Kako da osnažite dete

Ono što mi smatramo "običnim" začikavanjem, za dete može da bude nešto što mu mnogo smeta

0
Foto: Profimedia

Kad prvo školsko zvono pozove učenike sa dvomesečnog letnjeg raspusta, za neku decu neće biti teskobno samo zbog toga što počinje “mučenje” zvano učenje. Škola može da bude radost, druženje, lakoća prolaženja kroz obrazovni sistem, ali može da bude i problem učenja — kako rešavati konflikte.

Svako dete je priča za sebe, ali ima toliko sličnih priča o tome kako neka imaju poteškoća da se uklope. Koliko jedan, npr. sedmogodišnjak ili osmogodišnjak može da bude strašan? Uvek onoliko koliko ga strašnim vidi vaše dete.

Maltretiranje nije izum novog datuma, s tim su se suočavale sve generacije, i nije neuobičajeno da se deca sukobe, tako se i uči. Ali nijedan roditelj ne želi da mu dete bude maltretirano, niti da samo maltretira. Ipak, to je najčešći oblik nasilnog ponašanja u društvu i kažu da je do 30 procenata dece školskog uzrasta doživelo tako nešto. U eri kada roditelji prezaštićuju svoje dete, kako pomoći detetu da se još u tom uzrastu zauzme za sebe? Kako da rešava konflikte?

Obično pitanje “šta je danas bilo u školi” uglavnom ne mora “ništa” da otkrije. Ali nekada može da ukaže na ozbiljnu situaciju. Ono što mi smatramo “običnim” začikavanjem, za dete može da bude nešto što mu mnogo smeta. Za dete može da bude vrlo stresno i širenje glasina, i ismevanje, pretnja, kao i mnoga druga destruktivna ponašanja. Važno je razumeti šta je nasilje, a šta agresivno ponašanje i kako mu se treba suprotstaviti. Ogromna je razlika između nasilnog i agresivnog ponašanja jer ovo drugo može da bude i nekontrolisana reakcija ili odbrana.

U Unicefovom priručniku “Šta je danas bilo u školi”, koji je izradio tim stručnjaka a namenjen je roditeljima i svim odraslima koji žele da doprinesu smanjenju nasilja među decom, navodi se niz mehanizama koje je moguće primeniti i pomoći detetu u problemu.

Dete prvo mora da prepozna situacije u kojima je neravnoteža moći na njegovu štetu. Možda će sasvim dovoljno biti da nauči da kaže “Ne sviđa mi se kada mi se tako obraćaš” i da ode iz situacije. Ali najčešće će biti potrebno i više od toga.

Dr Džoan Lesen Fajerston, koja se bavi razvojem mozga, kaže da je veoma važno da dete shvati sopstvene emocije, posebno konfliktne, i da ih razume.

Upravo dete koje je maltretirano razvija različite emocije. Ključ nije nikakva tajna: roditelj mora da ih sasluša i pravilno odgovori na njih. Za mnoge roditelje, odgovor jeste “tajna”.

Kako pomoći detetu da govori o onome što ga muči?

Psiholog Ana Milojević kaže da svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete, i može da oseti šta se dešava sa detetom. A tada je važno reagovati dobrom komunikacijom.

“Može u glasu da oseti tugu i radost, na osnovu pogleda — ushićenje ili strah, po spavanju da prepozna da li je dete opušteno ili pod stresom. Takođe, rezultati u školi, postignuća u sportovima, odnos sa drugarima, komunikacija sa članovima porodice, važni su indikatori i ukazuju na postojanje problema. Kada čujemo i razumemo svoje dete, shvatimo šta mu je i zbog čega važno, šta ga tišti i boli, na putu smo da rešimo problem. Zajedno”,  kaže Ana.

“Odnos roditelja i dece treba da bude otvoren, a komunikacija dvosmerna. Kada je tako, onda stalno šaljemo i primamo poruke koje razumemo adekvatno i u skladu sa tim reagujemo. Otvoren odnos je pun razumevanja i podrške, konstruktivnog savetovanja, slušanja. I uvek vodi ka kreiranju odnosa poverenja. Kada imamo poverenja u neku osobu, znamo da će nas pažljivo i bez osuđivanja saslušati, nemamo problem da iznesemo bilo koji problem, poverimo tajnu… Deca koja imaju blizak i otvoren odnos sa roditeljima i koja znaju da će dobiti podršku, a ne osudu, lako će deliti sve svoje probleme i dileme.”

