Nehotice je možda visoki predstavnik Kristijan Šmit vratio Bosnu na njene sukobljene početke, insistiranjem da je „funkcionalna država“ neophodna kako bi se zemlja oslobodila međunarodnog protektorata. Kada su 1992. Dejvid Oven i pokojni Sajrus Vens dobili zadatak od Ujedinjenih nacija i Evropske komisije da razviju ustavni okvir za Bosnu i Hercegovinu, oni su bili svesni da su Bošnjaci želeli centralizovanu državu, da su Srbi zahtevali labavu konfederaciju odvojenih hrvatskih, muslimanskih i srpskih delova sa slabim mehanizmima za koordinaciju, a da je pozicija Hrvata bila nešto između. Ono što su Vens i Oven predložili bila je „decentralizovana država“ sastavljena od „autonomnih provincija“ u kojoj bi centralna vlada imala samo „one minimalne kapacitete“ koji su neophodni da funkcioniše „država, kao takva“ i da se ispune međunarodne obaveze. Sva druga vlast, a posebno ona koja direktno utiče na građane, bila bi u rukama provincija.
Od tada pa do danas nije došlo do dogovora o ustavnom okviru za funkcionalnu državu koja bi imala vlast nad čitavom BiH; vladavina je i defakto i dejure lokalizovana u Republici Srpskoj, ili u kantonima Federacije Bosne i Hercegovine, ili u malenom distriktu Brčko. No uzrok tome nije u samom izgledu ustava, već i u nedostatku dogovora naroda Bosne da zapravo žele zajedničku državu.
A to je upravo problem s kojim se suočava Kristijan Šmit: kako da stvori „funkcionalnu državu“ na teritoriji u kojoj je populacija većinski podeljena na tri različita naroda/nacije, dok delovi dvaju ovih naroda još od 1991-1992. godine mahom ne prihvataju centralnu vladu.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 30. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju knjigu o Tomi Zdravkoviću, „Istinita priča o poslednjem boemu Jugoslavije“
Tagovi
