Bombardovanje je počelo jutro nakon što je Vadim Ljetunov stigao na liniju fronta. Trajalo je po šest ili sedam sati svakog dana. Rusi su kamikaza-dronovima i minobacačima pogađali zemunicu u kojoj se krio. Nakon svakog udara, Ljetunov i još jedan ukrajinski vojnik, Saša, popravljali su štetu, gaseći požare flašama urina i vraćajući vreće punjene glinom na mesto. „Neprijatelj je znao da smo tamo. Pokušavali su da nas ubiju“, rekao je za britanski Gardijan.
Krajem februara, ruski operateri dronova isprobali su novu taktiku. Poslali su dron „Molniya“ koji je nosio protivtenkovsku minu. Eksplodirala je pored ulaza, ostavivši dvojicu vojnika potresene i u šoku. Bilo je još nekoliko sličnih napada pre nego što je Ljetunov čuo zloslutno zujanje. Ovoga puta, mina je pala direktno na njihovo sklonište. „Pogledao sam gore i video da nemamo krov. Sve je razneto“, prisetio se.
Eksplozija je Saši otkinula noge. „Gubim se“, rekao je. Ljetunov je shvatio da će drugi dron ubrzo dokrajčiti obojicu. Pokušao je da iskopas Sašu, ali je shvatio da je mrtav, pa se izvukao na površinu. Pun adrenalina i još uvek samo u čarapama, Ljetunov je počeo da trči u pravcu drugih ukrajinskih vojnika. Nastavio je dalje i primetio utvrđeni položaj među drvećem. Ćebe je prekrivalo ulaz.
„Počeo sam da vičem. Mislio sam da su moji unutra. Onda sam čuo šuškanje. Ušao sam u zemunicu i video tipa u uniformi kako cilja u mene automatskom puškom“, rekao je. „Rekao sam mu u kojoj sam brigadi i da sam bombardovan. Tip je rekao: ‘Ulazi.’ Pa, ušao sam. A onda sam čuo njegov akcenat. Bio je Rus“, rekao je Ljetunov. „Rekao sam: ‘Ti nisi naš, zar ne? Molim te, nemoj me ubiti.’“
Tokom naredne dve nedelje, pod zemljom se odvijala nadrealna i zapanjujuća ratna priča, dok su se dvojica vojnika međusobno upoznavala. Ruski i ukrajinski vojnici retko sede i razgovaraju tokom svog dugog i gorkog rata. Kako dronovi lete sve dalje, a zona ubijanja postaje sve veća (protežući se 25 km u oba smera), direktnog kontakta ili razmene vatre ima malo. Gotovo sve povrede i smrtni slučajevi uzrokovani su eksplozijama na daljinu.
Ruski vojnik, Nikita, naredio je Ljetunovu da uđe u sićušnu podzemnu komoru, rekavši mu: „Nenaoružan si. Neću pucati u tebe.“ Pokazao je Ukrajincu hrišćanski krst koji je napravio od dve drvene daske. Na njemu su bile ispisane reči „spasi i sačuvaj“. Njegov tamničar je rekao da će ga pustiti sledećeg jutra. Nije to učinio. Ljetunov je svakog trenutka očekivao metak.
Ukrajinac – 34-godišnji kaplar iz Odese – shvatio je da mu je jedina šansa za preživljavanje da manipuliše svojim tamničarem. Kao tinejdžer je čitao knjige iz psihologije, a otkrio je da je Nikita zavisnik od droge i sitni kriminalac koji je pušten iz zatvora da bi se borio u Ukrajini. Pobegao je iz borbe, bio zarobljen i vraćen na front. Njegov komandant, Čečen, izdavao je naređenja preko radija.
Nikita je naredio Ljetunovu da se skine i pretražio mu odeću i kaiš u nadi da će pronaći drogu, verujući u propagandu Kremlja da su ukrajinski vojnici „narkomani“ opremljeni tajnim GPS lokatorima. Na zidovima zemunice bila su zalepljena pisma ruske školske dece. Sva su bila identična.
Insistirao je da je ruska vojska najbolja na svetu, ali je u stvarnosti Nikita bio promrzao, gladan i usamljen. Jednom dnevno, dron „Mavic“ bi ispustio 250 grama sledovanja: paket kaše, džem i malu flašu vode.
Patio je od ekstremnih promena raspoloženja. „Pretvorio bi se u manijaka, prislonio mi pištolj na čelo i rekao: ‘Ubiću te upravo sada’“, prisetio se Ljetunov. „Počeo bih da se molim… onda nastane tišina. Čujem ga kako spušta pištolj u stranu. Samo bi se predomislio u sekundi. Kako to da objasnim?“
Ljetunovljeva brigada – 118. – mislila je da je najverovatnije mrtav. Njegov komandant je saopštio vesti njegovoj majci Mariji i rekao da je „95% sigurno“ da se njen sin neće vratiti. Onesvestila se. S druge strane, Ljetunovljeva supruga Olesja verovala je da je još uvek živ. Njen muž je bio iskusni borac koji se prijavio u vojsku nekoliko sati nakon invazije Vladimira Putina u februaru 2022. Nastavila je da mu šalje poruke preko Telegrama.
