Na predstavljanju knjige „Jesi li snimio ovo?“, proslavljenih reditelja Gorana Markovića i Rajka Grlića, u knjižari Delfi SKC tražilo se mesto više, piše Danas.
O zbirci kolumni s portala „Velike priče“ koja, kroz priče o filmu, umetnosti, aktuelnim događajima i životu uopšte, predstavlja politički aktuelno i vrlo precizno svedočanstvo o vremenu u kojem živimo, pored autora, govorio je i urednik Nedeljnika Veljko Lalić, koji je i zaslužan za javno dopisivanje dvojice reditelja.
„Velika mi je čast što su Goran i Rajko pisali za ’Velike priče’“, rekao je na početku razgovora o knjizi Veljko Lalić.
„Bilo je dosta lako nagovoriti ih. Bili smo na premijeri Rajkovog filma u Domu sindikata u jako dobrom društvu, sa Antom Tomićem i Borisom Isakovićem, tako da sam iskoristio to da napravimo jedan ozbiljan pritisak na Rajka. Priprema je posle trajala duže“, ispričao je Lalić.
Urednik Nedeljnika je naveo i kako misli da će ova knjiga „u budućnosti imati vrednost koju mi danas, možda, i ne osećamo“.
„Ovaj rukopis sam čitao tri puta – bio sam u mejlovima tokom njihove prepiske, pa sam pripremao te tekstove za štampu, onda sam ih čitao i na sajtu – i stvarno predstavljaju svedočanstvo prvog reda i za istoričare. Videćete da ovde ima toliko istorije, toliko politike, toliko umetnosti, storitelinga, veoma dobrih priča.
Mislim da ćemo vrlo brzo shvatiti da je ovo vrlo dragocena knjiga dvojice režisera sa najboljim CV-jevima. Mnogo mi je žao što se to dopisivanje prekinulo. Ali, videćemo kako ćemo da prođemo ovde, iako nam fali Ante, ali mislim da ima šanse da se dopisivanje nastavi“, rekao je.“
GRLIĆ: „PRVA REAKCIJA JE BILA ‘ NE, HVALA'“
Rajko Grlić priznaje da mu je u početku bilo neobično da se javno dopisuje sa dobrim prijateljem.
„Prva reakcija je bila ‘ne, hvala‘, jer kako da nekoga sa strane zadovoljiš, a da pritom imaš intimni odnos sa čovekom sa kojim treba javno da se dopisuješ. Mi se znamo preko 60 godina, tako da je prvo bilo teško sročiti balans u glavi. Ali Veljko je igrao na naš starački ego. To je najlakša igra na svetu. Ubodeš u ego i kažeš ‘ti bi to mogao‘ i onda je ego popustio pred razumom“, ispričao je.
Prema rečima Grlića, najteže je bilo naći ton, jer je to „s jedne strane intimno dopisivanje, s druge strane egzibicionizam“.
„Ideš u park, i gol si, i pokazuješ se ispod kaputa. To su dve potpuno suprotne kategorije i nama je najteže bilo u prvim pismima naći omjer privatnog i javnog. Kad smo to jednom našli, ja sam volio to pisat‘, volio sam to čitat‘. Činilo se da odjednom ima nekog smisla da bilježimo prostor i vrijeme oko sebe“, pojasnio je.
MARKOVIĆ: NAS DVOJICU NE SPAJAJU FILM I ESTETIKA, NAJVIŠE NAS SPAJA ETIKA
Goran Marković se složio sa prijateljem u vezi sa teškoćama oko pronalaženja prave mere između javnog i privatnog:
„Ako hoćete da to bude javno, onda ste uvek uštogljeni raznim obzirima i obavezama – da to bude pismeno, gramatički u redu, stilski dobro, ali to nije ono što vi pišete prijatelju, tada vas baš briga za stil ili gramatiku. Mislim da smo mi to prevazišli i da je ostao lični nivo, a da smo opet zahvatili neke stvari koje su opšte i koje nas se tiču.
Pogotovo nas dvojica imamo jedan vrlo čudan, dobar, divan odnos, a to je da nas ne spaja uopšte film, ne spaja nas estetika, nas najviše spaja etika. Šezdeset godina smo na istoj strani, borimo se za iste stvari. On mene podržava u poslednjem periodu i to je najvažnija dimenzija našeg odnosa i mislim da se to u knjizi dosta dobro vidi.“
Urednik Nedeljnika je naglasio da se u pismima izuzetno dobro oseća i to da smo mi jedno podneblje.
„Goranovo i Rajkovo dopisivanje je ubedljivo najčitanije, imamo te podatke. Goran mi je ispričao kako je to u stvari sve neki storiteling i kako mi svi pričamo priče na različite načine, ali ja zaista sada najviše cenim taj njihov posao, film. Kod Rajka se, u tom segmentu priča iz Ohaja, vidi da niko nije napustio svoju zemlju i podneblje, svi govorimo istim jezikom – 30 miliona ljudi u svetu danas može da razume srpsko-hrvatski jezik, nemamo veći resurs od jezika“, zaključio je Veljko Lalić.
Tagovi
