Odluku o angažovanju kriminalaca za potrebe „državnih poslova“ nakon hvatanja „Bugojanske grupe“ doneo je državni vrh, i Nedeljnik je u prilici da rekonstruiše kako je do toga došlo.
Na prvoj sednici Komisije za DB, održanoj samo tri dana nakon prvih borbi na Raduši, dakle 30. juna 1972. u 11 časova u Kabinetu predsednika Saveznog izvršnog veća Džemala Bijedića, bilo je govora o ovome. Prvi koji je to spomenuo bio je general armije Nikola Ljubičić.
„Neozbiljno smo shvatili emigraciju, uspavali smo se. Ovde, za ovim stolom smo diskutovali, jer smo imali podataka i elemenata, ali neki drugovi koji ovde danas ne sede kazali su da nije zgodno da radimo ofanzivno, operativno vani, jer bi to moglo da škodi pozicijama naše zemlje i odnosu sa tim vladama…“, rekao je odmah na početku Ljubičić.
A zapravo tog dana je doneta Direktiva predsednika Republike u kojoj se kao razlog za njeno donošenje navodi da se protiv Jugoslavije vodi „specijalni rat“ i da je zbog toga potrebno da se preduzmu i efikasnije i organizovanije i dugoročnije mere u svim strukturama društva.
Slučajno ili ne, tek te 1972. nakon ove direktive u inostranstvu su se našli svi oni kriminalci koji će u godinama koje slede poneti titulu „patriota“ i „modernih Robina Hudova“, „žestokih momaka sa vrelog beogradskog asfalta“ i sličnih nemaštovitih i pre svega netačnih etiketa. Tako se 1972, sudeći po sopstvenoj biografiji, u Evropi našao Željko Ražnatović Arkan, nakon što je baš te godine „odslužio kaznu zatvora“ u Jugoslaviji. Iste godine se, čak i na istom mestu sa Titom prilikom njegove posete Nemačkoj, našao i Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac. U narednom periodu, u Evropu su otišli i Đorđe Božović Giška, Branislav Lainović Dugi i mnogi drugi.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 30. juna
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
