Kako će glasati Španci podeljeni u pet rovova: “Bog, otadžbina, porodica”

Nijedna zemlja na Starom kontinentu nema tako veliki privredni rast, ali na dnevnom redu su druge teme: nacionalni identitet, suspenzija autonomije pokrajina koje ne poštuju ustav Španije, migranti, islam, zaštita tradicionalne porodice, prava LGBT zajednice, premeštanje Frankovog groba, pravo na nošenje oružja...Piše Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima

0
Foto: Profimedia

Podele južno od Pirineja nisu bile tako duboke još od upokojenja Frankove Španije, kao pred parlamentarne izbore u nedelju. Nije u pitanju samo podela na nacionaliste i separatiste, reč je o sve izraženijoj netrpeljivosti između monarhista i republikanaca, neofašista i neokomunista, muških šovinista i feminista, tradicionalista i kosmopolita, klerikalaca i liberala, Frankovih nostalgičara i demokrata. Pojmovi kao što su fašizam, nacionalizam, izdaja ponovo su deo svakodnevnog političkog repertoara, a vratio se i frankistički slogan: „Bog, otadžbina, porodica“.

Sve ono što su mukotrpno decenijama gradili lideri narodnjaka i socijalista, pomerajući svoje biračko telo ka centru, zbrisano je u poslednjih par meseci. Ekonomska kriza, jednostrano proglašenje nezavisnosti Katalonije, slučaj Gurtel (korupcionaška afera koja je oborila Rahojevu vladu), najava socijalističke vlade o izmeštanju groba diktatora Franka iz Doline palih (Valle de los Caidos), antisistemske partije, sudski proces katalonskim poltičarima – sve je to doprinelo da se iskopaju rovovi na političkoj pozornici.

Do odluke vlade da iz memorijalnog centra izmesti Frankov grob, u Dolinu palih dolazio je tek poneki klerikalni nostalgičar. Sančezov kabinet nije procenio dobro posledice svog poteza: proizveo je redove svakog vikenda ispred groba najmračnije ličnosti španske istorije. Pravu paniku je napravio jedan od potomaka diktatora najavom da bi posmrtni ostaci Franka mogli da završe u jednoj od kapela Almudene, najvažnije katedrale u Madridu. Pretnja, imajući u vidu poziciju Katoličke crkve u Španskom građanskom ratu i animozitet između klera i levičarskih partija, koju ne treba olako shvatiti.

Do odluke vlade da iz memorijalnog centra izmesti Frankov grob, u Dolinu palih dolazio je tek poneki klerikalni nostalgičar. Sančezov kabinet nije procenio dobro posledice svog poteza: proizveo je redove svakog vikenda ispred groba najmračnije ličnosti španske istorije

Španija prolazi kroz svoj najbolji ekonomski period od krize iz 2008. Nijedna zemlja na Starom kontinentu nema tako veliki privredni rast, nezaposlenost je gotovo prepolovljena, mada ostaje i dalje relativno visoka – 14 odsto, i svi ostali finansijski i ekonomski parametri su veoma pozitivni, štaviše mnogo bolji nego u Francuskoj, Nemačkoj, a o Italiji da ne govorimo.

Ali o ekonomiji, Evropi, ekologiji i zapošljavanju se ne priča. Na dnevnom redu su druge teme: nacionalni identitet, primena člana 155 (suspenzija autonomije pokrajina koje ne poštuju ustav Španije), migranti, islam, zaštita tradicionalne porodice, prava LGBT zajednice, premeštanje Frankovog groba, pravo na nošenje oružja, zakoni o zaštiti manjina i žena. Velika izborna tema je i figura premijera Pedra Sančeza, što nije nužno loše za socijalističkog lidera, čak bi u izbornoj ekonomiji pravljenje referenduma o njegovoj ličnosti moglo da bude vrlo profitabilno. Politički rivali optužuju Sančeza da je zarad vlasti spreman da pravi pakt i sa đavolom (čitaj: katalonskim secesionistima). U tome je vrlo glasan Alberto Rivera. Vođa španskih liberala želi da na katalonskom pitanju diskredituje Sančeza.

U poslednjih nekoliko godina španska politička pozornica se transformisala iz gotovo savršenog bipartijskog u petostranački sistem, korigovan lokalnim i regionalnim pokretima i partijama. Po svoj prilici, prvi put ćemo imati, od obnove demokratije, pet političkih subjekata koji će osvojiti podršku birača od 10 do 30 odsto, što neizbežno vodi ka formiranju koalicione vlade.

Narodna partija (PP) i Španska socijalistička radnička partije (PSOE), od smrti generalisimusa Franka, smenjivale su se na vlasti formirajući „jednobojne“ vlade, ponekad s podrškom regionalnih partija. Španija je bila sušta suprotnost Italiji: od 1982. do 2011. godine, Španci su imali samo tri premijera, Felipea Gonzalesa, Mariju Aznara i Zapatera. Drugim rečima, Španija je decenijama važila kao primer stabilne zemlje. Zahvaljujući dobro skrojenom izbornom sistemu iz biračkih kutija je izlazila stabilna većina u Kongresu i bila je garantovana, kako bi to rekli na engleskom, „governability“.

