Kako je američki problem sa abortusom postao balkanski: Šta zapravo znači “balkanizacija” i zašto (ovog puta) nema veze sa nama

0
EPA-EFE/ERIK S. LESSER

Legenda kaže da je u šest koraka moguće pronaći bilo kog čoveka na planeti, a zakonitost Tvitera je da svaki globalni problem u dva tvita može da postane balkanski.

Balkanski deo Tvitera se, kako se to već kaže – “zapalio”, zbog tvita jednog američkog novinara, Bila Vira sa CNN-a, da je odlukom Vrhovnog suda SAD kojom je omogućena zabrana abortusa na nivou saveznih država učinjen “džinovski korak balkanizaciji (SAD)”. Sa različitih strana su na “tviter adresu” ovog novinara stizale pritužbe i komentari da ne zna o čemu govori, jer je u balkanskim državama abortus legalan.

U različitim raspravama došlo se do toga da nije naširoko poznato da sam termin balkanizacija nije povezan direktno sa Balkanom, niti je metafora na ratove devedesetih. I oni koji su upoznati sa korišćenjem ovog pojma u engleskom, i nekim drugim jezicima, ograničavaju značenje na “podelu na federalne jedinice”. U najširem značenju, pojam “balkanizacija” se odnosi na podele u bilo kojoj grupi.

U svim relevantnim rečnicima, poput Oksfordovog ili Merijam-Vebsterovog, balkanizacija se navodi kao proces podele na međusobno suprotstavljene delove.

To, svakako, ne znači da pojam nije povezan sa lošim imidžom Balkana, koji suštinski nije ukorenjen u ratovima devedesetih, ni u balkanskim savremenim nacionalizmima, već potiče praktično od doba kada je Zapad prvi put čuo za reč Balkan.

Balkan se kao pojam šire na Zapadu upotrebljava tek u 19. veku. Iako smo često zaslepljeni Geteom, Grimom pa i Rankeom, i njihovim oduševljenjem narodnom kulturom i slobodarskim duhom našeg naroda, prostor Balkana za Zapad, prvenstveno u političkom smislu je doživljavan kao Orijent, a kako je to bilo kolonijalno doba, često su i balkanske zemlje doživljavane kao turske kolonije, više nego kao deo Evrope koji treba „vratiti kući”. Svakako da je tome doprinosila i vizantijska prošlost ovih krajeva.

Pokojni profesor Predrag Simić, u radu „Balkan i balkanizacija – jedan vek kasnije”, upravo je to istorijsko tumačenje Balkana na Zapadu video kao prepreku da se u potpunosti razumeju sukobi devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, posebno uzroci koji su proistekli iz nerešenih pitanja u sistemu socijalističke Jugoslavije, već se tumačilo kao istorijska prirodnost balkanizovanog Balkana u kom će izdeljeni mali narodi da se sukobe oko svakog pedlja teritorije.

„Sredinom XIX veka, međutim, balkanofilija u evropskoj literaturi i politici postepeno ustupa mesto balkanofobiji, a čitav region dobija značenje ‘evropskog bureta baruta’. Nacionalne revolucije balkanskih naroda stvorile su nove države čije su ambicije bile povod mnogobrojnih etničkih i teritorijalnih sporova. Uticaj belle epoque ipak se osećao i na Balkanu gde u to vreme počinje razvoj gradova i industrije, a novooslobođena balkanska društva krenula su putem evropeizacije. Iz tog vremena, međutim, u Evropi datira i mišljenje da je evropeizacija prekinula vezu balkanskih naroda sa njihovom istorijom, a Balkan je sve više dobijao značenje European other”, pisao je Simić.

Kako navodi Simić, „stereotipi o Balkanu na Zapadu koji su formirani krajem XIX i početkom XX veka u osnovi su ostali nepromenjeni i na početku XXI veka”.

„Za mnoge na zapadu Balkan je i dalje misteriozno područje na jugoistočnoj granici Evrope. Ono je naslednik vizantijske civilizacije (‘koja je suprotna nasleđu zapadne civilizacije’), jedini deo kontinenta koji je dugo bio kolonija jedne orijentalne sile od koje je primio osobine nespojive sa savremenim evropskim društvima (orijentalni despotizam, nasilje, korupcija i sl.) kome, zbog toga, ‘nije mesto u Evropi’.”

Tek, sa ratovima i revolucijama na Balkanu kojima su se balkanski narodi oslobađali osmanske vlasti, da bi potom zapadne sile, koje su svakako uveliko imale upliv na ove prostore, svoj uticaj obezbeđivale i rešavanjem za njih „plemenskih sukoba oko zemlje” između balkanskih naroda, izrodio se taj termin „balkanizacija”, koji i dan-danas živi nezavisno od Balkana, naših naroda i naših svađa.

„Kontroverzni termin balkanizacija najčešće se koristi da bi se opisao proces fragmentacije i deljenja neke teritorije, stvaranja malih nacionalnih država na mestu starih imperija ili većih država, čime se prostor usitnjava, drobi”, navela je istoričarka Dubravka Stojanović u jednom radu o „balkanizaciji sećanja” na ovim prostorima.

