“Kako je Putin ubacio svoje špijune u Nemačku”: Borba za moć, uticaj, sirovine i novac – daleko od Ukrajine

Istraživanje Der Spiegel

0
EPA-EFE/MIKHAEL KLIMENTYEV/SPUTNIK

Pet meseci nakon iznenadnog nestanka, Marija Adela K. dala je znak života. Pokušavala je da se sakrije od sebe, tako je napisala prijateljima u emotivnoj objavi na Fejsbuku. Ali sada je morala “otkriti istinu” – imala je rak. Trideset dva njena prijatelja na Fejsbuku su odmah odgovorila. Oni su pokazali zabrinutost, rekli da su srećni što se javila i ponudili reči utehe i ohrabrenja. Ubrzo nakon toga, ona je ponovo nestala, ostavljajući zabrinute prijatelje u mraku.

Postoji mnogo toga što sugeriše da je vest o raku iz 2018. izmišljena, kao i toliko toga u životu Marije Adele K. Sve, zapravo. Prikrivanje i obmana su očigledno ključni elementi njene profesije: navodna poslovna žena zapravo je špijun koji služi Ruskoj Federaciji.

Tako Der Spiegel počinje veliku priču koja je nastala kao posledica zajedničkog rada čitave redakcije tog nemačkog magazina, ali i brojnih istraživačkih organizacija i italijanskog lista La Repubblica, sa ciljem da se otkrije da li postoje, ko su i šta je cilj “ruskim špijunima u Nemačkoj”.

Kao i u brojnim drugim slučajevima špijunaže, nedostaju definitivni dokazi, ali posredni dokazi su neodoljivi. Marija Adela K. je koristila pasoše za koje se čini da su iz serije koju je izdao GRU – ruska vojna obaveštajna služba. Tražila je peruansko državljanstvo koristeći lažne informacije i pokušala je da uđe u život dvoje zaposlenih u dve vojne baze – sve dok nije izmislila priču o raku da ode u ilegalu.

Prema izveštavanju Špigela, njeno pravo ime je Olga Vasiljevna K., rođena je u junu 1982. godine u ruralnim područjima južne Rusije. Neposredno pre njene uzbudljive Fejsbuk poruke o teškoj bolesti, u Moskvi je na njeno ime registrovan potpuno novi audi A3.

Olga je ilegalac.

“Ilegalcima” se zovu ruski špijuni poput nje. Oni su muškarci i žene koji godinama neupadljivo žive na Zapadu sa detaljno konstruisanim životnim pričama i čvrsto se integrišu u društva koja špijuniraju. Desetine njih su bile raspoređene u sovjetsko doba; serija “Amerikanci” im je čak stvorila i bioskopski spomenik.

“Ilegalci” poput Adele K. pripadaju mreži agenata koji širom sveta rade za Moskvu, njuškaju, sabotiraju, čak i ubijaju. Oni su tajni borci u širokoj ofanzivi na Zapad. Putinove obaveštajne službe utiču na političke partije, manipulišu izborima, kontrolišu Telegram kanale i podstiču proteste na Zapadu dezinformacijama. Oni se infiltriraju u kompjuterske mreže zapadnih vlada i hakuju u veoma osetljive objekte. Njihov cilj: da demorališu, podele i uznemire protivnike Rusije. Nekoliko drugih svetskih lidera je ovlastilo svoje agente tajne službe u meri u kojoj je ruski predsednik Vladimir Putin, koji je i sam bivši oficir KGB-a, piše Špigel.

Desetine hiljada ljudi koji rade za FSB, SVR spoljnu obaveštajnu službu i vojnu GRU vode rat u senci protiv Zapada. To je borba za moć i uticaj, za sirovine i novac – i ona traje mnogo duže od vidljivog sukoba u Ukrajini.

Nevidljivi rat 

Koliko su vidljivi i nevidljivi rat bliski jedan drugom moglo se videti 24. februara, na dan ruske invazije na Ukrajinu. Odjednom je ogroman broj kupaca američkog telekomunikacionog provajdera Viasat izgubio satelitsku internet vezu. U isto vreme, 5.800 vetroturbina u Nemačkoj odjednom više nije bilo u stanju da komunicira sa svojim mrežnim čvorištem. Glavna meta je bila ukrajinska vojska i njena kontrolna mreža.

Digitalna bitka je počela pre nego što je Rusija čak lansirala svoje prve rakete. Evropska unija i Sjedinjene Države od tada su okrivile Rusiju za sajber napad, rekavši da je cilj bio da se poremete ukrajinske komandne strukture tokom invazije.

U julu je ministarka inostranih poslova Analena Berbok iz Zelene stranke izjavila da je zabrinuta zbog napada na nemačke električne mreže. A nedavno je Ministarstvo unutrašnjih poslova predstavilo obnovljeni program sajber bezbednosti.

Reakcija Nemačke na špijune iz Moskve dugo je podsećala na njen pristup uvozu ruskog prirodnog gasa, piše Špigel. Dok su istočnoevropske države, SAD i Velika Britanija godinama upozoravale na operacije ruskih obaveštajnih službi, vlade u Berlinu, Parizu i Rimu su radije zatvarale oči pred olujom koja se sprema.