Više od četiri decenije španski sistem se bazirao na tri stuba: izborni zakon je nagrađivao dve velike nacionalne partije, zakon o uređenju države je osigurao jedinstvo zemlje uz davanje autonomije regionima, monarhija otelotvorena u Huanu Karlosu kao garantu. U poslednjih pet godina sva tri stuba su uzdrmana. Huana Karlosa je nasledio njegov sin Felipe VI, Katalonija je jednostranim proglašenjem nezavisnosti izazvala politički zemljotres i krizu čitavog sistema, a pojava novih partija na nacionalnom nivou označila je kraj dvojnom partijskom monopolu koji je garantovao stabilne vlade.

Posle velike ekonomske krize 2008. godine, koja je posebno pogodila Španiju, tradicionalne partije levog i desnog centra izgubile su uticaj u biračkom telu. Prazan prostor je prvo iskoristio populistički levičarski pokret Podemos, sa harizmatičnim liderom Pablom Iglesijasom. I dok je Podemos iskoristio ekonomsku krizu da utrči u dvorište PSOE, Građani (Ciudadanos) i Voks (Vox) profitirali su na katalonskoj krizi, odnosno pokušaju secesionista u Barseloni da odvoje Kataloniju.

Foto: Tanjug/AP

Liberali Alberta Rivere su godinama tavorili u okviru statističke greške (liberalni pokret Građani je osnovan 2006. godine). Mladi fotogenični lider rođen u Barseloni imao je sreću da koincidiraju dve okolnosti koje su lansirale njegovu karijeru u orbitu: moćni industrijalci i medijski magnati su u Riveri videli odgovor Pablu Iglesijasu i njegovom Podemosu, a pokušaj secesije Katalonije dunuo je u jedra liberala koji su se od svog osnivanja snažno protivili separatistima.

Santjago Abaskal je sve do pre godinu dana bio klasičan primer „uspešnog gubitnika“. Lider Voksa je do 2013. godine bio član Narodne partije. Nije briljirao na izborima ali je uvek uspevao da posle njih nađe sebi uhlebljenje. Njegova stranka je pet godina treperila na pola procenta podrške, na ivici gašenja. Abaskal je, i pored sumnjivih donacija iz inostranstva, potrošio svu porodičnu ušteđevinu. Stranka je bila bukvalno na umoru kada joj je katalonska kriza udahnula novu limfu. U roku od par meseci nostalgija za Frankom, vulgarni nacionalizam, islamofobija i muški šovinizam su od limita postali odskočna daska za Abaskalovu karijeru.

Nedeljni izbori će biti i otvaranje novog poglavlja u španskoj politici jer je sa scene definitivno uklonjena druga generacija političara posle restauracije demokratije na Iberijskom poluostrvu. Pedru Sančezu (47 godina), Albertu Riveri (40), Pablu Iglesijasu (41), Santjagu Abaskalu (43), pridružio se i lider narodnjaka Pablo Kasado (38).

Bivši španski premijer Marijano Rahoj nije, kako nalaže španska stranačka tradicija, indikovao svog naslednika na čelu PP. Namerno ili slučajno Rahoj je otvorio vrata za prvu stvarnu unutarstranačku trku za čelo partije. Rahojeva dugogodišnja zamenica Soraja Saenc de Santamarija bila je na prvi pogled favorit. Kažemo na prvi pogled jer kandidat koga u PP podrži Marija Aznar ne može nikada da bude autsajder. Aznar je sponzorisao kandidaturu svog nekadašnjeg mladog šefa kabineta i desnu struju među narodnjacima u odnosu na centrističku koju je predstavljala Santamarija. Na kraju je pobedio Kasado i narodnjaci su skrenuli udesno.

U politici ne važe samo predrasude o izgledu za žene već i za muškarce. Nešto o tome zna lider socijalista Pedro Sančez. Pre tri godine Sančeza su etiketirali kao lepuškastog, naivnog i besperspektivnog političara. Krilo PSOE kojim i dalje vedri i oblači Felipe Gonzales, sa harizmatičnom Suzanom Dijaz, inače Andalužankom kao i Gonzales, primoralo je 2016. godine Sančeza da podnese ostavku na mesto generalnog sekretara posle serije izbornih poraza. Andaluski tandem je napravio veliku grešku potcenivši Sančeza koji se kandidovao na partijskim izborima i pobedio, zahvaljujući dvostrukoj igri: otvorio je vrata militantnoj i radikalnoj levici, ali nije zatvorio vrata na centru.

Posle početnog nesnalaženja u katalonskoj krizi, Sančez je približio PSOE Podemosu i katalonskim partijama. Za razliku od drugih nacionalnih partija, narodnjaka, građana i kleropopulista koji apriori odbijaju svaki dijalog sa Kataloncima, Sančez je zauzeo razumniju poziciju: nema pregovora o secesiji, ali o svemu drugome možemo da razgovaramo. Na toj platformi je uspeo da obori vladu Marijana Rahoja da bi zatim formirao vladajuću koaliciju i ušao u Monklou kao premijer. Za ministra spoljnjih poslova je imenovao Đuzepa Borelja kako bi umirio tvrdo krilo socijalista prema katalonskim separatističkim težnjama. Bivši predsednik Evropskog parlamenta jeste Katalonac po nacionalnosti ali je zakleti borac protiv secesionista.

Alberto Rivera je favorit dobrostojeće, uglađene, obrazovane, buržoaske Španije. Za njih su Iglesijas i Abaskal dva lica iste medalje, socijalisti su sa Sančezom otišli previše ulevo, a narodnjaci sa Kasadom su zagazili previše udesno.

Izuzetak je bio na poslednjim izborima za pokrajinski parlament Katalonije. Suprotno od svih prognoza, Građani su, pojedinačno, dobili najviše glasova – 25,4 odsto. Bili su nagrađeni za njihovu dugogodišnju doslednu politiku protiv secesionizma i činilo se da im je put otvoren da na desnici urade ono što Podemosu nije uspelo na levici sa PSOE, da preteknu narodnjake. Planove liberala i dela španskog establišmenta pokvarila je „eksplozija“ Voksa Santjaga Abaskala. Stiv Benon, ideolog i tvorac izborne pobede Donalda Trampa u SAD, u „idalgu u novom ruhu“ koji se ne odvaja od pištolja „Smith & Wesson“ pronašao je svog „crnog konja“ za realizaciju evropskog projekta. Andaluzija je od postojanja Španije protivteža Kataloniji. Klatno koje se zanjiše u Barseloni svoju najudaljeniju tačku dotakne u Sevilji da bi pronašlo, kakvu-takvu, sredinu u Madridu.

Andaluzija je po antonomaziji „crvena“, odnosno levičarska. Na pokrajinskim izborima u decembru prošle godine, prvi put od uspostavljanja pokrajinske autonomije, PSOE je izgubio a Abaskalovi kleropopulisti su osvojili 11 odsto glasova omogućivši formiranje vladajuće koalicije liberali–narodnjaci–kleropopulisti u Sevilji. Recept, koji deo desničara i pripadnika sve tri stranke, vidi kao dobitni i na nacionalnom nivou.

Zamka za realizaciju pomenutog cilja, osim nekompatibilnosti liberala i kleropopulista (na pokrajinskom planu zbog nadležnosti to je manje izraženo u odnosu na nacionalni nivo), jeste izborni sistem. Španija je izdeljena na 50 izbornih jedinica u kojima se po proporcionalnom nivou biraju poslanici. Neke od tih izbornih jedinica šalju relativno mali broj poslanika u Kongres i u njima liberali, narodnjaci i kleropopulisti mogu da nanesu jedni drugima veliku štetu. Zato je lider narodnjaka Kasado apelovao na Abaskala da ne kandiduje svoje ljude u izbornim jedinicama gde su male ili nikakve šanse da Voks osvoji mandate a može da favorizuje PSOE.

Podemos je prošao svoj zenit i veliko je pitanje da li će povratak Pabla Iglesijasa preokrenuti negativan trend koji je u poslednja 24 meseca gotovo prepolovio podršku birača, sa 21 na 13 odsto. Vesela „ljubičasta“ mašinerija koja za šaku glasova nije pretekla socijaliste na izborima u 2016. godini i koja je u međuvremenu izabrala gradonačelnice u dva najvažnija grada u zemlji, Madridu i Barseloni, Manuelu Karmenu i Adu Kolau, izgubila je na svežini, koheziji i inventivnosti.

Prema elaboraciji najboljeg eksperta za ispitivanje javnog mnjenja u Španiji Kika Ljanerasa, PSOE bi trebalo da osvoji između 125 i 130 mesta u Kortesu. Narodnjačka kvota je oko 80 poslanika, Građani bi trebalo da osvoje oko 50 mandata, a Podemos oscilira između 30 i 33 zastupničke stolice. Kleropopulisti Abaskala će imati između 25 i 30 parlamentaraca u Donjem domu Kongresa. U Kataloniji se predviđa da će separatistički blok, predvođen Katalonskom republikanskom levicom (ERC), osvojiti oko 15 mesta.

Postoji nekoliko scenarija za formiranje parlamentarne većine, ali nijedan nije ni lak ni jednostavan. U teoriji najlogičnija i najbolja koalicija za Španiju bi bila ona između socijalista i liberala. Ostaje da se vidi koliko su bile ozbiljne izjave Alberta Rivere da neće ulaziti u koaliciju sa PSOE, zbog njenog koketiranja sa katalonskim separatističkom snagama.

Druga opcija je levičarska vlada sa PSOE i Podemosom, uz pomoć pokrajinskih partija. Međutim, da bi ona mogla da se realizuje, potrebno je da Iglesijas napravi malo političko čudo i približi Podemos procentu glasova sa prethodnih izbora kada su osvojili 21,2 odsto. Treće rešenje je tzv. andalusko: koalicija liberala, narodnjaka i kleropopulista.