režim. Takođe sam rekao da su mi potrebne sve informacije do kojih može da dođe. Stojadinović je izjavio da potpuno shvata ovu potrebu i da je on do sada već koristio neke momente da podrije Pavelića.

“Pošto se razgovor kretao još izvesno vreme oko utanačavanja rada po ovom problemu, prešao sam na druga pitanja. Interesovao sam se u prvom redu o ekonomskoj situaciji i delatnosti Stojadinovića po toj liniji.

“On mi je ispričao svoj položaj podvlačeći da je glavni urednik lista ’Ekonomist’ i savetnik vlade (La Plata) o ekonomsko finansijskim pitanjima, te da se sam praktično ne bavi trgovačkom delatnošću. Odmah je dodao da njegov zet ima tri preduzeća. Interesovao sam se o ekonomiji Južne Amerike, a posebno Argentine, zbog mogućnosti eventualnog plasmana naših proizvoda. Ispitivali smo mogućnost za eventualno angažovanje Radonjića, odnosno njegovog preduzeća u nekim budućim poslovima. Stojadinović je mislio da bi valjalo da se osnuje neka agencija u kojoj bi i on dao jednog čoveka, naravno, Argentinca, dok bi ja takođe trebalo da odredim jednog sposobnog čoveka koji bi vodio uglavnom sve poslove i koji bi, naravno, morao biti vrlo poverljiv. Zatražio sam da mi Stojadinović uradi ekonomsku analizu Južne Amerike, posebno Argentine, i da zatim ponudi predlog za eventualne poslove, što bi meni znatno olakšalo ocenjivanje mogućnosti. Stojadinović je pristao da uradi jednu takvu analizu.

“Molio me da mu zaposlim sestru koja je pravnica i stanuje u Zorinoj 25 (Nada Glišić). Obećao sam da ću pomoći kod zaposlenja. Takođe tražio je da mu pribavim knjigu ’Jedan kralj, jedna država, jedan narod’, jer mu je potrebna zbog memoara (predizborni govor sa slikama). Obećao sam da ću nastojati da je nađem i da je pošaljem. Molio me je da mu pribavim komplete ’Politike’ ili ’Vremena’ od 1935. do 1939. godine. Ništa mu nisam obećao. Postavljao je pitanje državljanstva.

“Posle kraćeg dijaloga o beznačajnim stvarima prešli smo na problem utvrđenja veze, pošto sam podvukao da ne bih želeo da za naš aranžman znaju funkcioneri u poslanstvu. Stojadinović je postavio pitanje kako da se održava veza. Odgovorio sam mu da je moj lični prijatelj jedan Srbin koji radi u poslanstvu. Stojadinović je upao s pitanjem da li je to konzul (M. Piljuga). Odgovorio sam potvrdno. Stojadinović se saglasio rečima: ’Vrlo dobro, on je Srbin – Bosanac.’”

Na sastanku sa Boškom Vidakovićem dogovoreno je da Milan Stojadinović radi s konzulom u Buenos Ajresu. Njegovo šifrovano ime postalo je – Mercedes. Bivši predsednik vlade, jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi predratne Jugoslavije, tako je 28. oktobra 1952. godine i definitivno postao poverenik Udbe.

U tajnim arhivama zabeleženi su razgovori u kojim je, osim što je Stojadinović navođen kao Mercedes, Ante Pavelić imao kodno ime Veverica.

Prvi izveštaj konzula koji sebe potpisuje s “Karlos” počinje klasičnim policijskim ispitivanjem. Za razliku od prijateljskog ćaskanja s Boškom Vidakovićem, direktorom SID-a i jednim od obaveštajaca iz vrha komunističke policije, Stojadinović se sada suočio s operativcem koji od njega traži samo da sarađuje.

Bivši predsednik vlade i novi konzul u Argentini prave dogovor kako da isključe “Amiga”, kao posrednika, kako da “Srpska zastava” više piše protiv ustaša, a manje protiv komunista… Stojadinović, zatim, iznosi svoj zahtev – pita za brata.

“Na to sam počeo o njegovoj sestri onako kako je dato u šifrovanom pismu iz zemlje s izvesnom izmenom u prvom delu, gde nisam govorio da je ‘frontovka’ i slično, nego da je korektna građanka”, piše Karlos.

Njegovo izlaganje Stojadinović je mirno slušao, sve dok Karlos nije ispričao kako je njegova sestra “ogorčena na njega, kako ga okrivljuje za smrt svoga muža i svoje teško stanje i položaj njegovog brata u zatvoru”.

