Kako je svet postao preumoran od prvih 100 dana rata u Ukrajini: “Zar nam je i strah postao dosadan?”

0
EPA-EFE/OLEG PETRASYUK

Toliko smo slušali o ponavljanju. Od Gebelsa ono o lažima koje se ponavljaju toliko da ih društvo prihvati kao istinu. Od učitelja da je ponavljanje majka učenja. Od psihoterapeuta da je nešto što se unedogled ponavlja opasno za naše mentalno zdravlje.

Vesti o ratu u Ukrajini ponavljaju se već 100 dana iznova i iznova, sa tačnom dozom i gebelskovskog i učiteljskog i psihoterapeutskog – laži postaju istine, deluje da za neke lekcije još moramo da ponavljamo, a više nemamo snage.

Svitanje stotog dana rata u Ukrajini bilo je pogodan povod za mnoštvo novih analiza, hronologija i predviđanja. Ipak, deluje da se broj onih koji su ih čitali smanjio, ili da ih makar ne shvataju ozbiljno, kao u prethodna tri i kusur meseca.

Ponovo su se prebrojavali ubijeni, ranjeni i ožalošćeni. Zaokruživao se broj uništenih tenkova, letelica i brodova. Izračunavao se procenat regija, gradova i sela koji su pod kontrolom jednih ili drugih. Izveštaji o uništenju crkava, zgrada i kuća upotpunjavani su fotografijama i video zapisima.

Vladimir Zelesnki se, kao i svake večeri, putem svojih kanala na društvenim mrežama obratio svetu. Isto je radio i tokom dana prilikom sednica parlamenata širom sveta i na najvažnijim svetskim događajima u prethodnim mesecima.

Sa prvim suncem bi se pojavili izveštaji ministarstava svih zemalja koje su odlučile da se na bilo koji način uključe u sukob. Pratili bi ih nešto kraći – u velikom broju slučajeva oprečni – izveštaji ruskih i ukrajinskih zvaničnika o stanju na frontovima od Lavova do Luganska.

Monotoniju su katkad uspevale da prekinu zapaljive, nepromišljene i preteće izjave onih za koje se sumnja da u kancearijama poseduju crveno dugme čije bi aktiviranje značilo propast sveta.

Putin je s vremena na vrema – diretkno i indirektno – pretio nuklearnim ratom, a na jednu njegovu pretnju dolazilo bi hiljade preciznih objašnjenja o tome šta bi donela upotreba nuklearnog oružja. Njegovom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu jezik je često bio brži od pameti zbog čega je često punio novinske stupce i dnevni red digitalne agore.

Na svakih nekoliko dana pojavila bi se izjava, naslov ili potpis koji bi se mogli učiniti presudnim za konačno razrešavanje sukoba, na ovaj ili onaj način, samo da bi se, nakon što svi stručnjaci – ili oni koji misle da to jesu – daju svoj sud, sklonili u arhivu u iščekivanju novih vesti.

Liste sankcija – pod uslovom da su za početak usvojene – postaju sve duže. Njihove odredbe sve su rigoroznije, oligarsi sve bogatiji, a jahte sve veće i skuplje. Sa druge strane, pažnja i empatija su u opadanju. Nije ljudskoj psihi strano da ono što je na svom početku izazivalo veliko interesovanje, brže kucanje srca ili čak i poneku suzu – preraste u osećaj dosade i prezasićenosti.

Svoju ulogu u tome odigrali su i sami mediji, za koje je tema o ratu koji je počeo u Ukrajini, a na posredan način uticao na ceo svet – neiscrpan izvor informacija, a koliko god one važne bile (a jesu, svaka), svet se od njih umorio.

Nije ni čudo što sve više kafanskih razgovora započinje i završava se nekim drugim pričama, a ne onom o ratu u Ukrajini. Sadašnji izuzetak je otkazana poseta Lavrova Srbiji, mada će i njen uzrok uticati na to da se ubrzo prioritet prebaci na istoriju balkanskih odnosa i nacionalistička pitanja. Ta tema nikada ne dosadi.

Njena istočna verzija ipak jeste, što se može videti i po broju klikova i komentara na vestima koje dolaze sa ratišta. Nema u tome ništa čudno. Slično je bilo i sa pandemijom, čiju su popularnost održavali samo novi i podliji sojevi, uz promene zahteva neophodnih za ulazak u strane zemlje.

Dva puta za kratko vreme – a između proglašenja pandemije i početka ruske invazije je samo dve godine, da samo dve – suočeni smo sa tolikim strahom i toliko tužnih i razočaravajućih vesti, da se čini da i strah može da dosadi.