Ona dodaje da deca verbalno i digitalno nasilje često ne prepoznaju i najčešće ga opisuju kao začikavanje, šalu… i da je zato važno osvestiti kod njih da je svaki oblik ponašanja koji dovodi do patnje neke osobe — nasilje, a i pitati ih kako bi se oni osećali da njima neko kaže ili napiše isto to, kaže naša sagovornica. “Tako se vežba empatija, sposobnost da sagledamo svet iz tuđih cipela. Pa kad ‘osetimo’ kako to bude nelagodno, onda to nešto nećemo drugima raditi”, navodi Ana Milojević.

Vrlo je važno znati da posledice nasilja trpe i oni koji gledaju. Potencijalne žrtve najčešće ne uzvraćaju i zato ih smatraju sigurnim metama. Oni zbog stida i bespomoćnosti i nesigurnosti, ne žele da pričaju drugima o tome. Dete koje trpi nasilje ili zlostavljanje, maltretiranje, već oseća krivicu, i zato je važno slušati ga, a ne kritikovati. Najčešće žrtve su one lake mete — imaju slabo poštovanje, povučeni su, slabi, pasivni, tihi i osetljivi, anksiozni, imaju malo prijatelja i nesigurniji su, a najčešće su i prezaštićeni od svojih roditelja. Pri razgovoru, važno je biti pažljiv i ostati miran, kaže Lev Novak, američki stručnjak za odnose u školi. To zahteva ogroman napor i senzibilnost, ali je važno ne reagovati burno.

Ukoliko dete ostane bez emocionalnog vođstva roditelja, i što je on više uznemiren, to će i ono biti više zabrinuto i osećaće veću sramotu, kaže on. Treba ga osnažiti da govori o tome više, i da na to gleda bez stigme i stida zlostavljanog deteta. To sve može da bude ponižavajuće, da izaziva anksioznost, i važna je dobra reakcija. Stid i neprijatnost su vrlo moćno oružje onih koji agresivno rešavaju konflikte, i dobar odgovor roditelja može da pomogne detetu da prevaziđe strahove.

“Dete mora da shvati da je problem u drugome a ne u njemu. Detetu je vrlo teško da dovede u pitanje moć koju ima zlostavljač. Podsetite svoje dete da nasilnici nisu jači, samo su glasniji i zlobniji. Da takvo dete nije ništa bolje ili drugačije od vašeg. Demistifikovani, neće imati toliku moć. To je možda i najteže, ali će tada dete misliti više na sebe, a ne na ono što drugi govori za njega”, navodi u svojim savetima Novak.

Problem mogu da stvaraju obrasci naučeni u porodici — nereagovanje na nasilje, “trpljenje”, pa onda dete trpi. Ili bude savetovano da “trpi”. Neke druge porodice pak imaju izbegavajući stil i zato se deca često stide zbog svog vaspitanja, ili zbog toga što su različita. S vremenom čak poveruju u etikete da su “slabi”, “smarači”, “štreberi”, kako ih drugi nazivaju, i onda oni ispunjavaju te uloge, počinjući da se ponašaju baš tako. Druga deca se još više plaše da će biti maltretirana ako prijave nasilje (“ili se to ne radi jer je tužakanje”, ili ne veruju da odrasli uopšte mogu da ih zaštite. A to onda ohrabruje one zlostavljače da nastave sa svojim ponašanjem. I što su deca starija, teže prijavljuju nasilje.

Unicefov priručnik kaže da roditelj ili bilo koji drugi autoritet ne sme da kaže detetu da treba da ignoriše nasilje, tj. da se pravi da ga ne primećuje. To može da se shvati kao da će i odrasli kojem se obratio za pomoć da ga ignoriše. Tada nasilje može da poprimi ozbiljnije razmere, da duže traje i da dete više pati. Ne treba detetu obećavati da će sve odmah biti u redu i da će ono to “pobediti”. Treba razmisliti o tome šta učiniti, i nikako ne treba ohrabriti dete da i ono samo udari.

Kako će onda dete postati otpornije na nasilje? “Mora da bude sigurno da mu verujete i razumete ga”, piše u priručniku “Šta je bilo u školi?”.

“Preporučite detetu kako da se zaštiti od onih koji ga napadaju. Naučite ga konkretnim veštinama koje nisu nasilne. Naučite ga kako da zatraži pomoć odraslih kada se boji. Razgovarajte o tome kome da se obrati za pomoć i zajedno vežbajte šta bi trebalo reći, tj. kako da jasno formuliše svoj zahtev bez optužbi i kvalifikovanja drugih.” Dete mora da zna da to nije tužakanje, a ako je plašljivo, treba mu pomoći da upozna nove prijatelje van školskog okruženja, jer će mu to osnažiti samopoštovanje. Otkrivanje talenata je izuzetno važno, i savladavanje stidljivosti. Savladajte sebe, preporučuju stručnjaci, i dete će se osećati važnim.