Stojadinović je bio van sebe. Pitao je: “Zar je moguće da je ona to govorila?”

“Ja sam potvrdio, ponovivši ovaj deo iz početka (namerno), a zatim dalje, dodavši da mi je za sada sve to poznato samo iz jedne kratke informacije od Bosanca, a da se nadam da ću nešto detaljnije moći da mu kažem čim primim poštu. Moje izlaganje je na Mercedesa (kako se može zaključiti i po njegovom izgledu u tom momentu i po reakciji) delovalo porazno i iznenađujuće. Ispričao mi je slučaj s mužem njegove sestre, braneći se da on nije ništa kriv za njegovu smrt, jer je ubijen pri završetku rata dok još nije postojala aktivnost redovnih sudova u Beogradu. Nekoliko puta je s čuđenjem zamišljeno ponavljao da kako je to moguće da ga ova optužuje, da je ogorčena na njega i slično, ali je na kraju posle mog izlaganja o tome da joj je učinjena pomoć rekao ‘Pa, ipak su ovo dobre vesti.’

“Ja sam se tobože izvinio da mi je lično neugodno što sam mu saopštio za njega tako neugodno mišljenje njegove sestre, što je on prećutao i zatim rekao: ’A šta ima u vezi s bratom?’

“’U vezi s bratom’, odgovorio sam, ’stvari stoje kako je ugovoreno između vas i gospodina B. (Boško Vidaković) na vašem poslednjem sastanku, i rešenje bratovog, kako i sestrinog pitanja, zavisi od ispunjavanja obaveza koje ste preuzeli na sebe.’ Ovakav moj odgovor kao da je malo zbunio Mercedesa i on je samo oborio pogled odgovarajući nekoliko puta – da.”

Mučan razgovor prekinuo je neki službenik, posle čega je jugoslovenski konzul, kako kaže, “odlučio da pređe na ozbiljan razgovor”.

“Postavio sam mu pitanje da li mu je poznato mesto boravka Veverice (Ante Pavelića), zbog navodnog intervjua s dopisnikom agencije Ansa u Urugvaju, te pisanja nekih madridskih listova, da se Veverica nalazi u Urugvaju.”

Stojadinović je kazao da Pavelić sigurno nije u Urugvaju, da on poznaje dopisnika Anse, i da je taj intervju sigurno još ranije napravljen.

“Njemu je poznato da su Argentinci posle našeg zahteva za ekstradiciju upozorili Vevericu da se povuče i zabranili mu svako političko delovanje”, kaže se u izveštaju Udbe. “Iznosio je dalje kako se Veverica vrlo malo kreće, slabo je obučen i ostareo, i da se vrlo malo pojavljuje među ustaškom emigracijom pošto mu je to zabranjeno od Argentinaca (ovo zabranjivane pomenuo je i podvukao nekoliko puta), kao i zbog njegovog izgleda, kako se njegova emigracija ne bi demoralisala.”

Karlos kaže da je tada pomislio na dve mogućnosti: “Ili hoće svesno da me obmane smatrajući da nemam pojma o delovanju ove emigracije (što nije odgovaralo njegovom držanju) ili prosto on nema pojma o delovanju Veverice i ustaške emigracije i drži se na podacima iz 1950. godine.”

Jugoslovenski konzul zatim kaže da je bio siguran da ga Stojadinović šalje na pogrešan put, pa ga pita šta on misli o ustaškoj propagandi ovde.

“Mercedes je izneo da ne čita tu štampu”, piše konzul. “Postavio sam mu pitanje kako gleda na Jelićevu akciju u Nemačkoj i njen odjek ovde u Argentini. On je prvo upitao o kom se Jeliću radi, pa se onda prisetio. ‘Da nije to onaj koga su Englezi zarobili na nekom brodu?’ (Dr Branko Jelić, ustaški vođa u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata.) Kada sam mu potvrdno odgovorio, rekao je da ne zna ništa naročito o tome, ali da je Jelić demokratskijeg mišljenja nego Veverica, ali da uopšte uzevši maršal može da vlada dokle hoće u Jugoslaviji pored aktivnosti Veverice ovde i Jelića u Nemačkoj.“

*Iz knjige Veljka Lalića “Milan Stojadinović: Ekonomski reformator ili profašistički premijer?” koja se može naručiti preko sajta Nstore.rs ili direktno na linku ispod:

Pogledajte i ostale knjige iz edicije “Velike biografije: političari i revolucionari”: