“Kako je Crnjanski umro? Evo ovako…”

0

Jedan pesnik je kazao: ono što vredi, počinje od kraja. Tako i životnu priču Crnjanskog treba početi od kraja, zato što kraj objašnjava početak. A kraj, naravno, jeste smrt.

Kako je Crnjanski umro? Evo ovako:

Prenet je u bolnicu ‘Dr Dragiša Mišović’ na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića. Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila – nije znao gde je, šta je sa njim.

Odbija da primi hranu i piće.

(…)

Stalno su mu zatvorene oči. Ni sa bližnjima ne želi da razgovara niti oči da otvori. Prilikom pregleda neurologa, poslednji put će otvoriti oči i prošaptati:

Doktorka nemojte da me mučite…’

Pokušavaju da ga nateraju da uzima hranu. Posle nekoliko kašikica čaja, više usta ne otvara. Doktor Bogdanović mu kaže da mora da uzme hranu, a Crnjanski mu na to odgovori:

Ja uopšte nemam nameru da živim.’

To su bile poslednje reči koje je izgovorio.

Kada sam razgovarao o smrti Crnjanskog sa prijateljem koji inače predaje kvantnu fiziku na jednom američkom koledžu, on mi je kazao da je njegova baka umrla isto tako, pomirena sa smrću. Hteo je da kaže da možda u smrti Crnjanskog nema ničeg posebnog. Možda je to i tačno. Međutim, ovakav kraj velikog pisca može biti shvaćen i u duhu porodične mitologije koja nas upućuje na smrt njegovog oca Tome Crnjanskog (1853–1908). Za Tomu Crnjanskog znamo da je bio potpredsednik Srpske crkvene opštine u Temišvaru, da je bio učtiv čovek i dobar igrač. I još ponešto. Međutim, veliki uticaj koji je Toma Crnjanski izvršio na svog sina Miloša, koga je inače zvao Mića, nije posledica onoga što je u životu uradio, već načina na koji je umro. A umro je tako što je odbio da živi.

Kad je moj otac došao, godine 1908, sa sela, da se operiše u Temišvaru, i, kad je odustao od toga, rekao mi je da zna da će umreti, ali da to treba da krijem od svoje matere. Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, to je teško, zna.

Savetovao mi je da učim, dobro, i da se lepo ponašam prema materi. Otišao je iz Temišvara, mirno, i nikad ga više nisam video. Vratio se u Ilanču i bio, još, u svatovima, Dane Crnjanski, u Itebeju, gde je igrao i preskakao vatre, sa mladićima i devojkama.

U Ilanči je posle toga posetio pčelara, koji je vršio i zanat kovača i tesara mrtvačkih sanduka. Moj otac je izabrao sebi sanduk, kuckajući ga, štapom od višnjevog drveta.

Naručio je za moju mater meda.

Umro je idućeg dana.

Nije dozvolio da me pozovu iz Temišvara, sa škola.

***

Iz hit knjige pisca i autora bestselera “Omama” Slobodana Vladušića “Miloš Crnjanski: Prijatelj u prošlosti” koja se dobija na poklon uz Nedeljnik od četvrtka 8. jula

Kako se bliži deseti rođendan Nedeljnika, odlučili smo da čitaocima ovim povodom pružimo nezapamćeni poklon od deset knjiga, biografija najuticajnijih ličnosti naše istorije, originalno pisanih za ovu ediciju.

U ovoj poklon ediciji očekuju vas novi podaci i novi pogledi na ličnosti koje su, svaka na svoj način, stvarale narativ o Srbiji.

Tajni projekat koji je spreman godinu i po dana donosi i nova istraživanja i nepoznata svedočanstva.

U narednim brojevima očekuju vas ekskluzivne knjige o Zoranu Đinđiću, Dobrici Ćosiću…

U jubilarnom 500. broju Nedeljnika 12. avgusta očekuje vas i poklon knjiga o Nedeljniku.

Napravite svoju istorijsku kolekciju: Knjige o ličnostima novije srpske istorije koje su nas proslavile i odredile.