Kako je broj iseljenika rastao, tako je i model pripreme za putovanje u beli svet dobijao svoje obrise. Bilo je važno nabaviti dobro odelo i obavezno imati šešir jer bez šešira tamo preko okeana „neće da vas prime“. U šešir je obično, ili za rever, bila zadenuta ceduljica na kojoj je pisalo kome se javiti i kuda ići.
Putovalo se najčešće brodovima engleskog parobrodskog društva „Gunard Line“, ili brodovima austrijske kompanije „Unione Australace di Navigacione“ i svako je, ko se uputio preko velike vode, znao za brodove „Baron Gauč“ i „Sofi Hoenberg“.
Nekada se putovalo dvadesetak, nekada tridesetak dana, a karta je bila oko 175 kruna.
…
Od početka Velikog rata intenzitet iseljavanja je smanjen, a ako je neko i uspeo da ode, razlozi više nisu imali veze sa ekonomijom, iako se radilo o preživljavanju, kao i do tada.
I na samom početku rata, da simbolika bude potpuna, zauvek je prestao da plovi brod „Baron Gauč“ koji je usrećio hiljade ljudi i najmanje toliko njih unesrećio decenijama ranije.
Ljudi su tog 11. avgusta 1914. godine poželeli da iz Boke pobegnu od rata koji je započet dve nedelje ranije, a kapetan Paul Vinter bio je uveren da zna koordinate svih podvodnih mina koje su Austrougari podmetnuli zbog straha od italijanskog napada s mora. Njegov drugi oficir Đovani Tence očigledno te koordinate nije znao, pa je „Baron Gauč“ naleteo na podvodnu minu i potonuo u blizini Rovinja. Poginulo je oko 250 putnika.
Veliku priču o emigraciji pročitajte u letnjem dvobroju Nedeljnika, uz koji dobijate dva poklona – knjigu o Dobrici Ćosiću i Mond diplomatik na srpskom.
Tagovi