Unutar skloništa, Nikita je svom zatvoreniku davao jednu kockicu čokolade dnevno i jedan čep vode. Rus je počeo da se žali na svoje jadne uslove: nedostatak hrane i činjenicu da su on i njegovi saborci bili primorani da skupljaju kišnicu i „piju sopstvenu mokraću“. „Jednog jutra mi je rekao: ‘Možda bi trebalo da se predam tebi?’“, rekao je Ljetunov. „Odgovorio sam: ‘Nema potrebe.’ Ali rekao sam mu da su uslovi dobri: tri obroka dnevno, cigarete, Ženevska konvencija.“
Ovaj razgovor se ponovio pet puta. „Onda nam je jednog dana ponestalo vode. Nikita je bio jako žedan i rekao je: ‘Znam jedno mesto.’ Izašli smo po magli i čuli dron kako zuji iznad nas. Bio je ukrajinski. Okačili smo znak pored drveta. Na njemu je bio moj nadimak – Cartman (iz crtanog filma South Park) – i broj brigade. Kleknuo sam, pokazao na znak i povikao da sam ja Ukrajinac.“
Ali njegova brigada je pretpostavila da su obojica Rusi i poslala je drugi dron da ih ubije; on se srušio. Drugi dron-ubica je otkazan tek nakon što je komandant proverio društvene mreže Ljetunova i shvatio da je ta iscrpljena figura njihov izgubljeni drug. Pola sata kasnije pojavio se još jedan dron. „Mislio sam: ‘Ili je ovo kraj, ili početak novog života’“, prisetio se.
Zatim je sa drona pao radio. „Ispričao sam im o Nikiti i počeli su da postavljaju pitanja“, rekao je Ljetunov. „Pokušao sam da im nagovestim da prestanu, da sam ja zarobljenik, a ne on, i da moj život zavisi od njegovog raspoloženja. Odmah smo naručili hranu i vodu.“
Dron je izbacio četiri gotova obroka. Rekao je Nikiti da ne može da guta i dao mu svoj deo. „Da li je to opet bila manipulacija? Da. Rekao mi je da je ljubazan kada je sit“, objasnio je. U međuvremenu, ruski dron je isporučio bombu-zamku – cepanicu sa skrivenim TNT-om unutra. Nikiti je naređeno da je postavi u šumu.
Sve do poslednjeg trenutka, Ljetunov je rekao da nije bio siguran da li će se Nikita zaista predati ili će dići u vazduh i njega i zemunicu. Jednog petka, magla se spustila na njihov položaj i iznenada se pojavilo ukrajinsko oklopno vozilo. Dvojica muškaraca su uskočila pozadi, Ljetunov još uvek bez čizama. „Nisam verovao do poslednjeg trenutka da ću se izvući odatle“, rekao je.
Ranije je Nikita sugerisao da bi mogao pokušati da otme ukrajinsko vozilo i odveze ga nazad u svoju bazu. Na kraju se pokorno predao i uništio svoj telefon. Kada su stigli u štab brigade, Ljetunov je rekao da su ga njegovi ljudi grlili i čestitali mu, zapanjeni njegovim povratkom. Rekao je svom pretpostavljenom oficiru da je obećao Rusu da će imati dobar tretman. Video snimak prikazuje Nikitu, nasmejanog i odahnutog, kako govori da je on zarobio Vadima.
Ljetunov je rekao da je Kremlj uspešno isprao mozak ruskim vojnicima, ubeđujući ih da se bore protiv „fašista“ koje plaćaju SAD i Evropa, i da oni ne razumeju da Ukrajinci brane svoju domovinu.
Nikiti su dali kafu, u koju je dodao kondenzovano mleko i šest kašika šećera. Dva sata kasnije došla je ukrajinska služba bezbednosti SBU i odvela ga. Verovatno će biti razmenjen za ukrajinske ratne zarobljenike. Obično se Rusi koji se vrate odmah šalju nazad na front. Ljetunov je izgubio prst na nozi i sada je na štakama, na lečenju u rehabilitacionom centru nakon što se ponovo spojio sa svojom porodicom u Odesi.
Rekao je da je imao neverovatnu sreću što je preživeo. „To je čudo. Šansa jedan u milion, kažu mi. Bio sam zarobljenik. Ali na kraju sam ja izašao sa zarobljenikom, ispalo je obrnuto. To se retko dešava.“
Tagovi
