Kada više ne osećaš miris proleća, a omiljeni mirisi odjednom smrde: Posledica Kovida 19

0
Foto: Profimedia

Česta posledica Kovida 19 je da vam više ništa ne miriše. Kada se čulo mirisa ne vraća, mnogi psihički potonu i tek onda shvate koliko je čulo mirisa važno, ne samo zato što je povezano sa i čulom ukusa. Ali, ima nade, piše DW.

U početku ništa nije primetila. Ali, nakon par dana Ane-Sofi Loerkin je sinulo da joj nešto strašno nedostaje u životu.

Jutarnja kafa nema svoj karaktereističan miris, sapun ne miriše na lavandu i ružu, a i bosiljak u frižideru nema više onaj sveži miris. Umesto svega toga ostalo je samo jedno tupo – ništa.

Kada je Belgijanka Loerkin u oktobru 2020. bila pozitivno testirana na Kovid-19, bila je beskrajno umorna. I odjednom je poptuno nestalo i čulo mirisa.

„Ponekad mislim da sam u nekoj vrsti depresije”, kazala je za DW kada je, skoro pola godine kasnije, s nama razgovarala u njenom briselskom stanu.

Nakon nekog vremena neke mirise je ponovo mogla da oseti, ali nekako iskrivljeno. Stručni izraz za to je parosmija. To se razlikuje od anosmije, što je izraz za potpuni gubitak čula mirisa.

Kada omiljeni parfem odjednom smrdi

Ane-Sofi Loerkin zabranila je sve mirise koje je do juče „toliko obožavala”: parfem njenog dečka, parfimisani crveni ruž za usne, mirišljave sveće ali i svoju sopstvenu kolekciju parfema. Ovi mirisi su za nju postali jednostavno – smrad.

Iako studije dolaze do različitih rezultata kada je reč o procentima pogođenih, poremećaji čula mirisa ipak spadaju u najčešće posledice Kovida-19. Naučnici za sada nisu jedinstveni u tome šta dovodi do toga.

Karolin Uar, lekarka specijalistkinja za uho, grlo i nos (ORL) na UCL klinici u Briselu je lečila Ane-Sofi Loerkin i pominje dva moguća razloga: neke studije pokazuju da virus pogađa ćelije koje obavijaju olfaktorne nerve (nerve koji registruju mirise) u nosu. Druga hipoteza je da „virus napada direktno olfaktorne nerve”. SARS-CoV-2 tako direktno prodire u takozvani Blubus olfactorius, posrednik između nosa i mozga.

Kada ne osećaš mirise koji ti daju osećaj da si živ…

Žan-Mišel Majar veoma dobro može da razume osjećaje ljudi poput Ane-Sofi Lerkin. Nakon što je pre više od pet godina pao i potiljkom udario o pod, Francuz je u potpunosti izgubio čulo mirisa. Mirisi njegovog sina i supruge su mu najviše nedostajali.

„Svi ti mirisi, koji ti daju osećaj da si živ”, kaže Majar u razgovoru za DW. I sva sećanja koja su povezana sa određenim mirisima: mirisi prostorije u kojoj je njegova baba prala veš. U osnovnoj školi. Kod oca. To je sada sve kao „odsečeno”.

Ali, on ne odustaje od kuvanja, mada njegova jela sada imaju prilično bljutav ukus, jer milioni mirisnih ćelija u nosu određuju i čulo ukusa. Majar sada mora da se zadovolji slanom i slatkom hranom. U svojoj kući u Normandiji pokazuje nam činiju prepunu jarkoplavih srca. Slatkiši su sada moj greh, kaže on.

Žan-Mišel Majar je nakon nesreće pre svega bio ljut, jer mu niko nije mogao pomoći iako je obišao mnogo lekara. No, u jednom trenutku su se bes i tuga pretvorili u jednu ideju.

Naleteo je na istraživače u Nemačkoj i Francuskoj koji su njemu – i kako se procenjuje oko pet odsto francuskog stanovništva sa poremećajem čula mirisa – dali nadu. Radi se o treningu mirisa koncentratima mirisa.

I tako je Majar počeo da trenira svoj nos! Prženom kafom u zrnu, ružama, limunom, eukaliptusom… U međuvremenu, u jutarnjim satima sada može pomalo da oseti blage mirise, kada na primer pije svoju prvu kafu. Jasno mu je, međutim, da i pored treninga oseća samo mali deo onog što mogu da osete zdravi ljudi. Jer, njegovo čulo mirisa je dobrano oštećeno u nesreći.

Ima nade…

Uprkos tome, pre tri i po godine osnovao je udruženje Anosmie.org koje želi da pomogne drugima i pokaže koliko je važno i lepo imati neoštećeno čulo mirisa. „Mnogi ga otkriju tek kada ga izgube”, kaže Majar.

Iako se Majar takođe nada da će pandemija uskoro da se završi, ipak na ovu novu pažnju koja je usmerena na čulo mirisa i ukusa gleda kao na čistu sreću za njega i druge pogođene. Ranije se niko nije mnogo zanimao za njihove patnje, niti su ih ozbiljno shvatali, objašnjava ovaj Francuz.

Sada, više od godinu dana iz večeri u veče, čak i vikendom satima sedi pred kompjuterom i drži video-konferencije na tu temu, lobira i pokušava da ljude, koji su zbog Kovida 19 odjednom ostali bez čula mirisa, ohrabri da treniraju miris.

I Ane-Sofi Lerkin u Briselu trenira svoj nos – zajedno sa njenom lekarkom Karolin Uar. Priča da studije pokazuju da škola mirisa nakon nekoliko nedelja daju pozitivne rezultate. U idealnom slučaju pacijentkinje i pacijenti bi trebalo da mirišu mirise dva puta dnevno -zatvorenih očiju.

„Veoma je važno da se koncentrišete, jer mozak mora da aktivira sećanja na mirise”, kaže Uar.

U slučaju Lerkinine parosmije, mirisi bi morali da se nanovo povežu s nervima, kako bi ruže ponovo mirisale na ruže a ne na otpadne vode.

Lerkin kaže da se već plaši da više nikada neće moći da normalno miriše. No, izgledi da bi moglo da bude bolje, daju joj nadu.