U javnom govoru je ovaj pojam masovnije počeo da se koristi na kraju Prvog svetskog rata, pa iz ove perspektive deluje pomalo bizarno ono kada je nemački industrijalac i političar Valter Ratenau, vlasnik najveće nemačke elektroindustrijske kompanije, uticajna politička figura u Vajmarskoj republici (delom kritičar ratnog režima u poraženoj Nemačkoj, ali je i učestvovao u radu ratnog ministarstva tokom sukoba), krajem 1918. godine upozoravao na „balkanizaciju Evrope”.

Slično je, na primer, koju godinu kasnije u jednom tekstu u „Pravdi” učinio i Lav Trocki, dok je još bio u sedlu. Trocki 1923. godine, kao ministar u sovjetskoj vladi piše o budućnosti Evrope i iznosi da je „Francuska imala za cilj fragmentaciju Nemačke”, jer „današnja pobednica Francuska može da očuva svoju dominaciju isključivo balkanizacijom Evrope”.

Balkanski ratovi koji su prethodili Prvom svetskom ratu značajno su uticali na „popularizovanje” Balkana kao sinonima za podelu i sukobe, upravo jer je posle jednog oslobodilačkog rata, došao drugi kada su balkanski narodi među sobom zaratili zbog granica. Pojedina tumačenja da je Veliki rat došao sa Balkana zbog Sarajevskog atentata, samo su dali prostor da se pojača averzija prema političkom Balkanu.

Ubrzo je Balkan kao simbol za podele i zavade prerastao politikološki kontekst.

U jesen 1926. godine, recimo, američki profesor Henri Nobl Mekraken (doktorirao na Harvardu), prvi „civilni” (svetovni) predsednik Vassar koledža u državi Njujork, bio je veoma zabrinut za američki način života. Posle Prvog svetskog rata došlo je do novog velikog talasa imigracije, a po njemu, ono što je odlikovalo Ameriku bio je život u lokalnoj zajednici. Održao je seriju predavanja o američkom načinu života, sa fokusom na najbliže životno okruženje – neighborhood – i tada je, prema izveštaju „Njujork tajmsa” iz tog doba, rekao sledeće:

„Američki život sve više policiji prenosi funkciju socijalnih radnika. Odbijajući da prihvatimo odgovornost lokalne zajednice (komšiluka) u opasnosti smo da proizvedemo balkanizovani način života. Mislimo na balkanizovanu Evropu, sa malim zaraćenim selima – krajevima u kojima ljudi koji žive na jednoj obali govore jednim jezikom, a oni koji žive na suprotnoj obali potpuno drugim jezikom. Ali šta je sa našom balkanizacijom?

„Ako se zaborave principi komšijskih odnosa u našim krajevima, imaćemo uskoro istu situaciju.”

Uoči Drugog svetskog rata, aprila 1939. godine, Henri Liberman piše o pet gradskih oblasti Njujorka (borough) – Menhetn, Bruklin, Bronks, Kvins i Stejten Ajlend – i sve većoj socijalnoj, ekonomskoj, civilizacijskoj razlici između, na prvom mestu, Menhetna i Bronksa. Naslov teksta u „Njujork tajmsu” je „Balkanizovani grad”.

U novembru 1943, godine, kada se Ruzvelt, Čerčil i Staljin dogovaraju kako će definitivno da poraze nacističku Nemačku, u američkoj štampi se kritikom oglasio Norman Tomas, lider Socijalističke partije SAD; politički nije svakako imao preveliku snagu, ali je u kontekstu dila sa Staljinom, ovaj levičar imao šta zanimljivo da kaže. Rekao je da će ovaj dogovor postaviti osnove za treći svetski rat i da će za posledicu imati balkanizaciju Evrope, podelu na male suprotstavljene državice kojima će manipulisati staljinistički sovjeti i imperijalistički Britanci.

I posle Drugog svetskog rata, kada Balkan više nije bio Balkan kakav je Evropa poznavala, on jeste bio podeljen. U različitim definicijama Balkana, posebno političkim, različite zemlje se u njega svrstavaju, ali kako je Grčka geografski neupitno deo ovog poluostrva, može se reći da je Balkan bio najmanji prostor gde su se ukrštali istočni blok, zapadni blok i nesvrstani. Ali u hladnoratovsko vreme sam po sebi nije bio Balkan iz 19. veka.

A kada je izbio rat u Bijafri, za vreme postojanja ove samoproklamovane nezavisne države, nigerijska vlada je imala podršku Velike Britanije. Premijer Harold Vilson je tada upozorio da može doći do „balkanizacije Afrike, ako Bijafra preživi (kao nezavisna država)”.

Devedesete godine su dodatno aktuelizovale fenomen „balkanizacije”, te je i pojam počeo još češće da se koristi, pa se tako govorilo o „balkanizaciji profesionalnog boksa” – znate ono kada postoji više svetskih prvaka istovremeno, jer postoji više federacija, kao i sredinom devedesetih o „balkanizaciji bejzbola”, kada je u upravljačkoj strukturi profesionalne MLB lige u SAD došlo do reorganizacije koja je donošenje odluka spustila na nivo vlasnika klubova i parcijalnih komisija u koje su se oni udruživali.

Jedna od negativnih posledica interneta je takozvani „Splinternet”, globalna mreža koja ne ujedinjuje svet, nego fragmentirani prostor „bablova” i socijalnih mreža, zasnovan na „nišama”, a ne na razmeni informacija i upoznavanju drugačijeg, mesto gde se okupljaju istomišljenici zaraćeni sa suprotnim taborima… U teoriji se fenomen Splinterneta naziva „sajber balkanizacija”.