Od pada Berlinskog zida, želja za prijateljstvom sa Rusijom bila je značajna u Nemačkoj. Nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, nemačka spoljna obaveštajna agencija BND čak je prekinula svoje kontrašpijunažne operacije, prema teoriji da je Nemačka sada morala da usmeri svoju pažnju na novu vrstu neprijatelja. Vladimir Putin je 2001. održao govor u saveznom parlamentu, Bundestagu, za šta je dobio ovacije – i to uprkos činjenici da su ruski vojnici samo kratko vreme pre toga pretvorili čečensku prestonicu Grozni u ruševine.

Dakle, nije stvar bila samo u gasu i ekonomiji.

A Putin je, sa svojim KGB iskustvom, znao da iskoristi prostor koji mu je pružen.

Ruske tajne operacije i spavači

Ruski hakeri su 2007. godine osakatili digitalnu infrastrukturu Estonije na nekoliko nedelja. Godine 2008. Herman Sim, dugogodišnji visoki zvaničnik u Ministarstvu odbrane Estonije, razotkriven je kao špijun. Godinama je ruskoj obaveštajnoj službi SVR davao veoma osetljive informacije. Sim je bio “najštetniji (špijun) u istoriji alijanse”, prema poverljivom izveštaju NATO-a iz 2010.

Godine 2010. Sjedinjene Američke Države su razotkrile Anu Čepmen i devet drugih ruskih špijuna aktivnih u zemlji. Mlada vrhunska špijunka dobila je svoje ime i državljanstvo udajom za Britanca. Tabloidi su je prozvali “Agent 90-60-90” zbog njene figure objavljene na naslovnim stranama, kada je fotografisana kako pozira u donjem vešu.

U Nemačkoj je to bilo nešto drugačije.

Navodni bračni par Andreas i Hajdrun Anšlag, koji je radio za stranu obaveštajnu službu SVR iz porodične kuće u Mihelbahu u nemačkoj državi Hesen, ponašao se neupadljivo. Na događajima su razgovarali sa pripadnicima vojske i biznismenima, političarima i naučnicima. Bili su zaposleni u kompaniji koja se bavila auto-delovima, što je bila odlična krinka.

Dvojac je izveo svoj najveći udar kada su regrutovali zvaničnika holandskog ministarstva spoljnih poslova u Hagu. Čovek je bio opterećen finansijskim brigama i teškom bolešću supruge, a par je snabdevao stotinama dokumenata iz unutrašnjeg delovanja Evropske unije i NATO-a u periodu od nekoliko godina. Sud je 2013. osudio par na nekoliko godina zatvora, ali su ubrzo deportovani u Moskvu.

Rusija je i u godinama koje su usledile nastavila da koristi taj sovjetski model.

Model: Adela K.

Do danas nije uhapšena – iako je napravila ozbiljnu grešku u postavljanju naslovnog identiteta.

U avgustu 2005. podnela je zahtev pod imenom Marija Adela K. za upis u nacionalni registar identifikacije i građanskog statusa Perua. Priložila je izvod iz matične knjige rođenih od 1. septembra 1978. godine, koji je ukazivao na to da ima nemačkog roditelja u priobalnoj provinciji Kaljao, nedaleko od glavnog grada Perua, Lime. Moguće je da je kasnije želela da podnese zahtev za nemačko državljanstvo kako bi mogla neprimetno da špijunira u zemlji.

Ali peruanske vlasti su bile sumnjičave i zatražile su dodatne informacije. Tako je Adela K. podnela dodatni dokument: potvrdu da je krštena 14. septembra 1978. u parohiji Kristo Liberador u Kaljau.

Međutim, kada su nadležni kontaktirali s parohijom, dobili su zapanjujući odgovor: Crkva je prvi put osnovana 1987. godine, tako da niko nije mogao biti kršten u njoj 1978. godine. Zvaničnici su odbili da odobre državljanstvo i slučaj su uputili državnom tužiocu zbog lažnih izjava. Ali kome je u Evropi stalo do falsifikovanja dokumenata u Južnoj Americi?

Od 2006. godine, Marija Adela K. je počela da se pojavljuje na raznim mestima u Evropi kao “vodeći specijalista”, bez dodatnih specifikacija. Pojavila se na Državnom univerzitetu u Moskvi, kao student mode u Rimu, kao devojka na plaži u “malom” bikiniju, prema jednom svedoku na Malti, i kao studentkinja u Parizu koja živi u 13. arondismanu.

Godine 2012. udala se za mladića koji je imao tri pasoša: jedan ruski, jedan ekvadorski i jedan italijanski. U oktobru iste godine osnovala je kompaniju sa sedištem u Parizu koja se bavila prodajom nakita, kožne galanterije i vina.

Njen suprug je preminuo 2013. dok je bio u Rusiji, navodno od autoimune bolesti, čime je lišena italijanskog državljanstva. Ali uspela je da obezbedi trajnu radnu dozvolu.

Marija Adela K. je prvi put stupila u kontakt sa ljudima iz NATO-a i oružanih snaga SAD 2014. godine. Predsednik najvećeg Lajons kluba u Napulju preporučio ju je za još jedan Lajons klub u gradu, Lajons klub Napoli Monte Nuovo, koji podržavaju članovi lokalne američke pomorske baze i komanda združenih savezničkih snaga NATO-a.

Adela K. je postala sekretar kluba – i odjednom se našla okružena potencijalnim doušnicima.

Ali onda, u leto 2018, Adela K. je iznenada nestala iz Napulja, a Špigel piše da se očigledno ponovo pojavila kao Olga K. u Moskvi. Da li je život agenta postao previše opasan za nju? Ili je samo došao red na nekog drugog.