Kako je Soroš postao Soros, kako je Ole Gunar postao Solšer?

0
Foto Profimedia

Ne samo što on kao ličnost izaziva polemiku nego je i izgovor njegovog prezimena razlog za to. Da li je Soroš ili je Soros? Prema pravilima transkripcije bolje je Soros, po američkom izgovoru. Tačno je i Šoroš po mađarskom. Soroš je najmanje poželjno, ali i najčešće u upotrebi u Srbiji. Džordž Soroš je samo jedan od primera koliko je netačna transkripcija (prema važećim pravilima) imena i prezimena rasprostranjena i koliko je ušla u naviku.

I dok se većina lektora pridržava preporuka Odbora za standardizaciju srpskog jezika, ima i onih koji se pitaju zašto u nekim slučajevima važe određena pravila, a u nekim slučajevima se ne primenjuju. Glavno pitanje je zašto se nešto što je ušlo u običaj – menja i kada bi trebalo da se menja, a kada ne.

Već decenijama kažemo Elvis Prisli iako je tačno Presli. Ali lingvisti sa tim nemaju problem jer je dugo u upotrebi.

Ali imaju sa Sorošem. Bolje je Soros jer je tako prema američkom izgovoru i on živi u SAD. Ali, zato bi u slučaju kanadskog premijera, prema pravilu, trebalo napisati Džastin Trido jer je njegovo prezime francusko i tako se izgovara. Ali zašto ako on živi u Kanadi? I ako ga tamo izgovaraju Trudo?

Kažemo “ćao” a tačno je “čao”, ali to su lingvisti prihvatili. Međutim, nije prihvaćeno “kapućino”, pravilno je “kapučino”, samo što niko tako ne kaže.

Nešto izgovaramo pogrešno jer je to ušlo u običaj, npr. kažemo “Tuluz”, a tačno je, prema Pravopisu, “Tuluza”, a koliko njih osim lektora to zna? Ili pisac Stig Larson (prema engleskom izgovoru) a trebalo bi Stig Lašon (tako je u izdanju Lagune i prema transkripciji). Mnogima nije bilo jasno ni kako je Solsker Ole Gunar postao Solšer…

Pavle Ćosić, lingvista, kaže da su ovo česta pitanja koja se stalno povlače.

“U slučaju Prislija, ostalo je tako pogrešno jer se tako ustalilo i onda je bilo kasno da tu norma interveniše jer po običaju normativisti ne prate trenutno stanje nego uvek cupkaju dvadesetak godina unazad (tako da norma i dan-danas tvrdoglavo tvrdi da mora ‘na žurki’). I Al Paćino bi po svim pravilima morao da bude Pačino, ali niko živ neće tako reći, isto jer se ustalilo. Trebalo bi ga i deklinirati kao Ala Pačina, ali ni to niko ne bi ni rekao ni napisao. Norma i to toleriše, ali eto baš pitanje za Klajna, zašto se kod ‘kapućina’ ne uvaži izuzetak kao u ‘ćao’, kad isto tako niko živ ne kaže ‘kapučino’?”

Akademik i lingvista dr Ivan Klajn kaže sledeće za Nedeljnik:

“Svi primeri koje navodite (iz mađarskog, francuskog, italijanskog, švedskog) samo potvrđuju poznatu činjenicu: za sve jezike manje poznate od engleskog naši novinari, u štampanim i u elektronskim medijima, ne trude se da pogledaju pravila transkripcije data u Pravopisu (poglavlje XI, uz konsultovanje mnogobrojnih stručnjaka), nego pišu ‘po sluhu’. Pozdrav ‘ćao’ kod nas je već deo svakodnevnog govora, pa je kasno da se menja, ali bar za sva strana imena morala bi se poštovati pravila. Nažalost, jasno je da je svakom našem uredniku važnije šta kažu političari, i koliki je tiraž odnosno gledanost/slušanost, nego da li se poštuje Pravopis.”

Preporuka je, navodi se u Pravopisu, “da se poštuju pravila transkripcije jer je to jedini način da se uvede red i postojanost u pisanju tuđih imena i suzbije haotična proizvoljnost, koja je i dosad nanela dosta štete srpskoj jezičkoj kulturi”. Ali i među lingvistima ima neslaganja.

“Što se tiče ‘kapućina’, mi izgleda da kao neki lešinari stojimo iznad Odbora i čekamo da njihovi članovi pomru, kako bismo uveli i taj izuzetak jer zaista je potpuno nejasno zašto može ‘ćao’ a ne može ‘kapućino’. Uzgred, nije tačna ona teza koju protura baš Klajn koji je italijanista, da Italijani izgovaraju nešto između našeg č i ć. Da je tako, ne bismo onda mi međuvokalno č/ć uvek čuli kao ć. Ali kad se nalazi uz dodir sa drugim sonantom, onda ga čujemo kao č (Da Vinči, kalčo…) mada su nam ostali i nazivi sa međuvokalnim od starijih pravopisa i reformi (Bokačo, Karpačo… kao slikar, ali kao jelo, uglavnom će u jelovnicima pisati ‘karpaćo’)”, mišljenja je Pavle Ćosić.

Ćosić objašnjava da na transkripciju uticaja imaju i tradicije i strani jezik.

“Soroš je dok je još bio Mađar, pre nego što je otišao u Ameriku, ovde bio transkribovan kao Šoroš, ali to nije moglo tako da ostane kad je u Americi postao Soroš. Mediji su morali da prihvate ono kako se izgovara na engleskom, a ne kako bi trebalo na mađarskom. Ima tu još primera, kao Anđelina Džoli ili Anđelika Hjuston koje bi obe morale da imaju , ali nama je prirodnije Anđelina jer imamo to ime i njemu slična (Anđelka, Anđelija, Anđa). Takođe, često se povlači i primer Hemfrija Bogarta, koji bi morao da bude Hamfri, što je po pravopisu, ali kasno kad su ga odavno prozvali Hemfrijem.”

Navodi i primer Džordža Vašingtona koji bi po svim pravilima morao da bude “Vošington”, i ne samo on nego i grad i država nazvani po njemu. Slučaj grada Feniksa isto. Kod nas je “Feniks” jer znamo šta je feniks, ali se na engleskom izgovora “Finiks”, ali onda ne bi trebalo ni “Arkanzas” nego “Arkanso”.